Stručni prilozi za novu strategiju sindikata Nezavisnost (2)
Šta sindikati u Srbiji treba da čine kako bi vratili izgubljeno poverenje radnika? Kako odoleti i suprotstaviti se zakonskom derogiranju radnih prava kao posledici ofanzive (neo)liberalnog kapitalizma? Šta treba menjati u socijalnom dijalogu sa državom i poslodavcima? Da li političke partije mogu biti iskreni partneri sindikata? Može li saradnja sindikata sa civilnim društvom osnažiti borbu za odbranu i unapređenje prava zaposlenih građana?
Ovo su neka od najvažnijih pitanja na koja smo odgovore tražili od desetoro stručnjaka različitog profesionalnog usmerenja, sa sličnim ali i različitim pogledima na ulogu, poziciju i uticaj sindikata u savremenom srpskom društvu. Intervjui su rađeni za potrebe istraživanja UGS Nezavisnost „Ka novoj strategiji sindikata“, koje se realizuje uz podršku švedske organizacije Međunarodni centar Ulof Palme.
Petar Đukić: Socijalni dijalog mnogo kasni za novom radnom praksom
- jul 2021. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Medija centar, N1
Sindikati su bili i ostali poprišta političkih sučeljavanja i borbi za uticaj političkih partija. Da bi menjali društvo, sindikati prvo moraju da se transformišu i zauzmu odgovarajuću ulogu u modernom postindustrijskom društvu, kao nezavisna institucija koja treba da se postavi iznad države i vlasti, izjavio je profesor Petar Đukić za UGS Nezavisnost
Petar Đukić, redovni profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta Univerziteta u Beogradu, ekspert je u oblastima teorijske ekonomije, inženjerske ekonomije, mikro i makroekonomije i održivog razvoja.
Neposredno je učestvovao u osnivanju i programskom profilisanju Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost. Osim na Univerzitetu, bio je ili je još angažovan u Naučnom društvu ekonomista Jugoslavije i Srbije, Društvu ekonomista Beograda, Naučnom veću Instituta ekonomskih nauka i Ekonomsko-političkom i socijalnom savetu UGS Nezavisnost. Profesor Đukić je predavao na univerzitetima i naučnim institutima u Nemačkoj, Engleskoj, Rusiji… a kao ekspert Instituta IFL CIO Solidarity Center-a iz Vašingtona držao je seminare o ekonomskim i socijalnim reformama i privatizaciji u Alžiru i Kuvajtu. Kao tim lider i ekspert učestvovao je u izradi tri nacionalne strategije Republike Srbije.
U razgovoru za UGS Nezavisnost profesor Petar Đukić ukazuje na velike društveno-ekonomske i tehnološke promene koje zahtevaju i „odgovarajuće promene sindikata, koje značajno kasne“.
Koliko ste obavešteni o radu sindikata u Srbiji?
– Relativno dobro u odnosu na prosečno obaveštenog građanina, ali nedovoljno u odnosu na potrebe sindikata da bude prepoznatljiv, uticajan, kreativan i stvarno delatan u savremenom srpskom društvu i okruženju. Bez obzira što živimo u „informatičkom društvu“ sa neslućenom razmenom informacija, o sindikatima se u Srbiji ne zna dovoljno, niti su uvek dostupne prave informacije o tome ko su i šta konkretno rade. Njihov identitet nije uvek prepoznatljiv, pa se često može i za njih čuti paušalna ocena da su svi isti, sa čime se ja uglavnom ne slažem, iako potpuno razumem takvu preovlađujuću ocenu javnosti.
Koliko verujete sindikatima u Srbiji?
– Ne mnogo, jer su sindikati na neki način bili i ostali poprišta političkih sučeljavanja, borbi za uticaj u društvu kakav imaju i političke partije. Oni, na rukovodećem nivou, obično tu činjenicu pokušavaju da prikriju predstavljajući se kao zastupnici opšteg ili “klasnog”, odnosno profesionalnog interesa društvenih grupa kao što su zaposleni po sektorima, pa i nezaposleni, te penzionisani – bivši radnici, ali im to ne uspeva u dovoljnoj meri. Većina posmatrača, članova ili potencijalnih članova sindikata zna da se sindikalni aktivisti bore i za sopstvenu promociju i liderstvo od kojeg imaju lične koristi. To nije uvek loše, jer podrazumeva povećanu motivaciju za uspeh, ali može da bude i kontraproduktivno jer potencijalno članstvo često rezonuje po principu – šta ću je tamo kad je to samo delovanje u interesu rukovodilaca.
Šta bi sindikati trebalo da urade kako bi poboljšali položaj zaposlenih, nezaposlenih i penzionera, i tako povratili poverenje građana?
– Prvo treba da izmene sebe, da bi menjali društvo. Da biste se izborili za nesporni društveni autoritet, bez obzira da li ste udruženje poslodavaca, radnika, stručnjaka, eksperata ili umetnika, treba da nastupate kao društveno odgovoran, integrativni i konstruktivni razvojni faktor. To nije lako, jer je potrebno da definišete koordinate održivog razvoja ekonomije, društva, prirodnog okruženja, kulture… pa tek onda da pristupite nekakvom programu čisto sindikalnih, ili cehovskih pitanja i interesa.
Kako vidite odnos države i vlasti prema sindikatima?
– Kao i što to uglavnom biva, država je sistem, aparat zadužen za javnu upravu, red, poredak, sprovođenja pravila igre, i uglavnom ima konzervativan pristup društvenim procesima i životu. Vlast je nešto sasvim drugo jer ona je privremeno vladajuća društveno-politička struktura, koja je nametnuta državi i prilagođava je sopstvenom načinu vladanja, pa i interesima partije ili koalicije koja čini tu vlast. U pojedinim slučajevima, usled slabih institucija ili apatične građanske inicijative i javnosti, vlast može da zarobi državu, kao što je to danas u nas, ali i širom sveta. Nalazimo se u takvoj fazi kriznih tokova globalnog razvoja, da vladajuće strukture, jedna drugoj sliče kao jaje jajetu, i u velikom delu sveta uspevaju da zarobe državu i obesmisle njene i druge nezavisne institucije.
Sindikat je jedna važna institucija, kao što su to crkva, mediji, akademija, nauka, kultura… U tom pogledu, njegovo delovanje ne bi trebalo da zavisi od aktuelne vlasti, pa ni od (zarobljane) države. Sitni ustupci kojim vlasti preko države ili paradržavnih ustanova potkupljuju sindikat i njegove lidere nikako ne mogu da budu kompenzacija za autonomnu i kritičku poziciju sindikata, koji bi trebalo da ostane jedna univerzalna vrednost i nezavisna društvena institucija koja prevladava trajanje ove ili one strukture vlasti, pa i same države. Sindikat nije deo države, ni emanacija bilo koje vlasti, ali jeste deo modernog društva, koji bi trebalo da se postavi i ostane iznad države i vlasti.
A kako komentarišete odnos poslodavaca prema sindikatima?
– Ništa izuzetno. Kao i svuda po svetu, poslodavci imaju poslovni interes koji se često pogrešno pojednostavljuje samo kao profit. Nekad su to investicije, katkad tehnološki progres, nekad obrazovanje pa i kultura zaposlenih, nekad i bolja ekološka slika zajednice. Ali uvek je to interes kompanije ili ustanove.
Pod poslodavcima se podrazumeva i država, njena uprava ili vlada, pa i sam sindikat je poslodavac. Prilično su velike pokude zaposlenih u samim sindikatima, na radni status i poštovanja prava zaposlenih. Jedna ista osoba kao zaposleni i kao poslodavac, što se nekad može i poklapati, ima sasvim drugačiji pristup „radnom odnosu“. I to je prirodno. Upravo zato postoje zakoni, radni standardi, institucije, pravila dobre prakse.
E sada, naše slike i prilike u tom pogledu, kao uostalom i stanje zarobljene države, nikako ne mogu biti za pohvalu. Svaka moć bez kontrole, pretvara se u nadmoć zloupotreba, koje su, bar latentno, prisutne svuda. Privatni, kompanijski poslodavac nastojaće da obezbedi veći radni angažman zaposlenog, ne samo u pogledu produženog i neplaćenog radnog vremena, već i po osnovu povišenog intenziteta rada. Pandemijski uslovi poslovanja idu na ruku velikom delu poslodavaca, među kojima je i država, tako što radom na daljinu drastično smanjuju troškove rada. Nema troškova putovanja na posao, grejanja radnog prostora, pa ni pauza za kafu ili doručak, zaposleni je dostupan preko neta, svaki dokument dobija brže i u bilo koje vreme može da odradi obavezu.
Molim Vas da ocenite socijalni dijalog u Srbiji, posebno funkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta?
– Prema mojim saznanjima to je samo formalno zadovoljavajuće, a suštinski i sadržajno veoma loše. Socijalni dijalog nije samo jedno telo niti njegov formalni rad – sastanci i saopštenja. Socijalni dijalog, takođe, nije samo u interesu sindikata, kako se obično pogrešno tumači, niti način da se udovolji svetu rada. To je jedna društvena institucija u kojoj poslodavci, zaposleni i vlada treba da traže društveno prihvatljive i efikasne odgovore na protivrečnosti ukupnog društvenog razvoja.
On se vodi i van tog evidentno paradržavnog tela, u javnosti, na stručnim skupovima, u kulturi, na televiziji… Toga je sve manje. Sudeći po javnosti, kao da nemamo nikakvih radnih, industrijskih ili opšterazvojnih pitanja i problema za socijalni dijalog. Eto, na primer, pomenuta pitanja digitalne ekonomije i rada na distanci, još ni jednom nisu tretirana, ne samo na sednicama Socijalno-ekonomskog saveta, već ni u javnom medijskom dijalogu predstavnika sindikata, poslodavaca i vlade.
Da li političke stranke uvažavaju sindikate? Ako mislite da uvažavaju, na koje stranke mislite?
– Uglavnom ne, jer vide koliko su uticajne sindikalne preporuke, disciplina i aktivnosti. Njihov odnos prema sindikatima, kao da nema veze sa onom transparentnom ideologijom koju su stavile u svoje programe. Recimo, ni jedna stranka zvanično socijaldemokratske ili socijalističke ideologije nije napravila neki izborni pakt sa sindikatima u poslednje vreme. Izuzetak su, ali još u Miloševićevo vreme, bile saradnje Nezavisnosti i ASNS sa pokretima kao što su bili DEPOS, DOS ili Savez za promene. To je imalo smisla, da bi se uspostavili uslovi za demokratsku infrastrukturu koja pogoduje sindikatima.
Ovim ne želim da poreknem moguće činjenice da pojedine stranke i danas poštuju sindikalne faktore i njihov glasački potencijal, u kontekstu partijskih dosledno ekoloških, građanskih ili levih programa. Tu vidim, na neki način prosindikalno angažovanje pokreta „Ne davimo Beograd“.
Da li bi sindikati trebalo da budu aktivni na polju politike, recimo da učestvuju u parlamentarnim izborima?
– Da, iako ne u direktnoj političkoj i partijskoj borbi za vlast. Oni treba dobro da prouče aktuelnu političku scenu i njene aktere, da prepoznaju formalno ili falsifikovano radničko ili sindikalno usmerenje raznih „socijalista“ i „socijaldemokrata“ i da razgovaraju sa liderima onih političkih pokreta i partija koje smatraju iskrenim i doslednim svojim programima. Onda bi se, na osnovu izvesnih protokola o saradnji, moglo postići akciono jedinstvo, ne samo u pogledu izbora, već i postizbornih strategija demokratizacije i društvenih reformi.
Koji su najveći radnički problemi? Koliko sindikati mogu da doprinesu rešavanju tih problema?
Ovo pitanje je polazno, najteže i krucijalno, i kao takvo trebalo je da stoji na početku. Na veliki deo tog pitanja odgovorio sam misleći da se neće pojaviti u direktnom obliku.
Zato samo kratko:
- Globalni izazovi kao što su klimatske promene, demografski tokovi, migracije, rizici sajber kriminala, zagađenja vazduha i vodosnabdevanja, terorizam i oružje za masovno uništenje…
- Deo radničkih problema su opšti društveni a po formi nacionalni – ekonomski napredak zemlje, održivi rast i razvoj, zelene investicije, zaposlenost, zarade i standard…
- Demokratske institucije, vladavina zakona, (politička) korupcija, naročito ona pri zapošljavanju, kriminal…
- Kulturno i ekološko stanje i perspektive društva…
- Standardi i radna prava u praksi – poštovanje zakona, unapređenje socijalnog dijaloga…
- Izazovi novih tehnologija, promene i rizici po radnike u Srbiji.
Šta mislite o tezi da „radnici jesu nezadovoljni svojim položajem ali nisu spremni da nešto učine da im bude bolje“?
– Ne mislim da je to dobra teza. Možda nisu spremni da se angažuju, jer se ne osećaju dovoljno jedinstveni u tom opštem nastojanju (nisu svi „u istom sosu“), ili nemaju dovoljno poverenja u dostupne instrumente društvenog delovanja (sindikati, partije, strukovna udruženja…). A bili bi spremni kada bi videli da je perspektiva tog nastojanja bolja nego što im to nudi individualna borba.
Koji su najveći sindikalni problemi?
– Pitanje je slično onom o najvećim radničkim problemima. Svi problemi i rizici društva, od globalnih do lokalnih, koji se tiču održivog funkcionisanja ljudske zajednice su i sindikalni problemi, ali oni još uključuju i urušene instrumentalizovane demokratske institucije, loše posledice pojedinih tehnoloških promena, raslojavanje radničke klase, individualizaciju nastupa na tržištu rada, praksu zarobljavanja države… Sindikalni problemi se tiču i sindikalnog karijerizma, birokratizacije i korupcije, kao i nelojalne međusindikalne borbe i nedostatka solidarnosti i dijaloga u društvu.
Šta mislite o štrajku i dometima takve sindikalne borbe?
– Ništa dobro. Štrajku se raduju jedino konkurenti poslodavca, bilo da je on druga kompanija, rivalski sindikat, druga lokalna zajednica ili država. Razlog je prost, štrajk izaziva ogromne gubitke i tek eventualne sporadične i kratkoročne koristi štrajkača. Sve drugo je bolje, nego štrajk. Posredovanje između „zaraćenih“ strana pred štrajk je dobra stvar, institucija koja se u svetu mnogo više koristi nego kod nas, ne znam iz kojih razloga.
Kako vidite međusindikalnu saradnju u Srbiji?
– Ta saradnja je prilično slaba, izuzev na čisto teorijskom planu, kada se organizuju tribine, savetovanja i okrugli stolovi. To nije dovoljno. Bilo bi interesantno ispitati relavantne stavove sociologa, ekonomista, politikologa, pa i istoričara koji nemaju nikakva iskustva sa sindikatima.
Koliko je važna saradnja sindikata sa civilnim društvom?
– I sindikat je deo institucija civilnog (građanskog) društva. Ako se ljudi u svojstvu građana organizuju u bilo kakvo udruženje, to znači i nešto posebno, po mom mišljenju daleko više, nego što je njihovo pripadništvo naciji, veri, lokal-partiotskoj sredini ili klubu za koji navijaju. Značaj nevladinog sektora vidim u društvenoj integraciji i inkluziji, aktivnom uključivanju ljudi u društvene tokove, kako bi društvo kao organizovana zajednica ljudi prevazišlo krize i probleme u koje zapadaju ova ili ona struktura vlasti, pa i država. Kontinuitet organizovanog delovanja i trajanja jednog tolerantnog, građanski utemeljenog društva, nejteži je zadatak, i tek samo u pokušaju ostvarena tekovina demokratskog delovanja društvenih institucija, pa i sindikata.
Svetozar Raković
