Stručnjaci o novoj strategiji sindikata: Miša Brkić

29. oktobra 2021. Kategorija: Intervju 

Stručni prilozi za novu strategiju sindikata Nezavisnost (9)

Šta sindikati u Srbiji treba da čine kako bi vratili izgubljeno poverenje radnika? Kako odoleti i suprotstaviti se zakonskom derogiranju radnih prava kao posledici ofanzive (neo)liberalnog kapitalizma? Šta treba menjati u socijalnom dijalogu sa državom i poslodavcima? Da li političke partije mogu biti iskreni partneri sindikata? Može li saradnja sindikata sa civilnim društvom osnažiti borbu za odbranu i unapređenje prava zaposlenih građana?

Ovo su neka od najvažnijih pitanja na koja smo odgovore tražili od desetoro stručnjaka različitog profesionalnog usmerenja, sa sličnim ali i različitim pogledima na ulogu, poziciju i uticaj sindikata u savremenom srpskom društvu. Intervjui su rađeni za potrebe istraživanja UGS Nezavisnost „Ka novoj strategiji sindikata“, koje se realizuje uz podršku švedske organizacije Međunarodni centar Ulof Palme.

Miša Brkić: Sindikalni lideri treba da ”dišu” kao hakeri

29. oktobar 2021. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Medija centar, N1

Dva najveća problema sindikata u Srbiji su što sindikalna rukovodstva ne umeju da čitaju budućnost i nepoverenje radnika. Sindikalni lideri treba da budu mnogo edukovaniji, da prate svetske trendove kako bi mogli da zadobiju poverenje nove radničke klase nastale u četvrtoj industrijskoj revoluciji, rekao je Miša Brkić u razgovoru za UGS Nezavisnost

Poznati ekonomski novinar Miomir Miša Brkić karijeru je počeo 1976. godine. Od tada prati ekonomske procese i zbivanja, sa posebnim analitičkim pristupom tranziciji u bivšoj Jugoslaviji, Srbiji i Istočnoj Evropi. 

Radio je kao novinar i urednik u brojnim dnevnim novinama i nedeljnicima – 

Večernjim novostima, Borbi, Našoj Borbi, Glasu javnosti, Politici, nedeljnicima Vreme, Ekonomist magazin, Novi magazin, a bio je i dopisnik Glasa Amerike iz Beograda. Danas je kolumnista dnevnika Danas i magazina Nedeljnik. 

Brkić je bio član prvog saziva Antikorupcijskog saveta Vlade Srbije i Saveta za konkurentnost prve demokratski izabrane Vlade Srbije. Autor je knjige ”Biznis klasa” i istraživač-analitičar međunarodne neproftne organizacije Global integrity koja se bavi istraživanjem korupcije i predlaganjem antikorupcijskih mehanizama u brojnim zemljama sveta.

Na početku razgovora za UGS Nezavisnost Miša Brkić je kazao da smatra da je dovoljno obavešten o radu sindikata u Srbiji a na pitanje koliko im veruje odgovara “(ni)malo”.

Šta bi sindikati trebalo da urade kako bi poboljšali položaj zaposlenih, nezaposlenih lica i penzionera, i tako povratili poverenje građana?

– Ne razumem zašto sindikat treba da pomaže nezaposlenima i penzionerima. Zar sindikati nisu organizacije zaposlenih radnika. 

Sindikati ne treba da povrate poverenje građana, nego radnika. Mislim da sindikati u Srbiji ne mogu, jer ne znaju kako, da povrate poverenje radnika. Sindikalna rukovodstva često su više posvećena borbi za promenu vlasti (to je, nema šta, plemenit cilj) nego za prava radnika. Zatim, sindikalni lideri previše se bave sobom, kao političari rejtingom, a uglavnom imaju mali interes i znanje da osmisle novu strategiju delovanja. 

Dvadeset godina vrti se ista sindikalna pesma o ugnjetenim radnicima u tranziciji, rone se suze kako su radnici izgubili prava koja su imali u socijalizmu i zahteva da im se ta prava vrate. U međuvremenu, stigle su četvrta industrijska revolucija, digitalno doba, platformska ekonomija, dve ekonomske krize… a sindikati guslaju staru priču s kraja 20. veka. Umeju li, na primer, naši sindikalni lideri da odgovore zašto u Kini ne deluju sindikati, zašto Rusija ne gleda bagonaklono na sindikalno organizovanje. Nisam do sada nigde pročitao kako o tome razmišljaju naši sindikalni lideri.

A šta bi to sindikati trebalo da rade? 

– Sindikalni lideri morali bi da budu mnogo edukovaniji, da prate svetske trendove da bi mogli da zadobiju poverenje nove radničke klase koju čine milenijalci (25-40 godina, prim.a.), i Z generacija (mlađi od 25 godina, prim.a.).
Potrebe radnika u Četvrtoj industrijskoj revoluciji drugačije su nego potrebe u Drugoj ili Trećoj industrijskoj revoluciji.

Koliko razumem, cilj sindikata nije da imaju članstvo samo među klasičnim industrijskim radnicima. Ali, šta sindikalci znaju o zaposlenima u IT kompanijama? Da li imaju način da njih izvedu na ulice, u generalni štrajk. Šta mogu da im ponude? Sigurno ne srp i čekić, to je prevaziđen narativ. Da li kod zaposlenih u biomedicini prolazi tradicionalna priča o eksploataciji radničke klase? Ne verujem. 

Sindikalne centrale moraju da se modernizuju, moraju da imaju poverenike za nove industrije, to su budući sindikalni lideri, ljudi koji ”dišu” kao hakeri, koji znaju sve o veštačkoj inteligenciji ili mašinskom učenju. Ako se menjaju vlasnici biznisa, ako se menjaju radnici koji rade u tim biznisima, onda moraju da se menjaju i sindikalni lideri, a ja to ne vidim kod u Srbiji. 

Kako vidite odnos države i vlasti prema sindikatima?

– Milošević je zabio glogov kolac u sindikalni pokret u Srbiji. Zatvorio je fabrike i radnike poslao na ratište. Radnike je pretvorio u topovsko  meso, što su oni mirno prihvatili, i od tad se radnički pokret u Srbiji nije oporavio. Uticaj sankcija, međunarodne izolacije Srbije i rata koji je vodio Miloševićev režim na svest radničke klase i sindikalni pokret nikad nije do kraja rasvetljen. Taj uticaj ostavio je nesagledive posledice i jedan je od ključnih razloga nerazumevanja uloge sindikata u tranziciji. 

Sindikati u Srbiji nikad nisu uspeli da artikuliše poziciju radnika u tranziciji i modernizaciji Srbije. To što danas nude bilo je aktuelno između dva svetska rata. Istina, to nije ni lako jer je radnička klasa (radnici-samoupravljači), izgubila državu i sve privilegije koje je ta vodeća uloga nosila sa sobom u vreme socijalizma. Izgubljena je pozicija ključnog faktora koji određuje političke i društveno-ekonomske tokove. Radnička klasa izgubila je vlasništvo nad državom koje je stekla revolucijom. Sindikalni lideri već 20 godina razmišljaju na stari način – da radnička klasa treba da bude na vlasti. Ali, okolnosti su se promenile, Srbija je počela da gradi kakav-takav kapitalizam, ali sindikati nisu našli raison d’etre (razlog postojanja) postojanja tradicionalne radničke organizacije.

Sindikati se uporno izjašnjavaju da su protiv tranzicije. Ali, tranzicija je neminovnost, a sindikati deluju kao dinosaurusi koji se zalažu za propali model, sve čekajući da će socijalizam pobediti kao svetski proces. 

Sindikati, na primer, i dalje ne umeju da odgovore na pitanje kakav je položaj radnika i kako ih organizovati u visokotehnološkim kompanijama. Da li tim ljudima uopšte treba sindikalno organizovanje, ako im poslodavcii nude više od sindikata. 

A kako komentarišete odnos poslodavaca prema sindikatima?

– Mislim da je pravo pitanje kakav je odnos poslodavaca prema radnicima, a ne prema sindikatima. I tu nisu moguća uopštavanja. Nisu svi poslodavci zli, niti su svi radnici uplašeni jer im nije dozvoljeno sindikalno organizovanje. A šta ako radnici ne žele sindikate u firmi gde rade? Šta ako su zadovoljni ugovorima o zaradama i uslovima rada koje su individualno sklopili s poslodavcima? 

U našu zemlju sve više dolaze strane kompanije iz država koje imaju potpuno drugačiju radnu etiku i shvatanje rada. Južna Koreja nije svojevremeno bila ekonomski tigar Dalekog istoka zato što su sindikati određivali uslove rada i minimalne nadnice. Kad južnokorejska kompanija otvori pogone u Srbiji njen menadžment donosi njihove standarde rada i ne gleda bagonaklono na sindikalno organizovanje i razmaženost srpske radničke klase. Ponekad mi se čini da naši sindikati žive u prošlosti, još veruju i brane staru samoupravnu logiku ”radio ne radio svira ti radio”. 

U Srbiji postoji veoma izražena svest koju sindikati podstiču da smo mi visokorazvijena privreda, da možemo da biramo poslodavce i poslove. Kod nas se teško probija shvatanje da radnici nisu “centar sveta” i da se oko njih ne vrti ekonomija. Mi nikako da prihvatimo da su poslodavci ti koji određuju pravila u svojim kompanijama, a radnici ih prihvataju ili ne u zavisnosti da li su njima zadovoljni ili ne. 

Molim Vas da ocenite socijalni dijalog u Srbiji, posebno funkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta?

– Socijalni dijalog služi jedino državi da se promoviše kao nezaobilazni faktor društvenog ”mira i stabilnosti” i da se otvoreno meša u posao koji nije njen. Sindikati rado prihvataju takvu ulogu države jer u svesti im je država iz vremena socijalističkog samoupravljanja Josipa Broza Tita. Radna snaga je roba kao i svaka druga i njenu cenu određuje tržište. Kad nema kuvara i barmena, kao što je to sada slučaj, onda njihove plate neverovatno skaču. Isti je slučaj sa stručnjacima u visokotehnološkim oblastima. A ako na tržištu ima previše nekih zanimanja, naravno da njihova cena rada ne može da bude visoka. Tu država nema šta da se meša. 

Istovremeno, radna snaga je i jedan od troškova proizvodnje. Onaj ko organizuje proizvodnju (dakle, vlasnik kompanije) treba da kaže koja mu je prihvatljiva cena rada, na isti način kao kad kaže da neće uzeti kredit od banke jer mu je neprihvatljiva cena novca po kojoj banka pozajmljuje kapital. 

Da li političke stranke uvažavaju sindikate? Ako mislite da uvažavaju, na koje stranke mislite?

– Svaka vlast vuče za sobom sindikate kao nepoželjan kufer, jer misli da će tako pridobiti radnike za svoju političku platformu. To je radio Milošević sa Savezom samostalnih sindikata, to je radio Đinđić sa Asocijacijom slobodnih i nezavisnih sindikata i UGS Nezavisnost, to sada radi Vučić ponovo sa Savezom sindikata. 

Da li bi sindikati trebalo da budu aktivni na polju politike, recimo da učestvuju u parlamentarnim izborima?

– Ne mislim da treba da se politički angažuju. To što sada rade pojedine sindikalne centrale vezujući se za političke stranke i koalicije stvara samo privid kako su radnici uz te političke opcije. Iz saopštenja i reagovanja sindikalnih lidera ponovo probija žal za socijalizmom, pozivi da država ”uzme stvar u svoje ruke” i vrati dostojanstvo radničkoj klasi. Mislim da to nije pametna strategija. 

Sindikati nema šta da traže  na parlamentarnim izborima, vreme radničke klase na vlasti je davno prošlo, socijalizam je sahranjen. Jedino što sindikati mogu da urade je da budu simpatizeri neke levičarske partije, ali mislim da je teško biti simpatizer bilo koje leve partije u Srbiji.

Koji su najveći radnički problemi? Koliko sindikati mogu da doprinesu rešavanju tih problema?

– Pitanje sugeriše generalizaciju i podseća na socijalistička vremena kad su svi zaposleni trpani u isti, radnički koš. Danas je teško reći šta su najveći radnički problemi jer razni radnici imaju različite probleme. Nemoguće je reći da su niske plate ili uslovi rada ili nerešeno stambeno pitanje zajednički problemi srpskih radnika. Uslovi rada zavise od firme do firme, odnosno od industrijske grane do grane. Nisu svi radnici nezadovoljni platama, naprotiv, statistički podaci govore da plate nisu najveći problem srpske radničke klase. A stambeno pitanje, srećom, nije više u nadležnosti ni države, ni poslodavaca.

Šta mislite o tezi da „radnici jesu nezadovoljni svojim položajem ali nisu spremni da nešto učine da im bude bolje“?

– Mislim da je to više levičarska proteza nego teza. Primera radi, zašto bi se zaposleni kod države trudili da im bude bolje kad je njima i sad dobro u odnosu na zaposlene u privatnom sektoru. Ili, zašto bi to radili zaposleni u IT kompanijama?

Ali, i u ovom pitanju vidim levičarski DNK. Ako je radnik nezadovoljan svojim položajem on ima više mogućnosti da mu bude bolje. Recimo, može da se dodatno obrazuje, stekne nova znanja i veštine i s poslodavcem pregovara o većoj ceni svog rada. Može da promeni poslodavca. Dakle, ne mora, ako je nezadovoljan, da odmah izađe na ulicu i priziva Parisku komunu.

Koji su najveći sindikalni problemi?

– Vidim dva. To što sindikalna rukovodstva ne umeju da čitaju budućnost. 

I nepoverenje radnika.

Šta mislite o štrajku i dometima takve sindikalne borbe?

– Ne mogu da zamislim generalni štrajk u Srbiji. Da sve stane, da javne službe i privatne kompanije obustave rad. To govori o dve stvari. Prvo, da položaj radnika nije tako zastrašujuć kao što se predstavlja iz levičarsko-sindikalnih krugova. I drugo, ako radnici zaista tako loše žive, onda njihovo odbijanje da probleme reše štrajkom govori o ”kvalitetu” srpske radničke klase.

Kako vidite međusindikalnu saradnju u Srbiji?

– Ne vidim je uopšte. I ne verujem da će je biti sve dok polovina zaposlenih radi za državu kao poslodavca i dok njihove interese zastupa sindikalna centrala zaostala iz doba Josipa Broza Tita i jugoslovenskog samoupravljanja. Svest lidera i članova tog sindikata i dalje je okovana socijalističkom dogmom i zato oni tako predano služe svakoj vlasti.

Koliko je važna saradnja sindikata sa civilnim društvom?

– To je srpski izum. Nisam primetio da su u bilo kom periodu sindikalnog pokreta u SAD, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj… radnička udruženja sarađivala s civilnim sektorom. U Srbiji je to nasleđena dogma iz Miloševićevog vremena kad je trebalo objedini sve društvene snage na rušenju tog nakaradnog režima. Uostalom, jedna od sindikalnih centrala nastala je u tom periodu, ne kao izrazita potreba srpskog radništva da brani svoja prava nego kao radnička potpora obaranju Miloševića s vlasti. 

Pogledajte Francusku i položaj tamošnjeg sindikalnog pokreta. Tamo su sindikati oduvek vezani uz levičarsku političku opciju. Sindikati uvek mogu da izvedu na ulicu 200.000 radnika, a ako treba i million, i to su uglavnom članovi levičarskih partija i pokreta. Gde je u Srbiji levičarska opcija? Dačićevi socijalisti? Partija radikalne levice? Ma hajte, molim vas.

Svetozar Raković