- decembar 2021. Kategorija: Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Izvor: Vijesti Foto: N1
Reformatori – ako to zaista jesu i žele širu podršku, moraju izaći izvan fetišizma političke forme „građanstva“ i „javnosti“ i ponuditi i alternativne ekonomske i socijalne politike, ocenjuje profesor Zoran Stojiljković u autorskom tekstu objavljenom u listu crnogorskom dnevniku Vijesti
Uspešnu strategiju promena čini moć definisanja uverljive i socijalno “zavodljive” platforme za promene, na koju se naslanja umeće kreiranja široke mobilizacije i podrške promenama. Nju nose kredibilni akteri sa energijom, znanjem, integritetom i poverenjem. Gotovo ništa od toga, u regionu ponovo potopljenom u identitetske, nacionalne podele i geostrateške igre koje vuku unazad i bude stare strahove, ne postoji danas.
Ključna strateška dilema jeste – kako do promena ako nema ni dovoljnih demokratskih izbornih uslova, ni dovoljne, sabrane energije protesta? Za razliku od prethodnih demokratskih “obojenih revolucija”, protestne politike danas su obeležene atmosferom u kojoj sve veći broj građana i građanki nastoji da se ogradi od diskreditovanih profesionalnih političara za koje veruju da više ne predstavljaju njihove ideale i interese. Stanje duha dobro ilustruje cinična konstatacija da ako se izborima nešto temeljno menja političari bi prestali da ih organizuju. Posledično, učesnici protesta ne menjaju poredak, već nastoje da, kao ovih dana u Srbiji, odrede granice koje sadašnje ili buduće vlade ne bi smele da pređu.
Reformatori – ako to zaista jesu i žele širu podršku, moraju izaći izvan fetišizma političke forme „građanstva“ i „javnosti“ i ponuditi i alternativne ekonomske i socijalne politike.
Put ka alternativnoj ekonomiji i društvu čine visoka stopa investiranja, uz bolje targetiranje strateških prioriteta i kontrolu i evaluaciju efekata datih subvencija i uzetih kredita. Radi se o ravnoteži i umrežavanju privatnih i javnih, stranih i domaćih investicija i investitora, uz ugrađene efektivne antikoruptivne mehanizme. U fokusu je umesto loše, nekvalitetne zaposlenosti nužno ulaganje u ljudski kapital, kroz obrazovanje i inovacije, kao i promocija digitalne tranzicije i zelene, cirkularne ekonomije.
Ni uspavane balkanske palanke ne treba više previše ubeđivati o izazovima koje budućnosti rada i samog života nose digitalizacija i robotizacija ili klimatske promene.
Meni omiljena autorka Kejt Ravort je, u svom radu „Ekonomija krofne – sedam načina da razmišljate kao ekonomista 21. veka“, razvila model čiji je cilj da zadovolji društvene potrebe, a da ostane unutar ekoloških granica. Model je nazvan šupljom krofnom, jer najviše podseća na izgled američke krofne ili pojasa za spasavanje. Između ekoloških granica koje su predstavljene spoljnom ivicom krofne i društvenih potreba, koje su predstavljene unutrašnjom, nalazi se bezbedni i društveno pravedni prostor za ljude.
Radikalni izazovi i prisutna pandemija traže i novu razvojnu i preduzetničku državu koja socijalizuje ne samo rizike poslovnih i finansijskih magnata, nego i dobiti od inovacija. Tako se omogućuju i socijalno inkluzivni i poželjni razvoj (Micukato). Time se sprečava i da se potpuno razvrgne veza između realne ekonomije i prenaduvanog balona finansijskih transakcija. Koristeći novac iz centralnih banaka, džinovski karteli su izmišljali nove složene oblike zaduživanja i kupovali sopstvene akcije, što je njihove cene podiglo u stratosferu, uskraćujući tako svetu investicije u kvalitetna radna mesta i zelenu infrastrukturu. Megakompanije imaju i druge” hobije“, kao što su uzurpiranje tržišta i kupovina lokalnih političara i regulatornih agencija.
U pozadini je prava socijalna drama u kojoj unutar permanentnih, ubrzanih promena treba smanjiti rastuće nejednakosti i rizik isključenosti. Treba osigurati, novom poreskom i socijalnom politikom, odnosno kombinovanjem univerzalno dostupnih usluga i osnovnog dohotka, kroz kraću radnu nedelju uz održane prihode, radnu i socijalnu sigurnost i perspektivu.
Oslanjanje na zelenu agendu dopuniću pozivom na Izveštaj o tranziciji 2020-21, “Država uzvraća udarac”, Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD). EBRD konstatuje da danas postoji osećaj da država uzvraća udarac. U naprednim ekonomijama, više firmi je nacionalizovano nego privatizovano u ranim godinama 21. veka. Kriza COVID-19 istakla je dodatno sve veća očekivanja građana u pogledu sposobnosti države da smanji zdravstvene i ekonomske rizike sa kojima se suočavaju pojedinci. Državno vlasništvo može pomoći da komunalne usluge i brze mobilne mreže budu univerzalno dostupne i pristupačne. Nipošto, međutim, ne treba dopustiti da se političari i dalje mešaju u odluke državnih zajmodavaca, što vodi do neefikasne raspodele sredstava i slabog ekonomskog rasta. Država ima posebno važnu ulogu u podsticanju tranzicije ka zelenoj ekonomiji. Otpornost i efikasno upravljanje idu ruku pod ruku sa redukovanjem siromaštva i zaposlenošću i ključni su elementi Agende UN 2030 za održivi razvoj.
No, ostaje, prethodno pitanje šansi za promene, zavisnih kako od šansi da vaša poruka stigne na željene socijalne adrese, tako i od od strukture društva – složene mape interesa i vrednosti u njemu. Naravno, ishod, pre svega, zavisi od odnosa snaga i nejednakih resursa kojima raspolažu akteri koji se suprostavljaju ili zalažu za reforme.
Promene, istine radi, prati i jasna spoljna podrška i ohrabrenje. Mora slediti i snažna mobilizacija bazirana na podeli mi i oni, pri čemu to “mi” ima uverljivu organizaciju i vođstvo. Ili, bar, dovoljno motivirajuću i izazovnu i “omrznutu“ zajedničku metu i cilj, pred kojim se povlače interne podele i animoziteti.
Mogu li se u jedan okvir ili koordinirano delovanje sliti nezadovoljstvo i bes zbog bede i nejednakosti, sveprisutne korupcije i poništavanja demokratije, njenog izvrgavanja ruglu? Preformulisano pitanje glasi: šta to imaju zajedničko radnici (i penzioneri) sa urbanim, obrazovanim srednjim slojevima koji vode građanske proteste? U ovom trenutku, postavlja se i bazično pitanje integrativne osnove, protivotrova za razorno delovanje populističke podele na „dobri narod“ i sve „one drugačije i opasne“.
Potvrdu stava da je koncept dostojanstvstvenog rada i života, i uspravnog a ne Zombi hoda, moguće rešenje, nalazim u delu Majka Sandela. Sandel, politički filozof sa statusom mega zvezde, problem vidi u tiraniji zasluga i „meritokratskoj oholosti uspešnih“ koja je podstakla polarizaciju i izazvala duboku i razumljivu ogorčenost ljudi koji osećaju da ih meritokratske elite gledaju sa visine. Njegova kritika uobraženosti meritokratije koja dolazi sa pozicije kritike ograničenog pristupa kvalitetnom obrazovanju, a onda i odbrane dostojanstva i časti svake profesije je, po mom sudu, most koji spaja razdvojene socijalne obale.
Elite gledaju sa visine na one koji nemaju meritokratske akreditive i stvaraju ekonomiju u kojoj prosečna plata stagnira već decenijama. Ne čudi da će se ogorčenja skupiti i na kraju naći pogrešan i opasan populistički politički izraz.
Ideja o dostojanstvu rada kao rešenju nije samo u tome da omogući nekim ljudima da se izdignu iznad svog položaja, već da se omogući ljudima da napreduju ostajući na svojoj poziciji. A to dovodi do pitanja: kako rekonfigurisati privredu tako da onima koji obavljaju važan posao, bez fensi univerzitetske akreditacije, daju ne samo da budu pristojno materijalno nagrađeni, već i da uživaju društveno priznanje i poštovanje?
Sa pandemijom počeli smo da govorimo o osnovnim radnicima. Pod tim ne mislimo samo na ljude u bolnicama, već i na ljude koji nam dostavljaju stvari do vrata, skladišne radnike, kamiondžije, medicinske sestre, radnike čistoće. Zovemo ih osnovni radnici i upućujemo im izraze zahvalnosti. No, treba da ih tretiramo i nagrađujemo na način koji je proporcionalan vrednosti njihovog doprinosa opštem dobru. Sandel tvrdi da ekonomija i kultura idu zajedno. Ekonomija poštovanja i društvenog priznanja je važna koliko i ekonomija prihoda i bogatstva.
Na drugoj strani, radništvo i sindikati moraju da shvate da bez vladavine prava, slobodnih izbora, autonomnih medija, ali i otvorenih i nezavisnih institucija, nema ni boljeg radnog i socijalnog zakonodavstva i većih zarada a manjih nejednakosti.
Najzad, ma kako nam se to iz aktuelne perspektive neverice u šanse za promene činilo nemogućim, moramo shvatiti da je ovo krajnje vreme za novi početak.
Jovel Noa Harari strepi da pobune više neće biti podizane protiv elite koja eksploatiše obične ljude nego protiv elite kojoj obični ljudi više nisu potrebni. Mnogo je teže boriti se protiv beznačajnosti nego protiv iskoriščavanja. Mogla bi to biti unapred izgubljena bitka.
Autor je profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu
Kolumna se objavljuje kroz projekat „Različiti putevi – zajedničke vrijednosti“, koji sprovodi Centar za građansko obrazovanje (CGO), u saradnji sa fondacijom Heinrich Böll iz Berlina, Inicijativom mladih za ljudska prava iz Zagreba, Udruženjem za modernu istoriju iz Sarajeva i Forumom ZfD – kancelarijom iz Beograda. Projekat je podržan od strane EU, kroz program „Evropa za građane“.
