10. oktobar 2024. Intervju: Zoran Stojiljković Izvor: Nova.rs Foto: Medija centar
Spin diktatori ne ukidaju izbore – oni pobeđuju na nameštenim izborima, to je i razlog zašto ove despotije imaju kvalitete fantomske demokratije, izjavio je politički sociolog Zoran Stojiljković u razgovoru za portal Nova.rs koji prenosimo
“Sedim u sobi, na Terazijama, usred prestonice, iznad restorana Dušanov grad, slušam sultanove presude i posmatram osuđene, pa narednog trena posmatram i slušam podanike širom carstva kako slave cara, i drvljem i kamenjem zasipaju kažnjene nevernike, pa slušam i gledam carsku ulemu… kako se zaklinje da će, u sreći našoj velikoj, i planine carevine ukrasiti ogromnim kamenim blokovima, da se, i iz svemira, može pročitati jedna, jedina i najsvetija reč: TITO, ćirilicom, i TITO latinicom…“ (Vuk Drašković, Via Romana).
Kakvo je ovo nasleđe po srpsko društvo i koliki teret?
Mi smo, ne od juče, ozbiljno oboleli. Naš društveni organizam istovremeno je napadnut od četiri vrste antidemokratskih virusa: bremena autoritarnog nasleđa i idolatrije vođa, tek protodemokratskih vrednosti, klime nepoverenja, kao i dominantnog duha političke pasivnosti i ignorancije. U knjizi sa indikativnim naslovom “Srbija traži vođu“ ističem da dominira uverenje da mi i nismo društvo i ljudi zreli za punu demokratiju. Radi se o društvu neotpornom na njeno autoriatarno iskrivljavanje, populističku demagogiju ili zagovaranje vladavine čvrstom rukom brižnog domaćina – “meki paternalizam“.
Naš prosvećeni apsolutist, knez Mihailo Obrenović tvrdio je da njegove Srbe niko neće moći u red uterivati kada oni postanu obrazovani i bogati. Niti smo postali naročito obrazovani i bogati, a pokazalo se da nemamo ni razvijen demokratski sentiment. Za demokratiju dolaze bolji dani, odnosno krug pristalica demokratije će se širiti tek sa jačanjem neautoritarnosti, nacionalne i verske tolerancije, nonkoformizma i sklonosti decentralizaciji i regionalizmu.
Australijski univerizitetski profesor Džon Kin je uveo u političku teoriju “novi despotizam“. Sa kojim postavkama karakteriše ovaj pravac i može li se primeniti i na naš državni sistem koji je po svojim osobenostima izrazito specifičan?
Srbija je zemlja autoritarnog populizma u kojoj vlast i vođa zarobljavaju državu i, u meri u kojoj postaju “spin diktatura”, klizi ka novoj despotiji. Zajednička karakteristika novih despotija je protivljenje konstitucionalnoj, liberalnoj demokratiji – činjenica da su to u najboljem slučaju iliberalne demokratije. Sve to su i zemlje državnog kapitalizma, plutokratije, vešte kontrole medija, pri čemu nema totalne cenzure. Koristeći multimedijalne tehnike lideri igraju uloge zaštitnika i otelotvoritelja naroda i to rade preko sistema koncentrisane, centralizovane moći, na samom vrhu. Spin diktatori (Gurijev, Trejsman) ne ukidaju izbore – oni pobeđuju na nameštenim izborima. To je i razlog zašto ove despotije imaju kvalitete fantomske demokratije. Postoji konstantno pozivanje na narod, postoje izbori, ali se u realnosti sve ključne odluke donose na vrhu – oni koji kontrolišu sistem, njime i upravljaju. Iako se radi o sistemu arbitrarne vladavine, režim uspeva da ubedi veliki deo populacije da ne postoji alternativa, da vlasti deluju za njihovo dobro i u odbrani njihovih interesa.
U novim despotijama ideologija je od drugorazrednoga značaja, postoji tek politički repertoar uronjen u različite oblike kolektivnoga straha od bilo koje stvarne ili fabrikovane pretnje. Čovek koji se u današnjoj Srbiji osvrne malo oko sebe, ne treba da ima oko sokolovo da bi raspoznao elemente novog despotizma poput korupcije, klijentelizma i protežiranja, odnosno fabrikovanog, širokog pristanka građana uz aktualni model od sveprisutnog lidera vođene “demokratije“. Radi se o režimu koji počiva, ne samo na polugama represije, nego i stvaranja saglasnosti građana podmićivanjem, ulagivanjem, korupcijom, plaćanjem. Vladavine koju je Milan Podunavac, u knjizi Režimi straha, označio pojmom dobrovoljnog ropstva. Zato se ovaj tip političkog režima ispoljava u formi cezarizma, korupcije, plutokratije i straha. Cezarizam razara javno polje i sferu političke javnosti. Korupcija ruši političke vrednosti, građanske vrline i novac postaje zamena za čast. Cezarizam je zapravo tip režima koji je i neka vrsta osvete nezrelom, slabom, degradiranom i korumpiranom narodu.
Kakva je to politika koja se vodi u ”ime naroda“?
Populista ima kameleonsku narav: u početku uvek dolazi pod plaštem demokratije i pobune protiv elita. Međutim, kada dođu na vlast populiste počinju da uništavaju ključne demokratske mehanizme, tvrdi Kin u knjizi sa indikativnim naslovom “Život i smrt demokratije“. Populističko upravljanje karakterišu tri stvari 1) grabljenje državnog aparata, 2) korupcija i “masovni klijentelizam” (razmena materijalnih povlastica ili birokratskih usluga za političku podršku građana, koji postaju “klijenti” populista), a tu je i 3) napor da se sistematski potisne civilno društvo kao konkurent za reprezentovanje interesa naroda (Miler, 2017,46). I zaista, šta će vođi naroda autonoman sindikat ili novinarsko udruženje?
Hoćete li nam potanko objasniti novi sloj društva koji je “besan“ kako ste sami napisali i proističe iz “gig“ ekonomije gde je, ne umalome, uključena i srednja klasa, potom i delovi prekarijata? (ne znamo to iz tradicionalne sociologije).
Kumuliranjem kriza, a onda i pandemijom i ratovima, dolazi do rasta nepopularnosti politike, političara, tradicionalnih partija, tzv. Duboke države. Stvoren je širok luk populacije koji je istinski besan zbog krize i prekarne, nesigurne poluzaposlenosti, za koje ih ubeđuju da su rezultat migracija i ugroženosti od neprilagodljivih i po našu kulturu opasnih drugih. Radi se širokom spektru ljudi koji žive u devastiranim, deindustrijalizovanim regijama, ili rade na platformama, održavaju kuće, dostavljaju hranu ili šetaju kućne ljubimce. Istovremeno, srednja klasa se sužava i sve je nervoznija. To je veoma toksična mešavina.
Onda se pojavljuje demagog koji obećava da ljudi više neće morati da trpe nepravdu, da neće morati da imaju posla sa tradicionalnim partijama, ekspertima i idiotima, koji prikrivaju svoju dominaciju pozivajući se na političku korektnost. Populističke partije nastupaju sa politikom u ime naroda. Istovremeno, obrušavaju se na “opasne druge“, grupacije koje nisu “podobne” – migrante, LGBT populaciju i druge poput naroda iz komšiluka. Na kraju i na izdajnike iz redova sopstvenog naroda.
Da li je nužan demagog kako bi se populizam razumeo u biti? Kako misli (razmišlja) prosečan građanin?
Sva istraživanja vršena u poslednje dve decenije u Srbiji, ali ne samo u njoj, otkrivaju da dominantnu skupinu čine pasivne političke analfabete, osobe lišene uticaja na politiku i uz to dubinski indiferentne i politički površno obaveštene i zainteresovane. U osnovi u Srbiji raširenog populističkog političkog mentaliteta i stila su dva osnovna razloga: (1) duh pasivnosti, a ne samoorganizovanje građana i (2) nedostatak razvijenog kulturnog obrasca i dominacija poluintelektualaca, pri njenim vrhovima.
U osnovi populizma je sistem uzajamnog varanja u kome učestvuju vođe, ali i infantilni građani, nespremni da odrastu i prestanu da tragaju za liderom koji će ih osloboditi tereta odlučivanja. Nesporno uvećani nivo obrazovanja i političke obaveštenosti nije dospeo do analitičkog uvida u, inače, sve neprozirniji, svet politike, a time ni do kritičke samoorganizovanosti. Površan uvid najčešće završava u sklonosti ka onima koji im podilaze, artikulišu prisutni osećaj gneva i isključenosti, a za probleme nude pojednostavljena rešenja. Opet cinizam, nepoverenje, kao i rašireni osećaji gneva i izopštenosti, nisu dobra osnova za demokratski javni život. Kombinovanjem tri leka: (1) kritičkim obrazovanjem i refleksijom (2) negovanjem nežne i osetljive kulture dijaloga i tolerancije i (3) aktivnom građanskom participacijom leči se uspešno letargija kao prvi simptom pada u populističku pošast.
Šta biva kada se dođe na vlast?
Kada jednom dođu na vlast, populisti počinju da razaraju demokratiju. Mustra kako se to radi je jasna. Prvo, pobedite na izborima i ukrotite pravosuđe, obezbedite da ne pravi probleme. Ispolitizujete državnu službu, osigurate da policija i bezbednosne službe budu na vašoj strani. Onda ukrotite parlament. Pobedite i na sledećim izborima. Potom, “u ime Naroda”, počinjete da koncentrišete moć bogatih i moć poligarha na vlasti, i za tek nešto više od decenije možete da načinite ogromnu štetu ustavnoj demokratiji sa podelom moći.
Koje glavnovodeće javne institucije su prve na udaru?
Tipično je za nove populiste da napadaju nezavisne medije, sudstvo, razaraju nezavisne državne organe i da ne vole klasični demokratski princip podele vlasti. Dolazi do simbioze politike i krupnog kapitala, tako da se stvara nova klasa “poligarha”. Stoga populizam vodi do produbljivanja socijalnog jaza između bogatih i siromašnih. Međutim, plutokratska priroda režima prikrivena je redistributivnim davanjima, odnosno klijentelizmom i partijskim zapošljavanjem.
Kako se zakriljuje kriminalni sloj koji je itekako vidljiv u Srbiji?
U srcu režima je korupcija – odnos protekcije i lojalnosti. Sistem omogućuje pristojan život širokome sloju ljudi. Kin ih koristeći feudalnu terminologiju, zove vazalima. Radi se o ljudima koji su do savršenstva razvili veštine stvaranja privatnih utočišta za svoje familije i prijatelje u nedemokratskim režimima koje prećutno podržavaju. Oni su kičma novog despotizma dokle god se prema aktualnoj vlasti odnose pasivno, a istovremeno su kritični prema demokratijama u kojima je politička moć podeljena, pa zagovaraju i podržavaju čvrstorukaška rešenja, dok im se ne narušava njihov (malo)građanski mir. Podanicima, posebno onima iz fomirane nove srednje klase se dopušta da rade šta hoće, dok god nisu direktan izazov vladajućima. Od klijentelizma i korupcije, do stanja u kome su povlašćeni, izuzeti od odgovornosti i kriminalizacije politike ili politizacije kriminala, samo je jedan polukorak. Šta je u pozadini priča o Krušiku, Jovanjici ili Belivuku? Ili o onima koji dobijaju sve poslove?
Na koje se sve načine upodobljuje vešta kontrola medija? Šta omogućuje sposobnost te veštine da mediji izgledaju tako kako izgledaju?
Metode kontrole od političkog i finansijskog uslovljavanja i kupovine medija od strane državnih preduzeća, do kupovine ili zakupljivanja omiljenih analitičara i ljudi koji se postavljaju u nadzorne i upravne odbore i kontrolna tela. U pozadini je doživljaj medija kao sluškinja tajkuna i politike.
Za populističke režime, ideja pluralističke debate između suprotstavljenih gledišta i njihova artikulacija kroz takmičarske političke i medijske platforme suprotna je njihovom shvatanju homogene, uniformne narodne volje. Populisti stoga teže da eliminišu posrednike i vrlo često da se “otarase novinara“ (Miler, 2017: 43). Populistima su mediji potrebni samo kao transmisioni mehanizam njihovih političkih poruka, a ne kao slobodni akteri koji te poruke kritički preispituju. Ključnu negativnu posledicu uspešnog “minulog rada nastojanja politike da kolonizuje medije, predstavlja činjenica da među građanima preovlađuje mišljenje da se medijima ne može verovati.
Može li se u političkoj sociologiji uspostaviti jedna posve istinita zakonomernost kada kažete da u populističkim društvima nema totalne cenzure medija. Postoje neki mediji koji su slobodni, ali nemaju nacionalnu frekvenciju, što znači da nisu u polju regulacije. Kako je to moguće danas?
I u populističkim režimima i u novim despotijama formalno postojanje oponenata – uz njihovu duboku marginalizaciju, kao i koruptivna kupovina ili podsticanje mehanizama autocenzure daleko su efektniji od direktnog cenzurisanja. Omiljena tehnologija vladanja je spinovanje, u kome se pažnja sa jednog gorućeg problema koji nam stvara nevolje preusmerava na druga pitanja. Tome najbolje služi proizvođenje osećaja permanentne ugroženosti, opsadnog i vanrednog stanja. Brojne priče o atentatima na Predsednika su jedna od ilustracija. Kao što je tzv. rasprava o rudarenju litijuma primer proizvedene krize javnog znanja, odnosno marginalizacije i relativizacije naučne zajednice koja takva znanja proizvodi.
U društvu raširenih socijalnih mreža i inflacije medija upravlja se upravljanjem pažnjom, kontrolom elektronskih medija preko nacionalnih frekvencija i praktičkom medijskom deregulacijom. Zato postoji i široka mreža botova koji za naš novac rade za vlast. Omiljeni manir je širenje obećanja. Obećanja se mogu uporno ponavljati i uz brojna (ne)suvisla obrazloženja, pomerati za (malo)sutra. Inspirativno je u tom pogledu je danas pogledati Belu knjigu SNS iz 2011 – delove o nultoj toleranciji na korupciju, partijskoj državi i reformi pravosuđa.
I na kraju pojasnite nam distinkciju zašto se Zoran Đinđić i Slobodan Milošević svrstavaju u legende, a Aleksandar Vučić, Ivica Dačić, Vuk Drašković, Koštunica, Tadić, Nikolić i dalje “drmaju“ političkom scenom … (Vukotić Media “Srbija traži vođu“).
Ideja izdavača je bila da unutar knjige napravim skice za portrete svih političara, njih osam – dakle nijedne žene, koji su nakon obnove višepartizma iza sebe imali podršku bar pola miliona birača. No, na političku putanju i smer kretanja Srbije, uticali su samo Milošević i Đinđić, prekinut ubistvom. Indikativno je da ni Miloševič nije imao sudbinu da se u političkoj penziji bavi unucima. Od onih koji su u vreme pisanja knjige, 2016. godine, kako kažete drmali scenom danas je, dužinom vladanja, populističkim repertarom i svojim sveprisustvom pomena vredan samo Vučić.
Đinđić je pokušaj da se na sceni Srbije održi transformativni lider koji želi da menja društvo stimulišući nas da se i sami menjamo i preuzimamo odgovornost – da od podanika postanemo građani, što je i naslov jedne moje druge knjige.
Opet Slobodana Miloševića ili danas Aleksandra Vučića, pre su proizvele frustracije i kontinuitet u propadanju i osiromašenju naroda u Srbiji, nego njihove harizmatične osobine ili i sam manipulativni vladavinski populistički obrazac.
Aktuelni predsednik Vučić je i primer česte promene oblika i mutacije bolesti populizma od polaznog desnog nacional-populizma, preko neoliberalnog populizma do aktuelnog centrističkog, političarskog populizma. I nazad ako treba. Trajna je samo potreba da se bude na vlasti.
Autoritarnim populistima za boravak na vlasti je neophodno suziti oponentima prostor za delovanje do granica ruganja demokratiji. Pri tome je danas naprednjački brod prenatrpan teretom pretendenata na pozicije koji su sve skloniji međusobnim obračunima i očekivanjima “šefove“ i patronaže i arbitraže. Vučić, hteo – ne hteo, igra na sistem lične vlasti.
Vođe i inače rado slabe institucije i procedure i ukidaju posrednike između sebe i svog “volim i ja vas“ naroda. Slično nekada “ranom“ Miloševiću, on predominantnu poziciju svoje partije – pokreta intepretira kao izraz većinske volje naroda tretirajući opoziciju kao politički incident. Pri tome, se služi i prastarom formulom: Zavadi pa vladaj. Ona uvek ima plodno tlo.
Autor: Biljana Dimčić (naslovni blok: Nezavisnost.org)
