- septembar 2022. Kategorija: Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Izvor: NiN Foto: Medija centar
Naš liberalni mislilac Vladimir Jovanović svome sinu, velikom našem pravniku i političkom sociologu, dao je ime Slobodan a ćerki Pravda. Sa slobodom i Slobodanima smo imali različita iskustva ali se pravda ni kao ime, ni kao praksa u Srbiji jednostavno nisu „zapatili“.
Urediti društveni život u skladu sa načelima pravde, jednakosti i slobode istovremeno je večiti i nedosegnuti ideal. Uostalom, najveće revolucije, ali i zverstva, izvršena su u ime borbe za slobodnije i pravednije društvo.
Istovremeno, pravda, posebno ona socijalna, opire se svakom preciznom definisanju. Rasprava o socijalnoj pravdi pokriva polje sporova koji se vode oko toga koliko široko treba prihvatiti jednakost među ljudima, je li ona uopše potrebna, odnosno koliko je ona uopšte pravična i razvojno održiva?
Osnovna teškoća u definisanju koncepta socijalne pravde krije se u tome što će ljudi, u zavisnosti od svog društvenog položaja, različito gledati na to šta su pravda i pravedno društvo. Istorija političkih i socijalnih teorija je zato umnogome istorija sporenja oko razumevanja pravde.
Primera radi, za libertarijance, socijalna pravda je u slobodnom društvu ako ne već “put u ropstvo” (Hajek) onda bar “logička besmislica“ jer podrazumeva totalitarno uređivanje pravila i mere koje se nameću slobodnim pojedincima.
Širenje pravde i jednakosti na polje ekonomije koje za komunitarne egalitariste tek omogućuje pravnu i političku jednakost, za libertarijance je put u kažnjavanje talenata i prinudnu jednakost u siromaštvu.
Nova desnica smatra pak da je pravda, kao i demokratija, za odrasle ono što je čokolada za decu: beskrajno izazovna, bezopasna u malim količinama, ali štetna kada se previše uzme.
Merenje socijalne pravde
Nastojanje da se difuzan i složen pojam socijalne pravde sadržajno precizira i operacionalizuje doveo je 2008. godine do formiranja indeksа socijаlne prаvde. Indeks upoređuje šest kriterija, odnosno tri grupe pokazatelja.
Prvu čine pokazatelji siromaštva i nejednakosti. Unutar njih evidentiraju se posebni oblici diskriminacije i pogođene, diskriminisane grupe. Posebno razornom smatram diskriminaciju prema mladima i problem međugeneracijske (ne)pravde, odnosno ostavštine za budućnost generacijama koje dolaze.
Drugu grupu faktora čine pristup javnim dobrima (voda, vazduh, energija…) i infrastrukturi – sa akcentom na pristup kvalitetnom zdravstvu i obrazovanju. Pridodao bih im i informisanje i kulturu.
Treći segment čine šanse na tržištu rada i indikatori dostojanstvenog rada.
Deklaracijom o socijalnoj pravdi za pravednu globalizaciju članice MOR obavezane su da postave puno i produktivno zapošljavanje i dostojanstven rad u centar ekonomskih i socijalnih politika. Indikatori dostojanstvenog rada su: mogućnosti zapošljavanja; odgovarajuće zarade i produktivan rad; pristojno radno vreme; usklađenost rada, porodičnog i ličnog života; stabilnost i sigurnost posla; jednake mogućnosti i postupanje prilikom zapošljavanja; bezbedna radna okolina i socijalni dijalog.
Aktuelni kontekst
Nijedno društvo nije imuno na nepravde, ali se radi o tome da se mora težiti smanjenju socijalnih i ekonomskih razlika. Piketi tvrdi da problemi zbog nejednakosti nastaju kada ova postane tako ekstremna da više nije korisna za rast.
One su danas ponovo postale enormne i prete da ponište svaku ideju o kohezivnom društvu – društvu u kome smo povezani duhom solidarnosti i pripadanja i deljenja zajedničkih vrednosti.
Iako to zvuči neverovatno, najbogatijih 1% ljudi danas ima više novca od ostalih 99% zajedno. Istovremeno, dok se par hiljada multimilijardera razmeću svojim bogatstvom, jedan od sedam ljudi na svetu se bori da preživi sa manje od 1,25 dolara na dan.
Srbija je zemlja sa izrazitim ekonomskim i socijalnim nejednakostima. Naše stanovništvo je među najsiromašnijim u Evropi. Prema raspoloživim podacima, oko 450.000 ljudi (6,9%) živi u apsolutnom siromaštvu, a u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti nalazi se oko dva miliona građana Srbije (29,8%). Posebno su zabrinjavajući podaci o siromaštvu najugroženijih društvenih grupa, stanovništva u ruralnim područjima, nezaposlenih, pripadnika romske populacije, žena, mladih…
Ovih dana, o realnom stanju najbolje govore podaci o kupovnoj nemoći minimalne, ali i prosečne zarade.
Srbiji je preko potreban strateški okvir koji će adekvatno odgovoriti na preteće siromaštvo i rastuće društvene nejednakosti. U brojnim ocenama programa ekonomskih i socijalnih reformi ističe se da ne postoji strateški pristup javnih politika za podizanje značajnog broja ljudi iznad granice siromaštva na kratak i srednji rok; da se smanjuje uticaj socijalnih transfera na smanjenje siromaštva; novčana socijalna pomoć ne obezbeđuje dovoljan obuhvat i da je na nivou od oko 0,35% BDP-a, što je ispod ne samo evropskih, već i regionalnih standarda.
Da se dalje ne bi širio krug siromašnih preporučuju se: mere za očuvanje zaposlenosti, povećanje obima aktivnih mera zapošljavanja, adekvatne naknade za nezaposlenost, unapređenje socijalnih davanja osobama koje su u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti, kao i smanjenje poreza na najniže zarade i, konačno, uvođenje progresivnog oporezivanja.
Kad je o oblasti zapošljavanja reč, glavni izazovi su sve više ranjiva, prekarna zaposlenost, visoka neformalna zaposlenost, siromaštvo zaposlenih, posebno položaj osetljivih grupa na tržištu rada. Imati posao ne znači i izaći iz kruga siromaštva i socijalne izolacije. Problem su i povrede kakvih takvih radnih prava i neefikasnost mehanizama za njihovu zaštitu.
Godinama već MOR četvorkom ocenjuje stanje sindikalnih sloboda i prava pri čemu četvorka označava njihovo kontinuirano i sistematsko kršenje. Ocena se bazira na stanju prava na sindikalno organizovanje i delovanje, štrajk, kolektivno pregovaranje i socijalni dijalog.
Budžet i socijalni fondovi kojim se preusmerava svih 42 odsto GDP ostaje izvan uticaja javnosti i nedovoljno transparentan u pogledu subvencija i svrsishodnosti i kontrole troškova.
Jesmo li solidarno društvo?
Solidarnost spada u red poželjnih, javno proklamovanih a u praksi sve ređe praktikovanih vrednosti. Ona se bazira na empatiji, sposobnosti razumevanja i uživljavanja u poziciju drugih i brizi za njih. Oslonac ima u “revolucionarnom svetom trojstvu “, idejama jednakosti, slobode i bratstva. Ako nije oslonjena na njih i ne vodi ka redukovanju siromaštva i nejednakosti ona je tek hvale vredan akt pomoći u krajnjoj nevolji. Neretko, tek povremenog milosrđa kao maske, smokvinog lista kojim se prepokriva sažaljenje ili ravnodušnost i čak prezir prema “luzerima”.
Dakle, solidarnost bi morala voditi dostojanstvenom radu, pristojnom životu i otvorenom pristupu kvalitetnom obrazovanju, zdravstvenim i javnim uslugama za sve.
Istovremeno, bez solidarnosti nema ni pokreta za demokratske promene. Solidarnost omogućava da oni koji su u riziku od siromaštva i društvene isključenosti dobiju sredstva i mogućnosti za puno učešće u ekonomskom, društvenom i kulturnom životu.
Naoko paradoksalno iz društva su izopšteni i bogati – bolje rečeno oni su se iz njega dobrovoljno povukli. Bogati mogu da se u potpunosti povuku iz oblasti obrazovanja i zdravstvene zaštite koje finansira država i da sami plaćaju privatne usluge. Imućni pojedinci se sve više izoluju od ostalog društva u „elitne zajednice“. Bogati u tome nalaze opravdanje zašto tragaju za brojnim načinima i rešenjima za izbegavanje plaćanja poreza i drugih obaveza prema državi.
Gde su koreni nastalih već perverznih nepravdi i nejednakosti?
Teza koju zastupam je da se polazne kulturne i ekonomske nejednakosti prelivaju u krajnje nejednak pristup političkom kapitalu. Monopolizovani politički kapital dalje normativizuje i cementira razlike i odstranjuje iz političkog polja predstavnike interesa dna i sredine socijalne piramide.
Ne slučajno, u zoni političkih projekata i ideologija dominiraju kulturne kontradikcije i sporenja između neoliberalnog, globalizujućeg, narcističkog i posesivnog individualizma, koji se služi političkom korektnošću i kulturom odstranjivanja, na jednoj, i kolektivističkog i autoritarno populističkog projekta baziranog na odbrani tradicionalnih, nacionalnih i porodičnih (hrišćanskih) vrednosti, na drugoj strani. Njima se danas pridružuju imperijalni ratovi za dominaciju. Krize, ratovi i sankcije su okvir u kome bogati, pod raznim maskama i opravdanjima, postaju sve bogatiji a ostali sve siromašniji i neuticajniji. Istovremeno, ućutkuje se propitivanje vertikalnih, klasnih nejednakosti koje su prevedene iz poltičkog antagonizma u poltički agonizam – istina strasnu ali tek sporednu političku igru.
Raširena, postdemokratska ili populistička svejedno, redukcija demokratije, pored uvećanja ekonomskih nejednakosti vodi i eroziji pravne i političke jednakosti. Posledično, već opako nejednak svet završava umesto u utopiji socijalno pravednog društva u njenoj distopijskoj karikaturi. Ako ostanemo zaplašeni i nesolidarni svi ćemo postati privremeni i povremeni. Tada će samo plutokratski i autoritaran režim biti trajan.
