STEVAN FILIPOVIĆ: U vanrednom stanju ne možemo imati normalan univerzitet

Potreban je angažman svih slojeva društva na glavnom zahtevu – a to je raspisivanje izbora. Ako ne možemo imati revoluciju jer organizovana kriminalna grupa drži aparat sile, onda možemo nastaviti s mirnim protestima koji funkcionišu kada smo organizovani i jedinstveni, smatra filmski reditelj i profesor FDU Stevan Filipović

Stevana Filipovića, filmskog reditelja, scenaristu, montažera, autora specijalnih efekata i muzičkih spotova, profesora na Fakultetu dramskih umetnosti, filmska publika i kritika prepoznaju po nagrađivanim filmovima Šejtanov ratnik (diplomski rad, 2006), Šišanje (2010) i Pored mene (2015), koji su imali i zamašan broj gledalaca u bioskopima i na Internet platformama. Široj javnosti, naročito u poslednjih godinu dana, poznat je i kao jedan od najaktivnijih profesora Beogradskog univerziteta u podršci studentima i njihovim zahtevima. Sa Filipovićem razgovaramo o trenutnoj situaciji u zemlji, o budućnosti Univerziteta i studentskom pokretu, mogućnostima sindikata…

Razgovaramo u trenutku dok se na vašem Fakultetu dramskih umetnosti održavaju prijemni ispiti, sa zakašnjenjem, jer su vaš i još neke fakultete „kaznili“ tako što su iz Ministarstva poslednji dobili kvote. Kako to sad izgleda, u poređenju sa ranijim godinama?

– Pa, mislim da ovde nema baš mesta klasičnom poređenju. Živimo u vanrednom stanju i nekoj terminalnoj fazi obračuna građana sa mafijaškom državom. FDU, kao i svi ostali, deo je tog procesa i ne može biti izuzet niti da postoji u nekom vakuumu. Dodatni pritisak postoji na Fakultet dramskih umetnosti, pogotovo jer je sve zapravo krenulo napadom članova vladajuće partije na naše studente. To je eskaliralo u velike studentsko-građanske proteste koji traju skoro godinu dana.

Što se tiče kvota koje su naknadno odobrene i prijemnog u septembru, sve je to samo neka simulacija normalnosti. Pravo vraćanje u normalu, uključujući nastavu onako kako bi trebalo da bude, moguće je tek posle pobede nad ovakvim režimom.

Kvote su najsvežiji instrument za otvoreni obračun vlasti sa univerzitetom, posle već oprobanih sredstava – medijske hajke, blećenja nastavnog kadra i studenata, ograničavanja naučnog rada (35 sati nastave i pripreme za nastavu i samo pet za naučnoistraživački rad), “krompiri umesto plata”, dovođenje policije na „autonomnu teritoriju“ (Ustavom zagarantovanu), kao i smena pojedinih neposlušnih dekana i profesora… Kako vidite budućnost univerziteta?

– Budućnost univerziteta ne može da se odvoji od budućnosti društva. Ako sam rekao da živimo u vanrednom stanju, onda do razrešenja tog vanrednog stanja i udara mafije na državu ne možemo imati normalan univerzitet. Dolazim iz kulture, filmski sam reditelj, i kultura je već prošla taj proces pre univerziteta – skoro je potpuno devastirana i privatizovana od strane organizovane kriminalne grupe SNS.

Dok ne dođe do angažmana svih slojeva društva na glavnom zahtevu – a to je raspisivanje izbora – ne možemo da pričamo o nekim parcijalnim rešenjima. Sve je to direktno povezano sa ovim suštinskim problemom. Dakle, ako ne možemo imati revoluciju jer organizovana kriminalna grupa drži aparat sile, onda možemo nastaviti s mirnim protestima koji funkcionišu kada smo organizovani i jedinstveni. Tako možemo indukovati izbore na kojima možemo pobediti, jer drugog načina nema. Sve ostalo je skretanje pažnje s onoga što je hitno – pacijent je u ozbiljnom stanju i potrebna je hitna operacija.

Studentski pokret je u deset meseci evoluirao i od traženja da se institucijama vrati funkcionalnost došli smo do jedinstvenog zahteva za vanrednim parlamentarnim izborima. U tom kontekstu govori se o tzv. „studentskoj listi“, koju oni drže u tajnosti sve do raspisivanja izbora. Kako vi vidite tu situaciju?

– Studenti, kao i svi ostali, živeli su u nekom mehuru antipolitike, što je ustvari glavna politička strategija režima – da se ogadi politika u širem smislu, a posebno partijska politika. Tako smo došli do toga da deo društva vidi delove opozicije, ili čak celu opoziciju, kao veći problem od same vlasti. Žrtve te propagande su i studenti, koji su odrastali s takvim idejama, uz nedostatak šireg političkog obrazovanja i pod agresivnom propagandom režima. Naravno, tu je bilo i grešaka same opozicije, a i onih koji se predstavljaju kao opozicija, a zapravo rade za režim. Sve to je dovelo do toga da mesecima čekamo nešto što je od početka bilo očigledno: da režim neće ispuniti studentske zahteve bez političke artikulacije.

Dragoceno vreme smo izgubili, ali ta greška nije na studentima. Oni su mladi ljudi od dvadesetak godina, ušli su u sve to srcem, a problem je zapravo u društvu koje je od njih napravilo mit, neku vrstu imaginarnih vođa. Za promene je potreban konsenzus svih slojeva društva, a režim je to shvatio i pokušava da razjedini front.

Nadam se da će uskoro i studentska lista izaći u političku arenu, jer nema smisla to držati tajnom – režim već verovatno zna ko su ti ljudi. A kako ne znamo kada će izbori biti raspisani, važno je da se oni što pre uključe, jer režim koristi svako naše čekanje da pojača represiju.

Direktna demokratija kao početna ideja sada se „napada“ i sa „desna“ i sa „leva“. Mislite li da studenti mogu iz toga da „isplivaju neozleđeni“?

– Direktna demokratija je plemenita i zanimljiva ideja, ali u praksi, u jednom predemokratskom i autoritarnom društvu kao što je naše, ona jednostavno ne funkcioniše. Videli smo vrlo brzo da je lako infiltrirati se i u studentske plenume, da par glasnih ljudi može preuzeti narativ, dok se većina umori. U takvim uslovima režim lako razvlači procese i saznaje informacije.

Dakle, direktna demokratija se nije urušila zbog nekih kritika, nego zato što je u ovakvom društvu to opasan socijalni eksperiment koji zahteva korenite promene koje ljudi nisu podržali. Ljudi su podržali ispunjenje studentskih zahteva u okvirima predstavničke demokratije kakva je predviđena Ustavom.

Sad, kad je ta debata završena i kada je konačno iznet zahtev za izborima, mislim da treba da se fokusiramo na to. Plenumi mogu opstati kao neko sredstvo borbe, ali ne iz pozicije gde imamo zarobljenu državu i eskalaciju nasilja režima svaki put kad se mi zaustavimo. Prvo moramo pobediti režim, a onda možemo pričati o nekoj transformaciji društva – možda i o direktnoj demokratiji, ako to građani žele.

Septembar je Srbiji doneo dve parade, jednu Paradu ponosa i drugu, Vojnu paradu. Niste imali razumevanja ni za jednu ni za drugu. Možete li to pojasniti?

Ne bih stavljao te dve parade, odnosno te dve teme, u istu rečenicu niti u isti kontekst. Vojna parada je nekakav performans režima koji služi za zastrašivanje naroda, a kasnije i za pranje para posle urnisanja ulica. Ta vrsta paradiranja vojnim tenkovima po gradovima vezuje se za najcrnje diktature i to je nešto što nikada ne bih podržao. Tamo ginu tuđa deca, a ne deca političara, i to je za mene kraj priče.

Parada ponosa je nešto sasvim drugo. To je legitiman način borbe ugrožene manjine za osnovna ljudska prava. Ja sam bio tu od samog početka, podržavao Prajd, bio na ulicama, tribinama, i nemam problem s tim. Problem je u tome što je 2025. vanredno stanje i mislim da bi zajednica trebalo da se pita kako će Prajd izgledati u tim uslovima. Ove godine format nije bio prilagođen stanju u društvu, već je bio kompromis sa zapadnim ambasadorima i organizatorima, umesto da se jasno pokaže šta se dešava na terenu. Po meni, Prajd je trebalo da bude inkluzivan, da pozove sve građane i da ukaže na policijsku represiju. Dakle, moj problem je bio sa formatom i komunikacijom, a ne sa samim Prajdom.

Imamo policiju koja sve značajnije poseže za prekomernom silom, upotrebu nedozvoljenih sredstava („zvučni top“, hemije „jače od suzavca“…), čemu pridodajemo pretnje po život koje izgovaraju visoki funkcioneri SNS, pa i sam predsednik, i, konačno, jasnu manipulaciju sa najavama „ruske službe“. Šta vi očekujete 1. novembra?

– To što će se desiti prvog novembra zavisi isključivo od građana. Dakle, ako građani žele da nastave da žive u ovoj diktaturi koja ide ka beloruskom modelu, onda će živeti u takvom društvu. Ako ne žele, ne smeju da prebacuju odgovornost na decu, studente i mlade ljude, već svako treba da se zapita šta lično može da uradi da se to zaustavi. Znamo poteze druge strane, ali moramo bolje komunicirati naše korake.

Da li bi, po vama, mogli da se ujedine zborovi (narod), studenti (parlament) i akteri iz politike (opozione partije, pokreti, NVO…), sa jednim ciljem – smena vlasti koja je, ako ćemo realno, izgubila legitimitet u Srbiji?

– U tom smislu, ujedinjenje je jedino rešenje. Svi dokazano antirežimski akteri, bez onih koji glume opoziciju, moraju se ujediniti. Režim je izgubio legitimitet i mi to moramo dokazati, recimo izborima. Iako ni tada nije sigurno da ćemo odmah vratiti demokratiju, ali ćemo imati jak argument da je ovom režimu došao kraj.

Jasno je da je jedino delotvorno rešenje „problema u kući“ da ga reše ukućani. No, oni su i dalje u dva nepomirljiva tabora, bar zasad. Bi li, u tom kontekstu, „mala pomoć prijatelja“ ubrzala izlazak iz očigledne krize? Mislim na jači pritisak sa Zapada na aktuelnu vlast i Vučića. I, pod kojim uslovima je ta pomoć moguća?

– Najbolje bi bilo da problem u kući reše ukućani. Ti „tabori“ su proizvod propagande režima i tvrdoglavosti aktera. Studenti kao ujedinjujući faktor trebalo bi da spuste sve ograde i izvinu se za ograđivanje od saveznika, kako bi poslali jasan signal da bez sabornosti nema pobede nad režimom. Nadam se da neće biti potrebno još veće stradanje da bismo to shvatili.

Možete li da nam objasnite kako funkcioniše vaš „dvostruki“ život – predavač na fakultetu i filmski stvaralac?

– Trenutno ne funkcioniše nikako. Nemoguće je biti filmski stvaralac u Srbiji ako niste povezani sa režimom i direktno mu ne služite. Kao što sam rekao, kultura je potpuno privatizovana i uništena, i to je bilo upozorenje za ono što se sada dešava na univerzitetima.

Uz pretpostavku da je vaš „praktični“ rad onemogućen zbog vašeg otvorenog protivljenja onima koji ukidaju građanske slobode i režimskoj (ne)kulturnoj sferi, možete li nam reći kako izgleda takva presija, na vašem i primeru vaših kolega?

– Trenutno filmove mogu da snimaju samo oni koji sarađuju sa režimom ili su deo režima. Nažalost, ta simbioza između predavanja na fakultetu i snimanja filmova, koja bi u nekom normalnom društvu bila divna i prirodna, ovde ne postoji. Jer sada su državni fondovi pod kontrolom režima, komisije su nekompetentne i dodeljuju novac podobnima, dok istinski nezavisni autori ostaju bez sredstava. To je problem.

Najviše me boli što neki kolege lepo žive, deklarativno podržavaju studente, a zapravo sarađuju s režimom. Takvi su mi veći problem od onih koji otvoreno podržavaju vlast.

Pripremate li, i pored svega, nešto novo?

– Ako i pripremam, to nema veze sa Srbijom. Radim, jer umetnik mora da stvara da bi ostao mentalno živ.

Profesori, glumci, reditelji, naučnici… suprotstavljaju se autokratiji i samovolji, barem veliki deo njih. Kako vidite ulogu „intelektualne elite“ u borbi za ljudska prava i slobodu mišljenja?

– Mislim da je to najjači argument protiv one teze koju su saradnici službe plasirali preko nekih plenuma, a to je da eksperti ne postoje. Dakle, ako eksperti ne postoje, onda bi, kako sam već rekao, bilo ko iz režima mogao da radi bilo koji posao bolje od drugih. A to jednostavno nije tačno. Postoje ljudi koji su kvalitetniji, koji su svoj posao radili bolje i koji znaju više. U umetnosti su ti kriterijumi možda malo fleksibilniji, ali i dalje postoji razlika. I vlast nas je, naravno, prepoznala kao neprijatelje jer smo ljudi koji misle svojom glavom i mogu da podignu glas protiv režima. Ako se takvi ljudi ućutkaju, ko će onda povesti promenu?

Kad smo već kod toga, aktuelna vlast osim što želi da ukine obrazovanje, robusno radi i na kreiranju sopstvene kulture, i, osim što eliminiše neposlušne i dovodi svoje klimoglavce, bogatim novčanim injekcijama inauguriše tzv. kulturne događaje sa nacionalnim predznakom (poslednji primer Nacionalni filmski festival na Zlatiboru). Kako vi gledate na tu tendenciju, i mislite li da je to održiv put u budućnosti?

– Vlast zapravo želi da ukine i obrazovanje i kulturu i zdravstvenu zaštitu, i napravi neki još ekstremniji divlji kapitalizam, koji će nas dodatno transformisati u koloniju svih stranih sila koje su zainteresovane. To se mora zaustaviti po svaku cenu, jer to nije održiv put ni za kulturu, ni za umetnost, ni za obrazovanje, ni za društvo u celini.

Sindikati u nacionalnom teatru i u Šabačkom pozorištu „podigli su prašinu“ povodom nametanja nekredibilnih ljudi i nekreativnih programa koji su im nametnuti. Ako ništa drugo, to je malo poremetilo idilu. Mislite li da je sindikalno organizovanje u kulturi delotvorno i zašto nije jače izraženo?

– Manji i nezavisni sindikati se teško bore za poziciju i reprezentativnost u korumpiranom sistemu. Mislim da je tu bila greška nekih studenata idealista koji su, onako, malo devetnaestovekovno, doživljavali radničku i sindikalnu borbu, bez ikakvog poznavanje realne situacije na terenu. Posle nekoliko neuspešnih akcija, i odsustva podrške za generalni štrajk i za veće proteste, posebno 1. maja, mislim da je i studentima sad situacija jasna. S druge strane, organizovanje u nezavisne sindikate i „dizanje prašine“ je uvek dobro, kao neki zalog za budućnost.

Dragan Stošić

Foto: N1 i GS RIE „Nezavisnost“