U JKP preduzećima na teritoriji Republike Srbije, članovi GS JSKD NEZAVISNOST održali su štrajkove upozorenja, po preduzećima u periodu od 08-09 časova . Štrajkovi su održani jer za za zaposlene u JKP preduzećima nema ni minamalnog povećanje zarada,iako su iste umanjene za 10% (umanjena je osnovna zarada) 2014.godine . Sve predhodne aktivnosti koje je GS JSKD NEZAVISNOST sprovodio kroz socijalni dijalog i pregovore, pored toga što nisu dale rezultate, nije dobijen ni odgovor ZAŠTO ZA ZAPOSLENE U JKP PREDUZEĆIMA NEMA POVEĆANJA- VRAĆANJA ZARADA ?
Naše zarade se ne isplaćuju iz budžeta Republike Srbije, već iz sredstava samih preduzeća. Umanjenje zarada unazad tri godine , ograničavanjem sredstava (masa za zarade) od 2005 godine , zaposleni u ovim delatnostima dovedeni su na egzistencijalni minimum . Neprihvatljiv je odnos prema 70 000 zaposlenih koji obavljaju delatnosti od opšteg interesa, danonoćno, u svim vremenskim uslovima i oklnostima. Rezultat njihovog svakodnevnog rada je vidljiv , dok su zaposleni nevidljvi za Vladu Republike Srbije.
Štrajkovi upozorenja su iznuđeni,kako bi zaposleni u JKP preduzećima postali “vidljivi” i predstavljaju najavu sindikalne borbe za vraćanje oduzetih 10% zarada, kao i za jednak tretman u javnom sektoru. Ako nam je 2014 godine oduzeto,sada mora da se vrati. Ne želimo i nećemo dozvoliti da budemo socijalni slučajevi. Hoćemo zarade i egzitenciju za svoje porodica od svog rada , a ne od socijalne pomoći.
Idemo dalje , zaslužujemo bolje
Beograd – JKP „Beogradske elektrane“
JKP „Vik“ Subotica
Kragujevac – JKP „ViK“ , JKP „Gradske tržnice“
Bor – JKP „Vodovod“, JKP „Toplana“, JKP „3.oktobar“, JP „Bor“
Niš – JKP „Gorica“
1 komentar
Александар
Свакодневно слушам придике и приче о „пропалим“ синдикатима и „купљеним“ синдикалцима који не раде у интересу радника и не могу да се помирим са таквим размишљањем. Тешко је помоћи некоме ко стално нешто негодује, ко није задовољан а при томе нема храбрости да то јавно покаже. Такви људи увек истичу: „То треба Синдикат да покрене, то треба Синдикат да уради…“ Пријатељи, сви смо ми Синдикат. Свако од нас треба несебично да допринесе побољшању и јачању синдикалне свести и борбе, без обзира да ли смо чланови овог или оног , или пак нисмо чланови Синдиката. Ми треба да се трудимо да својим ставовима, понашањем и радом дамо што већи допринос остваривању бољих и већих радничких права.
Кроз историју се показало да је штрајк најснажнији и најрадикалнији вид синдикалне борбе за остваривање права радника. У нашем окружењу тренутно влада мишљење да је штрајк као начин синдикалне борбе истрошена и излизана метода која не може донети испуњење захтева штрајкача. Ја се са таквим мишљењем не могу сложити. У нашем друштву такво размишљање шире они који немају храбрости да се суоче са стварним проблемима радника и они који не раде у интересу запослених. Кукавички је то што „уљушкани“ појединци бојажљиво говоре: „Добро је и овако, само да није горе… Ћути и узми оно што ти се нуди, битно је да имаш посао…“. Таквим ставом и размишљањем само дају ветар у леђа послодавцима, било у друштвеном а посебно у приватном сектору да смањују већ минимална права запослених. Посебну пажњу треба обратити на запослене у приватном сектору где су им права толико мала, скоро никаква. Поједини се послодавци према радницима понашају скоро као према робовима, такви радници и не помишљају о синдикалном удруживању и синдикалној борби. Жалосно је то што је у нашем друштву велики број таквих људи.
Због њих, због нас, због наше деце сутра, наша синдикална борба мора бити јединствена, још јача и још одлучнија!
И као што Његош рече: „Без муке се песма не испоја
Без муке се сабља не сакова.“
———————————————-
„Страх животу каља образ често.“
Срдачан синдикални поздрав
Александар