Statistika i tržište rada: Koliko je stvarno (ne)zaposlenih u Srbiji?

Autorski tekstovi, Mirjana Stevanović Izvor: Nezavisnost.org

Tržište rada delimično je neuhvatljivo za statistiku; stručnjaci smatraju da ona “radi dobar posao” ali i ukazuju da svojim parametrima ne može da evidentira sve promene. UGS „Nezavisnost“ godinama insistira da merenja tržišta rada uključe podatke o kvalitetu zaposlenosti jer njeno povećanje ne podrazumeva uvek i ekonomski rast

Tržište rada delimično je neuhvatljivo za statistiku, jer iako, po oceni stručnjaka, “radi dobar posao” ne može parametrima koje prati da obuhvati sve pojave koje nastaju i nestaju u određenim periodima. Uz to, različite baze podataka međusobno ne korespondiraju a česte promene metodologije koje domaća statistika mora da prati kako bi podaci bili uporedivi sa međunarodnim i evropskim, otežavaju sagledavanje trendova, što je problem i za iskusne ekonomske i druge analitičare. Ono što jeste vidljivo, indikatori na tržištu rada se u poslednje dve decenije popravljaju ali je teško uočiti koliko povećana zaposlenost doprinosi rastu BDP-a i kvalitetu života.

Različita merenja radnog angažmana

Na kraju trećeg kvartala ove godine, Srbija je imala 5,69 miliona stanovnika starijih od 15 godina među kojima je registrovano 2,36 miliona zaposlenih, dakle onih sa ugovorom o radu, o delu, privremenim ili povremenim poslovima. To je podatak koji statistika vuče iz Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja (CROSO) i Statističkog poslovnog registra. Prema Anketi o radnoj snazi koja se vodi kontinuirano, u istom periodu broj zaposlenih je iznosio 2,89 miliona, nezaposlenih je bilo 285.700 a neaktivnog stanovništva 2,52 miliona.

Zaposlenost na sat nedeljno

U Anketi o radnoj snazi kriterijum za zaposlenost je da osoba bar jedan sat u sedmici provede na nekom poslu za koji je plaćena novcem ili nekim drugim dobrom. Ta definicija se često kritikuje u javnosti ali profesor Mihail Arandarenko kaže da je osporavanje besmisleno jer je tu arbitražnu jedinicu osmislila međunarodna organizacija statističara.

“Negde morate da podvučete crtu i kažete da neki ljudi rade, pošto je logika ankete da ukoliko nešto radite to treba da ima prednost u odnosu na bilo šta drugo što je možda vaš glavni status. Bitno je da se obuhvate ukupni sati rada, od toga se počinje. U nekim zemljama imamo jako puno ljudi koji rade mali broj sati, pa i ljudi u poljoprivredi kada u nekim periodima, ako nemaju stoku, moraju tek ponešto da urade tokom nedelje. Ipak, u Srbiji nikada nije bilo više od jedan odsto ljudi koji rade manje od 20 sati sedmično, a ova kritika se čuje kada neko hoće da ospori celu anketu“, ističe Arandarenko.

Poređenja radi, 2010. populacija starija od 15 godina brojala je 6,32 miliona, broj registrovano zaposlenih iznosio je 1,80 miliona. Po anketi iz tog doba radilo je 2,38 miliona, u statusu nezaposlenih bilo je 566.720 dok je neaktivno stanovništvo brojalo 3,37 miliona. U narednom periodu, smanjuje se populacija starija od 15 godina, a paralelno je opadala i registrovana zaposlenost, delom i zbog serije neuspelih privatizacija. Do kraja 2014. broj zaposlenih se spustio ispod 1,7 miliona što je kao trend, samo sa drugim brojevima, pratila i anketa – u toj godini bilo je 2,48 miliona zaposlenih, 529.953 nezaposlena a neaktivno 3,09 miliona građana.  Nakon toga raste registrovana zaposlenost kao i ona koju evidentira anketa a razlika između ta dva podatka kreće se između 500.000 i 600.000 ljudi koji velikim delom, mada ne i potpuno, čine grupaciju neformalno zaposlenih.

Marko Vladisavljević, docent na Ekonomskom fakultetu i naučni saradnik Instituta ekonomskih nauka ukazuje da treba biti oprezan u tumačenju podataka koji potiču iz različitih izvora i baza jer iako su tačni, međusobno nisu uporedivi.

Marko Vladisavljevic, foto: Institut ekonomskih nauka

„Anketa o radnoj snazi je nacionalni prefer na osnovu koga merimo stope zaposlenosti, nezaposlenosti i aktivnosti. To se radi u celoj Evropskoj uniji i naša anketa je međunarodno uporediva i usklađena sa Eurostatom (biro za statistiku EU). Ona u kategoriji zaposlenih obuhvata formalno ali i neformalno zaposlene, znači i ljude koji nemaju ugovor o radu, rade u neregistrovanim preduzećima ili su pomažući članovi porodice, kao i one koji su bar jedan sat u nedelji radili za platu ili neku drugu nadoknadu. To je malo šira definicija i ona će uvek biti veća nego registrovana zaposlenost koja obuhavata samo ljude sa ugovorom, one koje evidentira CROSO, što je približno ali ne i istovetno podatku o formalnoj zaposlenosti iz ankete“, objašnjava Vladisavljević za portal Nezavisnost.org.

On dodaje da se kategorija nezaposlenih iz ankete deli u dve velike grupe – nezaposlene koji su spremni da rade i traže posao, i neaktivne, koji ne mogu da rade i ne traže posao.

„Drugi izvor o broju nezaposlenih je Nacionalna služba zapošljavanja (NSZ) ali se ta baza u velikoj meri ne preklapa sa anketom. Neki ljudi registrovani u NSZ ne traže posao aktivno, u evidenciji se nalaze ili zbog benefita (jeftinijeg prevoza, ranije zdravstvenog osiguranja) ili po navici. Takođe, neki ljudi aktivno traže posao ali ne preko NSZ a dodatna ‘zapetljancija’ su oni koji se evidentiraju kao nezaposleni ali su neformalno zaposleni. Zato se najčešće dešava da je broj registrovanih nezaposlenih značajno veći od broja nezaposlenih koji imamo u anketi“, navodi Vladisavljević koji podseća da se stopa nezaposlenosti meri kao odnos broja nezaposlenih i aktivnog stanovništva u koje spadaju nezaposleni i zaposleni.

Formalna i neformalna zaposlenost

Da bi se protumačila kretanja na tržištu rada, nisu dovoljni samo ovi osnovni podaci, ističe naš sagovornik, već je bitno sagledati da li se rast odvijao u formalnoj ili neformalnoj zaposlenosti i u kojim delatnostima. Jedan je indikator ako se promene dešavaju u poljoprivredi, a drugi ako je reč o građevinarstvu. Vladisavljević ukazuje i na problem kada se neki podatak sagledava u dužem vremenskom nizu jer je i anketa imala dosta izmena pa su poređenja teška. Do 2007. anketa se sprovodila jednom godišnje, potom polugodišnje, zatim kvartalno od 2014. a kontinualno se prati preko cele godine od 2016. Izmene su bile i 2021. kada su iz kategorije poljoprivrede isključeni oni koji rade samo za svoje potrebe.

Profesor Ekonomskog fakulteta Mihail Arandarenko potvrđuje da je zbog promena u strukturi podataka teško pratiti trendove na tržištu rada, a stručna javnost zamerila je RZS-u to što svoje baze nije prilagodila unazad, nakon što je 2014. došlo do naglog skoka zaposlenosti čiji je uzrok promena metodologije.

Mihail Arandarenko, foto: Nova ekonomija

„Anketa pokazuje da smo do 2012. imali veliki pad a potom postepeno oporavak koji je do 2020. postao dosta snažan trend koji potiče delom iz stvarnog rasta zaposlenosti i pada nezaposlenosti, ali jedan od razloga je i demografija. Smanjio se broj radno sposobnih između 20 i 65 godina jer više ljudi izlazi iz radnog statusa nego što u njega ulazi. Generacije od 65 godina, posle svih gubitaka broji oko 120.000 a umesto njih na tržište ulaze “male generacije”, ove iz 90-ih ili 2000-ih, kojih ima oko 70.000. Samo prošle godine po tom osnovu za 56.000 ljudi je manje u radnom uzrastu prema kome se računaju stope zaposlenosti. A pošto se one računaju prema stanovništvu radnog uzrasta, ostvarili smo ‘dobitak’, približili se proseku EU za kojom smo zaostajali za čitavih 15 poena a sada je to oko pet, objašnjava Arandarenko za naš portal.

Profesor naglašava da se kod nas preteruje kada se neformalna zaposlenost poistovećuje sa radom na crno. Naime, tih 500 do 600 hiljada, koliko obično iznosi razlika između registrovane i anketne zaposlenosti, sadrži i pomažuće članove domaćinstava, naročito u poljoprivredi, a broj značajno pada kada se isključe stariji od 65 godina.

Smanjen rad na crno

„Imate recimo oko 200.000 ljudi koji nemaju penziju a žive na selu, imaju neku zemlju i bez obzira na godine, moraju da je obrađuju ali ne registruju domaćinstvo jer nemaju proizvodnju koju bi država mogla da pomogne. U poljoprivredi radi 430.000 ljudi a svega nešto više od 50.000 ima registrovana domaćinstva, pri čemu se evidentira samo nosilac a ne i ostali članovi iako i oni rade. Kada se sve to odbije, ostaje nekih 150.000 ljudi u neformalnoj zaposlenosti van poljoprivrede, što objektivno ne može da se iskoreni ni kod nas ni kod drugih. Nema više onog endemskog rada na crno kakav smo imali 90-ih pa i početkom 2000-ih kada poslodavci nisu hteli da prijavljuju radnike iako ima i dalje onih sa lažnim ugovorima, recimo za povremene poslove a rade svakog dana“, navodi Arandarenko.

Naš sagovornik ističe i da postoje jaka kolebanja broja zaposlenih u poljoprivredi a kreću se od 200 do 600 hiljada. Jedan od razloga je, ukazuje Arandarenko, reindustrijalizacija u gradovima koja je privukla deo ljudi sa sela, zatim modernizacija agrara koji potražuje manje radne snage a demografski faktor uticao je da se smanjuje i broj stanovnika u ruralnim sredinama koje i inače imaju prosek starosti veći od 50 godina.

Direktorka Centra za edukaciju i istraživanje UGS „Nezavisnost“ Marija Martinić kaže da podizanje stope zaposlenosti i pad nezaposlenosti ne znači uvek ekonomski rast i zato to nije uvek dobra vest.

Marija Martinic, Foto Medija centar

„Ono što nedostaje u našem sistemu su podaci o kvalitetu zaposlenosti. Mi to možemo da procenjujemo na osnovu iskustva kao organizacija koja okuplja radnike, ali ostaju nam van vidokruga svi ljudi koji su na fleksibilnim poslovima, koji rade po ugovorima o privremenim i povremenim poslovima i ne mogu da budu sindikalno organizovani, zatim ljudi koji rade na onlajn platformama, digitalizovani radnici i razni novi oblici rada koje je zakon iz 2014. godine dozvolio, a pre svega agencijsko zapošljavanje. Mi možemo da radimo samo neke okvirne procene a već nekoliko godina insistiramo da se kod mera za tržište rada uzme u obzir kvalitet zaposlenosti. Ukoliko veliki broj ljudi zaposlite na nesigurnim ili loše plaćenim radnim mestima, to ne govori o ekonomskom rastu niti da je ta stopa zapošljavanja donela neki boljitak“, naglašava Martinić.

Politički kriterijumi

Ona navodi podatak da je Srbija u vrhu liste zemalja u kojima postoji raširena stopa rizika od siromaštva upravo među zaposlenom populacijom, što znači da poslovi nisu dovoljno kvalitetni.

„U jednom trenutku imali smo veliki porast stope zaposlenosti a onda su neka nezavisna istraživanja eksperata iz nevladinog sektora pokazala da je najveći skok zaposlenosti bio među penzionerima koji su pronalazili dodatni posao da bi preživeli. To definitivno nije stvarni rast stope zaposlenosti iako se on tako meri. Činjenica je da RZS radi dobar posao ali neophodano je odrediti parametre koji se mere a njih, ne samo kod nas već gotovo svuda, zadaje politički kurs. Činjenica je da situacija na tržištu rada jeste bolja nego što je bila, ali ne toliko i ne na način na koji pokušava da nam se prikaže“, naglašava naša sagovornica.

Martinić ističe i da stopa pada nezaposlenosti može da potiče delom iz intenzivnijeg zapošljavanja, ali i iz odliva radne snage, ili tako što jedan deo nezaposlenih izgubi nadu, prestane da traži posao i povuče se u kategoriju neaktivnih.

Prema zaključcima do kojih je pre nekoliko godina došao Vladin Tim za smanjenje siromaštva u ex post analizi politike zapošljavanja, generator otvaranja novih radnih mesta bila su mala i srednja preduzeća dok su veliki sistemi, u koje je džava najviše ulagala, u nekim periodima imala negativnu stopu. Najviše novih radnika zaposlilo se u građevinarstvu zbog većih infrastrukturnih projekata ali i u IKT sektoru koji je rastao u tišini sve dok se država nije setila da ga oporezuje. Marija Martinić to potvrđuje i kaže da mala i srednja preduzeća nemaju dovoljnu podršku države i da su u prilično nezavidnom položaju jer se prilikom planiranja ekonomske politike insistrira na velikim preduzećima i subvencijama koje su najčešće neisplative.

„Ako dovedete stranog investitora, date mu novac da zaposli radnike i da im isplaćuje određene zarade, a dozvolite mu da ode kada potroši taj novac, to je isto kao da je država platila socijalnu pomoć tim radnicima. To ne može da generiše privredni rast niti je moguće proceniti koliko je tako veća zaposlenost uticala na privredni rast. A kada je reč o IKT sektoru, tu i dalje postoji deficit radne snage a jedan od velikih problema je u sistemu obrazovanja. Neke osnovce informatika privuče, ali je pitanje koliko je taj predmet dostupan u svim školama kao i da li će učenici prevazići ‘usko grlo’ koje se javlja u srednjem obrazovanju gde tek poneka škola ima jedno ili dva odeljenja informatičke i njoj slične struke“, zaključuje Marija Martinić u izjavi za Nezavisnost.org.