- januar 2023. Kategorija: Intervju Izvor: Nezavisnost.org Foto: Medija centar
Ukoliko reakcija Srbije ne ponudu francusko-nemačkog plana o Kosovu bude spora i nekooperativno odbijajuća moguće je da Evropska unija suspenduje naše evrointegracije i pozove svoje investitore da se povuku, smatra politički sociolog Zoran Stojiljković
Predsednik Republike Aleksandar Vučić izjavio je da su mu predstavnici „zapadne petorke“ nedavno saopštili da Srbija mora prihvatiti francusko-nemački plan za Kosovo ili će se, u suprotnom, suočiti sa posledicama. Politički sociolog, profesor Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković u razgovoru za portal Nezavisnost.org kaže da bi ključne posledice, između ostalih, mogle da budu suspendovanje evrointegracija i poziv zapadnim investitorima da se povuku iz Srbije.
Verujem da bi to moglo da se dogodi ukoliko reakcija Srbije bude spora i nekooperativno odbijajuća. Ne radi se više o godinama već o mesecima u kojima su i globalne podele oko Ukrajine i sankcija Rusiji izašle iz zone političke racionalnosti i svemu dale ultimativni karakter. U tako košmarnoj situaciji, svako iole racionalan odvaže sve izazove i mogućnosti, troškove i moguće opcije i ishode.
Kada je o politici i političarima reč u analizu je ukalkulisan i interes opstanka na vlasti. Priklanjanje političkom Zapadu neće doneti izvesne i brze koristi, poput članstva u EU, ali zato odbijanje može puno da košta. O tome posredno govori i ubrzano zaduživanje Srbije poslednjih meseci. Na drugoj strani, radikalno okretanje leđa Rusiji i Kini može vas lišiti blokade prijema Kosova u UN, kao pregovaračke karte koja se uz njihovu podršku može realizovati čak i kada primite obavezu da ne lobirate aktivno protiv tog prijema.
Uporedo sa pritiscima Zapada na Srbiju zbog Kosova domaća opozicija optužuje Aleksandra Vučića za izdaju zemlje i traži njegovu ostavku? Očekujete li da će se šef države povući?
Ne očekujem iako će Vučić u svom političkom maniru i dramaturgiji održanja na vlasti i to ponuditi kao mogućnost koja bi onda bila aklamativno odbijena od strane SNS i kartela vlasti.
Ni u opoziciji nema jedinstva oko Kosova i evro(atlantskih) integracija. Naprotiv, oko tih tema su demokratska i nacionalna opozicija međusobno udaljenije nego što su to obe u odnosu na vlast. Konačno, pitanje Kosova za Srbiju ima značaj koji nadilazi tip političke polarizacije u kojoj za opoziciju važi princip što gore po vlast to bolje po nas. U igri nije samo Vučićeva vlast nego pozicija Srbije i Srba na Kosovu.
Za razliku od pitanja demokratije i socijalne pravde, pitanje Kosova je decenijama već u zoni odlučivanja i suodgovornosti sa ključnim spoljnim veto-igračima, pre svega tzv. političkim Zapadom. Građanke i građani Srbije se nalaze pred frustrirajućom alternativom u kojoj su obe opcije – uzmi i odbij – manje ili više neprihvatljive. I to u stvorenoj kulturi i klimi straha, besa i bespomoćnosti.
Kako izaći iz tako nezdrave i nesigurne klime?
Ono do čega će doći je prvo proces preumljavanja građanstva kojem je prethodno servirana priča o “čeličnom prijateljstvu sa Kinom i Rusijom“ i licemerju političkog Zapada. Za tako nešto treba vremena, posebno u doba pritisaka i oštrih podela oko rata u Ukrajini. Ovog puta Vučić ima interes da dođe do kakvog takvog ograničenog dijaloga i podele odgovornosti. Važno je i kakvu će poziciju zauzeti Crkva i Akademija, ali i kakva će biti reakcija Srba na Kosovu.
A kakve se reakcije mogu očekivati od građana Srbije?
Prema istraživanju Crte (novembar 2022.) čak 79% ispitanika misli da građani Srbije ne znaju dovoljno o dijalogu sa Kosovom i treba da budu bolje obavešteni, a 74% da bi svaki dogovor oko Kosova trebalo da potvrde na referendumu građanke i građani Srbije. Znake otrežnjenja ilustruje nalaz da u pogledu istorije sukoba na Kosovu, skoro dve trećine (65%) misli da su sukob Albanaca i Srba veštački kreirali političari. Više od polovine građana (58%) misli da podizanje tenzija na Kosovu služi kao izgovor političarima da se u Srbiji ne rešavaju gorući problemi, dok skoro isto toliko (57%) smatra da bi postizanje trajnog dogovora sa Kosovom značilo bolju budućnost za njih i njihove porodice. No, kada je o rešenju za Kosovo reč većinsku podršku ima samo nastavak razgovora, odnosno prolongiranje dogovora.
Višedecenijsko pitanje sudbine Kosova uticalo je i na raspoloženje građana prema drugim ključnim temama budućnosti zemlje, kao što evropski put Srbije.
U pogledu već decenijskog puta ka evrointegracijama danas dominira ravnodušnost. Prema pomentum istraživanju Crte, 36% građana bilo bi ravnodušno prema pristupanju Evropskoj uniji, 28% bi se tome obradovalo, a 33% bi se zabrinulo. Na potencijalnom referendumu za ulazak u EU 42% bi glasalo za ulazak dok bi 45% bilo protiv. Kvalifikovana većina, njih 64%, bila bi protiv da Srbija postane članica EU uz priznanje Kosova kao nezavisne države.
Zašto smo za nepune dve decenije od evrovernika postali ravnodušni ili čak evrofobičari?
Po mome sudu, četiri su razloga za ovu evoluciju i svi se nalaze u zoni suodgovornosti političkog Zapada. Tri od njih su zajednička za postkumunističku Evropu i o njima govori, recimo, knjiga Ivana Кrasteva i Sivena Holmsa „Svetlo koje je ugaslo: Zašto Zapad gubi borbu za demokratiju“. Ona apostrofira rezultirajući uspon populističkog, ksenofobičnog, autoritarnog antiliberalizma.
Polazni, ekonomski razlog vidim u transferu neoliberalnog koncepta privatizacije u zemlje sa dominantnim državnim kapitalom u kojima će onda pripadnici političke elite i menadžeri državnih preduzeća iskoristiti njihovu imovinu kako bi stavili u džep javnu baštinu svoje zemlje. Ovo stvara ogorčenost zbog velikih i neopravdanih nejednakosti. Štaviše, liberalizam zapadnog tipa je težio da sankcioniše „divlju privatizaciju“ kao zdrav korak ka stvaranju ekonomija slobodnog tržišta.
Drugi, demografski razlog je da je posle 1989. primarna sloboda data istočnim Evropljanima bila sloboda da napuste svoju zemlju. U takvim okolnostima nemoguće je definisati najveću slobodu kao slobodu napuštanja zemlje, ljudi to vide kao kao pretnju nacionalnom opstanku.
Treći, politički razlog pokazuje da je od demokratskih standarda i vladavine prava važniji spoljnopolitički interes. Žmurilo se na demokratske bedastoće i korupciju stabilokrata – lidera koji stvaraju probleme a onda ih kao rešavaju i obezbeđuju stabilnost. Pod uslovom da se radi o “mangupima na našoj a ne njihovoj strani“. Uostalom, već posle Iraka širenje demokratije postalo je krajnje neubedljiv razlog.
Četvrti razlog je specifično naš – frustracija oko Кosova pothranjena “samoproglašenjem“ njegove nezavisnosti 2008, sponzorisanog od SAD i NATO. Priznanje Kosova, na ovaj ili onaj način je i ulaznica Srbije za još neizvesno pristupanje EU. Nakon rata u Ukrajini pritisci su samo ojačani, a rokovi, nakon poslednje EU inicijative, suženi možda do izbora u SAD i za Evropski parlament 2024. Vraćene su u igru i ”zajedničke evroatlanske perspektive”. Novinu predstavljaju ideje da se, ako treba, kosovska nezavisnost potvrdi van UN – u EU i NATO.
Vratimo se najnovijoj ponudi Zapada u vezi Kosova. Mislite li da će aktuelna vlast odgovornost za prihvatanje tog plana prebaciti na građane?
Ako Osnovni sporazum oko koga ima mnogo spekulacija, predkonačno međurešenje sadržano u aktuelnom francusko-nemačkom planu ostane teško svarljivo i bez garancija, pre svega oko zajednice srpskih opština, ne isključujem ni raspisivanje izbora i referenduma. Ipak, to je pre u zoni potpisivanja konačnog sporazuma koji ima karakter međunarodnog ugovora i koji pretpostavlja promenu Ustava Republike Srbije.
Mislite li da je rešenje u momentalnom formiranju zajednice srpskih opština, kako tvrdi ministar spoljnih poslova Ivica Dačić?
Da, ali kao o delu paketa koji sadrži i faktičko priznanje Kosova od koga neće odustati SAD, EU i NATO, kao njegovi sponzori i tvorci, koji mogu kontrolisati ponašanje Prištine. Pitanje je i koji stepen i model autonomije će imati srpske opštine ili je reč tek o za Srbiju prevarnom aranžmanu. “Nije svejedno” da li je u pitanju NVO, autonomija u jednom broju oblasti nagoveštena još Briselskim sporazumom ili neki od evropskih modela autonomija koji su u igri – Južni Tirol, Olandska ostrva ili Istočna Belgija. Razlika je u nepostojanju zakonodavnih ovlašćenja i nemogućnosti potpisivanja međunarodnih dokumenata što ukazuje da je zapravo u pitanju i karakter veza sa Srbijom.
“Svarljivo“ rešenje za Srbiju može biti sveobuhvatni, pravno obavezujući sporazum o normalizaciji koji, recimo, neće sadržati obavezu formalnog priznanja, niti punopravno članstvo Kosova u UN. Čini se da rok za sporazum može biti već 2024. godina kada su izbori u SAD i za Evropski parlament, ali i izbori u Rusiji i Ukrajini.
Opstanak Srba na Kosovu je u osnovi svih održivih rešanja. Uvek se setim svojevremene opominjuće konstatacije profesora Žarka Puhovskog da će Srbi u Hrvatskoj, onog trenutka kada padnu ispod tri odsto stanovništva, preći iz političke u puku statističku činjenicu.
Stim u vezi, teško da bi bilo ko, mirne savesti, mogao da ustvrdi da je Kosovo danas uzorni model demokratije i multietičnosti. U isti mah, aktuelno stanje na Kosovu nije razlog za samozaborav načina vladanja, “olako obećane brzine“ i pravca promena iz devedesetih.
Svetozar Raković
