Stojiljković: Predatorski kapitalizam stvara radnika bez identiteta

12. april 2021.  Kategorija: Intervju  Izvor: N1  Foto: Medija centar, N1  

Suočeni smo sa nastojanjem predatorskog – grabežljivog kapitala da beskrajno fleksibilizuje rad i sužava prava radnika. Prekarnost, odnosno radna nesigurnost karakteristična je kako za sve dugotrajno nezaposlene i obeshrabrene za traženje posla, tako i za malo plaćene i za radno mesto uplašene radnike, izjavio je Zoran Stojiljković, predsednik UGS Nezavisnost u razgovoru za televiziju N1.  

Šta tačno podrazumeva prekarni rad i koji su najčešći oblici tog rada u Srbiji?

– Prekarni rad, prekarijat kao posebna grupa – “klasa” i prekarizacija kao proces su koncepti koji u akademsku i društvenu javnost ulaze u ovom veku. Pojam dolazi od latinske reči precarius u značenju neizvesno, ugroženo, opasno ili zavisno  od milosti drugog. Zapravo radi se o kovanici ili igri reči: proletariat u kombinaciji sa precarious, odnosi se na životne okolnosti u kojima dugotrajna nesigurnost, nestabilnost i nepredvidljivost ugrožavaju mentalno i materijalno blagostanje ljudi. 

Rečju, suočeni smo sa pratećim nastojanjem predatorskog – grabežljivog kapitala za beskrajnim fleksibilizovanjem rada i sužavanjem prava radnika. 

“Fleksibilno“ angažovanje radnika je zapravo sredstvo za smanjenje troškova rada, povećanje konkurentnosti i ezopovski rečeno – “olakšano upravljanje ljudskim resursima”. Ono što ti „uslovi“ uspevaju da stvore jesu prekarni radnici. Moglo bi se reći da je danas, poput visoko programiranog uređaja, u toku stvaranje beskrajno prilagodljivog, bezidentitetnog MP3 radnika sa kojim možete šta god poželite.

Takva vrsta nesigurnosti karakteristična je kako za sve dugotrajno nezaposlene i za traženje posla obeshrabrene radnike, tako i za malo plaćene i za radno mesto uplašene radnike. Srećko Mihailović bi rekao da pogađa sve – od nadničara do novinara. Pritom je sve vidljivija ‘internship generation’, dakle ‘stažisti, volonteri’ koji mogu i godinama da rade besplatno ili za minimalne nadoknade. Poseban, aktuelni primer su radnici na internetu. Krajnje indikativna je izjava da je pre interneta, zaista bilo teško naći nekoga da vam radi deset minuta i zatim ga otpustite. Ali sa internet tehnologijom možete da ga nađete, malo platite, a zatim ga više nikada ne vidite i ne razmišljate o njemu (Thomas Biewald, CEO platforma Crowdflouer).  

Posledično „prekarijanci“ su bez zaštite, bez oslonca, beznadni, ucenjeni (otkazom) i atomizirani. Po Burdijeu, nezaposlene i prekarne radnike je teško moguće mobilisati zbog toga što je uništena sama njihova sposobnost da sebe zamisle u budućnosti, sposobnost koja je preduslov svih takozvanih racionalnih ponašanja, počev od ekonomskog računa, do sindikalne i političke organizacije.  

Raspolažete li podacima o okvirnom broju prekarnih radnika u Srbiji? 

– Prekarna zaposlenost se povezuje sa svoje četiri dimenzije: vremenskom (neizvesnost trajanja posla), organizacionom (ograničena kontrola nad poslom), socijalnom (ograničena socijalna zaštita) i ekonomskom (neadekvatnost prihoda). Raste broj i učešće zaposlenih u prekarnim oblicima rada, pre svega radnika zaposlenih na određeno vreme i na privremenim i povremenim poslovima, odnosno ranjive zaposlenosti. Trećini zaposlenih u Srbiji uskraćena su radna prava i/ili prava iz socijalnog osiguranja. Četvrtina zaposlenih u Srbiji ugrožena je finansijski i materijalno, dok je polovina zaposlenih jedina osoba koja je zaposlena u svom domaćinstvu.

Ako bi njima zbrojili nezaposlene koji aktivno traže posao, odnosno prihvataju i povremene i privremene poslove i volontiranje, zaposlene i penzionere koji moraju da svoje nedovoljne prihode dopunjuju radom u sivoj ekonomiji, zbir bi bio i iznad moje izjave o milionskoj masi prekarnih zbog koje sam toliko napadan.

Čini se da konačni odgovor na pitanje o broju prekarnih zavisi od odgovora na prethodno pitanje – da li se proces prekarizacije zaustavlja na granicama najsiromašnijih  ili se širi na sve koji nisu na komandnim visovima ekonomije i politike ili u njihovom neposrednom okruženju? 

Pomenutu dilemu odlično definiše Ričard Sejmur konstatujući da prekarijatu pripada „svako ko nije finansijski kapitalist, nije državni ministar ili stariji javni službenik, nije visokorangirani policajac, nije sudija ni medijski magnat – drugim riječima, nije član „bloka moći“ – kapitalističke klase te dela akademika i profesionalaca koji je okružuju. Svi mi ostali smo prekarijat. I ako smo opasni, to je zato što se spremamo zatresti iluzornu sigurnost naših vladara“.

Kako vidite moguće rešenje problema prekarnih radnih odnosa?

– Najednostavnije rečeno, prevođenjem prekarnog rada i radnika u zonu dostojanstvenog rada. Dostojanstveni rad je suprotan prekarnom radu – ugovoren, u svakom pogledu bezbedan i pristojno i na vreme plaćen rad. Naravno i sa pravom na sindikalno organizovanje, pregovaranje i štrajk. Misija sindikata koji to zaista jesu je da prava i zaštitu interesa prošire sa zaposlenih na sve radno angažovane.

Sindikati i organizacije za zaštitu prava radnika posebno ukazuju na slabosti ‘fleksibilnih’ zakonskih instituta ugovora o delu, ugovora o privremenim i povremenim poslovima, ugovora o stručnom osposobljavanju ili stručnoj praksi, ugovora o radu preko studentske ili omladinske zadruge. Postoje tri načina da se suzbije ova praksa koja vodi do daljeg širenja prekarnosti: kroz jači inspekcijski nadzor; kroz izmenu samih zakonskih rešenja u pravcu ograničavanja mogućnosti korišćenja i zloupotreba fleksibilnih instituta, i, najzad, kroz definisanje maksimalnog udela časova rada u ukupnom fondu rada zaposlenih koji poslodavci mogu da obezbede kroz fleksibilne ugovore. 

U suprotnom, prekarizacija predstavlja odličnu osnovu za dugotrajno opstajanje i dominaciju populizma na političkom tlu Srbije.