- april 2021. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Screenshot,
N1, Insajder
Sindikalno organizovanje je strašno važno jer su radnici danas obespravljeni više nego što su to ikada bili. U filmskom sektoru nemamo sindikate koji bi, recimo, brinuo o minimalnoj ceni rada, kao u zemljama u kojima je film zaista industrija. Ovde je to nemoguća misija, izjavio je filmski režiser Srdan Golubović u razgovoru za portal UGS Nezavisnost.
Ugledni filmski festival u Berlinu, ugostio je u zvaničnom programu “Panorama” tri od četiri igrana filma Srdana Golubovića, i svaki od njih dobio je primetnu pozornost publike i kritike. Ni nagrade nisu izostale, ne samo na Berlinalu. Poslednji film, “Otac”, zasnovan na istinitom događaju, nije ostavio ravnodušnom ni publiku, a ni kritiku, kako u Evropi tako i u Srbiji, iako je “svet ugledao” u jednom od najtežih perioda za kinematografije u svetu, zbog pandemije izazvane virusom korona.
A prethodili su mu “Krugovi” (2013), “Klopka” (2006) i “Apsolutnih sto” (2001). Golubović je u svet srpske kinematografije ulazio preko “Paket aranžmana” (1995), omnibus filma koji su zajedno s njim režirali Dejan Zečević i Ivan Stefanović. Pre toga, realizovao je kratki igrani film “Trojka” (1994), a godinu dana ranije i “S one strane nemira”.
Srdan Golubović je i redovni profesor na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti.
Kakva razmišljate o post-kovid situaciji u filmskoj industriji? Hoće li se film vratiti, na pravi način, u bioskope?
– Mislim da će taj proces povratka ljudi u bioskope potrajati. To se neće desiti preko noći, pogotovo što još ne znamo kako će stvar sa koronom da se razvija. Ovo vreme, u kome bioskopi ne rade u svetu, veliki je udarac i diskontinuitet koji će proizvesti problem koji se zove – hoće li se ljudi ikada vratiti u bioskope na klasični način. Mislim da je pred bioskopima i distributerima jedan veliki posao – da pronađu način da zainteresuju publiku.
Većina nas, u sopstvenim stanovima, imamo vrlo dobre uslove za gledanje filmova i dodatnih sadržaja, pa će prikazivači, da bi nas odvukli u bioskope, morati da ponude još nešto osim, samo gledanja filma. Razgovori sa glumcima, rediteljima… samo su neki od sadržaja koji mogu pomoći. To “kućno gledanje” bio je, čini mi se, prvi veliki udarac za film. A pandemija je mnogo jači udarac i zato svi koji radimo filmove moramo da razmišljamo da publici ponudimo još nešto za cenu bioskopske ulaznice.
Kragujevčanin Đorđe Joksimović, čiji je slučaj poslužio kao inspiracija za Vaš film “Otac”, nedavno je ponovo bio u centru pažnje. Mislite li da su mu sada šanse da vrati svoju decu veće, zahvaljujući i vašem filmu?
– Film je, čini mi se, nekako izazvao buru i skrenuo pažnju na njegov slučaj, i ne samo njegov već na slučajeve slične njegovom. Lično sam se najviše plašio da mu film nekako ne odmogne. Da ne razljuti, kao što ipak jeste razljutio, neke lokalne moćnike. S druge strane, nadam se da je sam film izazvao veliku pažnju koja je imala i pozitivan efekat. On je, na kraju, bio i kod predsednika i na raznim mestima, a da li će mu to pomoći da vrati decu, ne znam. Ono što mi je drago jeste činjenica da je njegova situacija bolja nego što je bila pre filma.
Kakva je bila njegova reakcija na Vaš film?
– Pričali smo i ja mislim da je on bio vrlo zadovoljan kako sam realizovao film. Pre svega jer je film, ipak, izazvao, za njega pozitivnu stvar. On još nije vratio decu ali je u dosta boljoj poziciji. Viđa decu svaki vikend, i bliži je nekako tom svom cilju. Ne bih sada ulazio u te stvari koje su pitanje za centar za socijalni rad, i ne bih ih osuđivao, ali, koliko znam, on je ispunio sve neke zahteve koji su mu ranije postavljeni. A, koliko će ta procedura još da traje, to ne znam.
“Otac” je slika Srbije koja se mnogima neće dopasti – rekli ste u jednom intervjuu povodom FEST-ovske premijere svog četvrtog filma. Da li su Vaše reči potvrdili “ispadi” poslanika koji su Vas i neke kolege iz sveta filma i pozorišta “čerečili” u skupštinskom domu?
– To jeste krajnja posledica onoga što sam rekao tada. “Otac” je slika Srbije koja se mnogima ne dopada, mnogima koji u principu žmure pred onim što jeste naša stvarnost… I nije mi bila ideja da napravim sliku o Srbiji koja je gora nego što stvarno jeste. Samo sam slikao tu stvarnost koja me okružuje. I, slika Srbije je takva kakva je u filmu. To jeste naša istina!
Smatram da je jedna vrsta provokacije o stvarima koje se dešavaju u našem društvu, bilo da one tretiraju ovakav problem kao u “Ocu” ili one vezane za ratne zločine, vrhunski patriotizam. Jer teraju da se o tome govori. Da se suočavamo sa različlitim problemima koji nas okružuju. Znao sam da ima dosta ljudi koji tako ne misle, i da će biti onih koji će to da iskoriste, kao što je taj jedan poslanik u Skupštini Srbije, koji je krenuo…
Nije bio samo jedan, bilo ih je više.
– Ma da, bilo ih je, ali taj jedan je bio najglasniji. Oni su, dakle, krenuli da se razračunavaju sa ljudima koji se bave nečim što je umetnost. A, na kraju krajeva, svi mi imamo pravo na neku svoju poetsku, umetničku istinu koja možda nije potpuno tačna. Međutim, ovde ne postoji tolerancija, odnosno, mi smo društvo koje ne dozvoljava mogućnost da neko misli drugačije. To je potpuno ubijeno. Očekivao sam da će takvih reakcija biti, ali ni na kraj pameti mi nije bilo da će se time baviti i poslanici u Skupštini. Ali, što bi rekli, kad nema opozicije, mora da se iznađe neka tema.
Možemo li zbog “takvog stanja stvari” reći da je kultura ponašanja u Srbiji pala na najniže grane? Ili su one tek pred nama?
– Mislim da smo mi odavno pali na niske grane. Da li ima niže? Pa, uvek ima niže. Ali, mislim da je to jedan proces koji se nama dešava jako dugo. Nije to od juče, pa ni zadnjih 10 godina. Mislim da su ovde, pre svega od 1990-ih, potpuno razrušene vrednosti. Najviše to možete da vidite po komentarima ljudi na društvenim mrežama gde se vidi jedna ostrašćenost, bes, nezadovoljstvo, ta neka frustracija, agresija i nasilništvo koje ne znam odakle tačno potiče. Valjda iz nekog siromaštva koje nam se dogodilo, i verovatno potiče iz nekih neostvarenih želja svih nas.
Ali, mislim da je ono što je ovde opasno, činjenica da aktuelna vlast to ponašanje toleriše i ohrabruje. Tako da je biti nasilan nešto što se u ovoj zemlji, ne javno, ali indirektno podržava i toleriše.
Kad ste već pomenuli taj “sindrom 1990-ih”, jeste li gledali TV seriju “Porodica”?
– Gledao sam “Porodicu” koja govori o kraju te jedne epohe. I jako je važna, iako su mnogi očekivali širi zahvat. Međutim, ona se, u stvari, dramski bavi sa poslednja tri dana te epohe. Smatram da je jako važno što je ta serija napravljena, i mislim da je odlična. I to jeste neka vrsta početka suočavanja sa tim 1990-im godinama.
Rekao bih da je Bojan Vuletić to vrlo hrabro napravio i izrekao vrlo jasno, i svoj politički i ideološki stav. Ta serija je izazvala različite polemike, što se i očekivalo. Dobro je da se suočimo i da razgovaramo na temu tih 1990-ih, jer mi se čini da smo ih malo potisnuli i ne želimo o tome da govorimo. A, jesmo počeli da padamo, od početka tih 1990-ih. Danas živimo posledice tih godina a većina političara koji su vladali tih godina i sad su na vlasti.
U svojim filmovima registrujete nepodopštine sistema i okruženja koje čine ljudi podložni sistemskim manipulacijama, kao i lažni rodoljubi i zaštitnici naroda. Nasuprot njima su “Vaši” heroji koji pojedinačno pokušavaju da “isteraju pravdu”?
– U principu, u društvu u kome ne postoji sistemski način da se pojedinac zaštiti, on mora da se bori za svoje pravo i pravdu. Bavim se junacima koji su pritisnuti uza zid, koji su dovedeni u situaciju u kojoj ne postoji drugi izlaz, osim da se sami bore za svoju pravdu. To je neki model koji je u stvari preuzet iz vesterna. Uvek je junak sam protiv svih, i uvek pobeđuje uz pomoć nekih ljudi sa margine, autsajdera.
Ubeđen sam da odavno živimo u društvu u kome pravde uopšte nema, i da smo često prisiljeni da sami ili uz pomoć nekih prijatelja probamo da je sami “isteramo na čistac”. U filmovima se ne bavim opštim značenjem, već su to priče o junacima koji se bore sa nečim što je njima najvažnije u životu. Znači, nisu oni borci za pravdu, već za sopstveni život. I ništa više od toga. E, sad to može da implicira nešto opštije i oni su često neki simbili otpora sistemu.
“Vruća” tema koja je zahvatila i region je seksualno uznemiravanje. Osumnjičen je reditelj koji je, navodno, koristio svoju poziciju vlasnika škole glume za “seksualno uznemiravanje i silovanje”. Kako ste se osećali kad su procurile prve takve vesti?
– Kao i većina bio sam potpuno zaprepašćen, i za mene je to bila jedna neverovatna stvar. S jedne strane, kod takvih stvari uvek tražimo nešto što je pozitivno, i mislim da je dobro što se u ovom našem patrijarhalnom društvu ipak dogodila ta jedna priča i što su počele da isplivavaju neke nove priče koje mislim da su strašno važne da se dese. Neki odnosi u ovom društvu potpuno su pogrešno postavljeni, i čini mi se da je ta priča o ženskim pravima, ustvari osuda, veoma važna. U ovom društvu su se te stvari dugo gurale pod tepih. Žao mi je što nekoliko tih priča potiču iz filmskog sveta kome pripadam, ali, s druge strane, stoji ovo što smo mi na FDU napravili radnu grupu i podstakli studentkinje i studente da prijave seksualno, ili bilo kakvo uznemiravanje. U tom kontekstu mislim da je svako dužan da najpre očisti svoju kuću, da zaštiti svoje kolegenice i kolege.
I dok se čeka sudski epilog tog slučaja, desio se novi slučaj “Štajnfeld – Lečić – Isaković”. Šta se to događa u filmsko-pozorišnom svetu? Ili, je reč samo o činjenici da su poznati ljudi atraktivniji za medije od anonimnih?
– To je sigurno, ali ono što meni znači jeste da su se moje kolegenice ohrabrile da progovore. Toga je sigurno bilo i pre, i u nekim drugim profesijama, koje su manje zanimljive medijima, ali mi je drago da su kolegenice skupile hrabrost da progovore. Biće toga i u nekim drugim sferama i jako je važno da se sada iskoristi taj trenutak i da se o tome priča. Da bi postavili temelje nekog normalnog društva. I da bi naše sestre, majke, drugarice… imale neke normalne okolnosti oko sebe.
Hoće li rešenje ovakvih slučajeva, ako ga bude, doprineti nekoj vrsti katarze?
– Ne znam da li može da dovede do katarze. Mi nikada nismo bili ni blizu bilo kakve katarze. Moguće da smo početkom 2000-ih, druga je tema, bili negde blizu suočavanja sa prošlošću. Da kažemo da ljudi koji su činili zločine treba da budu uhapšeni, ne zato što je to naša obaveza prema Hagu ili prema Evropi, već zato što je to naša obaveza prema sebi. Čini mi se da smo u bili blizu toga, a onda je taj trenutak nestao. Plašim se da će se tako deseti i sa ovim trenutkom. Ali, dobro je što će makar izazvati strah kod nekih ljudi da ne rade takve stvari.
Pošto smo se “setili” 1990-ih, recite da li filmovi poput “Quo vadis, Aida” mogu da utiču na to, tako dugo očekivano suočavanje sa prošlošću i zločinima?
– Mislim da je taj film strašno važan. Prvo, to je odličan film, a drugo, rediteljka se na dosta pošten način bavi tim događajem. Bez ostrašćenosti, bez optuživanja… Bez nekog osuđujućeg stava, samo iznoseći jednu istinu, takvu kakva je. I zato je taj film toliko istinit, dobar i važan. Naročito je važan za nas ovde u regionu, ali se opet plašim da se neće desiti to da ga ljudi u Srbiji pogledaju i da se o njemu govori objektivno.
Da smo mi neko društvo taj film bi bio prikazan na RTS, u udarnom terminu. I bio bi napravljen čitav niz emisija u kojima bi o tome govorili istoričari, sociolozi, psiholozi… Nažalost, to se neće desiti, jer ovde se istina uporno skriva.
Primetili ste nedavno da je prekršena izborna procedura za film koji će predstavljati Srbiju u “trci” za Oskara. Kako objašnjavate “javnu tajnu” da se u srpskoj kinematografiji radi po prinicipu “ja tebi ti meni”?
– Mislim da nije to baš tako. U našoj struci jesmo dosta glasni. Trudimo se da se borimo za kinematografiju, za struku, i vrlo često dosta mojih kolega o tome hrabro govori. Ne mislim da su ovde stvari po principu “ja tebi ti meni”, naravno i toga ima, ali nisam siguran da je izraženije nego u drugim sferama društva i stvaralaštva.
To oko izbora za “Oskara” za mene je, u principu, završena priča. Smatrao sam u tom trenutku da nije pravedan način na koji je izabran film “Dara iz Jasenovca”, i da je uspeh koji je moj film u tom trenutku imao, da ga to kvalifikuje kao ostvarenje koje ima neke šanse da tamo uđe u taj neki uži izbor. To su bili moji jedini motivi.
U regionalnoj filmskoj produkciji primetno je “gostovanje” reditelja, glumaca, scenografa, montažera… Je li to još jedan dokaz da jedni sa drugima možemo biti samo bolji, kreativniji?
– Jeste. Evo, na primer, radio sam sa koscenaristom Ognjenom Sviličićem, koji živi u Zagrebu, i nisam to učinio zato da bih računao na novac iz Hrvatskog filmskog fonda. Inače bih radio s njim. Glavnu ulogu u “Ocu” izneo je Goran Bogdan. I njega bih, inače zvao da glumi. Rekao bih da je ta stvar postala nekako normalna i da je pitanje afiniteta. Kao što su u bivšoj Jugoslaviji sarađivali Srđan Karanović i Rajko Grlić, tako i mi sada gledamo kreativne mogućnosti, a ne ko je odakle. Pripadamo istoj kulturi, odrasli smo na na istoj muzici, filmovima… Koristimo isti jezik i, normalno je da radimo zajedno.
Molim da objasnite svoj stav prema sindikalnom organizovanju? S obzirom da ga u Vašem sektoru nema?
– Mislim da je sindikalno organizovanje strašno važno. Ne znam kakvo je sad stanje u svemu tome, pretpostavljam veoma loše… Pretpostavljam da su radnici više obespravljeni nego što su ovde ikada to bili. Mi, kad je o filmu reč, nemamo sindikate, imamo esnafske organizacije, i one su nam mnogo pomogle. U nekim važnim trenucima “pronašli” smo jedinstvo upravo zahvaljujući tim organizacijama koje su nas okupljale i davale nam snagu da kažemo šta mislimo. I da istrajemo u borbi za svoju stvar.
E, sad, nama je lako pošto među nama ima poznatih glumaca, reditelja… I mi smo zanimljivi javnosti, ali plašim se da je radnicima, radničkoj klasi teže nego ikada. Ko danas može da štiti radnika u, ne znam, “Juri” ili već gde? Ne znam ni na koji način mi kao društvo u celini možemo nešto da učinimo i pomognemo u svemu tome.
U Beogradu svi tržni centri i sve prodavnice rade sedam dana u nedelji, a kada odete u Berlin vidite da nedeljom rade samo sedam puta u godini. Znači, tamo postoji jedan društveni nivo u kome su ljudi koji rade na neki način zaštićeni.
Vidite li neku razliku u sindikalnom i esnafskom organizovanju?
– Kao što rekoh mi, filmski radnici, nemamo sindikalnu organizaciju, imamo esnafske. Sindikalna bi, pretpostavljam, brinula o, recimo, minimalnoj ceni rada. To kod nas ne postoji, ali postoji u zemljama u kojima je film zaista industrija. U Americi, recimo, postoji “Directors Guild”, koji je, u stvari, klasična sindikalna organizacija. Na uzorku jedne male filmske industrije, kakva je u Srbiji, to je nemoguće. Pokušavali smo, pričali o tome, ali nismo uspeli da se pomerimo sa početne tačke. Pokazalo se da je to nemoguća misija.
Dragan Stošić
