Stručni prilozi za novu strategiju sindikata Nezavisnost (1)
Šta sindikati u Srbiji treba da čine kako bi vratili izgubljeno poverenje radnika? Kako odoleti i suprotstaviti se zakonskom derogiranju radnih prava kao posledici ofanzive (neo)liberalnog kapitalizma? Šta treba menjati u socijalnom dijalogu sa državom i poslodavcima? Da li političke partije mogu biti iskreni partneri sindikata? Može li saradnja sindikata sa civilnim društvom osnažiti borbu za odbranu i unapređenje prava zaposlenih građana?
Ovo su neka od najvažnijih pitanja na koja smo odgovore tražili od desetoro stručnjaka različitog profesionalnog usmerenja, sa sličnim ali i različitim pogledima na ulogu, poziciju i uticaj sindikata u savremenom srpskom društvu. Intervjui su rađeni za potrebe istraživanja UGS Nezavisnost „Ka novoj strategiji sindikata“, koje se realizuje uz podršku švedske organizacije Međunarodni centar Ulof Palme. Razgovore sa uglednim pravnicima, ekonomistima, novinarima, psiholozima, filozofima, sociolozima… objavljivaćemo sukcesivno na portalu i socijalnim mrežama Nezavisnosti.
Branko Pavlović: Sindikalni rukovodioci moraju biti bolji od političara
- septembar 2021. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Medija centar, Google
Siromašniji slojevi nemaju svoje predstavnike na političkoj sceni i zato sindikati kao njihovi zastupnici treba da imaju svoju političku opciju na izborima. Nisu sindikati ništa gori od političkih stranaka, ali vrhovi sindikalnih organizacija moraju biti znatno bolji od političara koji zastupaju krupni kapital i imaju sve medije ovog sveta, izjavio je advokat Branko Pavlović za UGS Nezavisnost.
Branko Pavlović je bio narodni poslanik i član Odbora za pravosuđe i upravu Narodne skupštine Republike Srbije (2001. – 2003.). Bio je blisko angažovan u upravi i restrukturiranju JP NIS (2001 – 2003.). Kaže da šira javnost ne zna da je tada definisana celokupna reorganizacija NIS-a sa ciljem da postane visokoprofitabilan sistem u državnom vlasništvu, uz punu primenu socijalnog dijaloga u procesu odlučivanja. Samo četiri meseca nakon usvajanja programa Pavlović je smenjen u UO NIS, a reorganizacija koja je trebalo da se završi do kraja 2006. nikada nije sprovedena. Umesto toga, prema rečima Pavlovića, NIS je namerno urušavan i na kraju potpuno nepotrebno prodat za besmisleno mali iznos novca (400 miliona EUR).
Naš sagovornik, adokat od 1989. godine, bio je direktor Agencije za privatizaciju, kao nestranačka ličnost, od 15. aprila do 15. jula 2004.godine, kada je, kako navodi, potpuno zaustavljena krupna korupcija i napravljen koncept reorganizacije svih javnih preduzeća. Međutim, Pavlović je smenjen, sve je zatim obavljeno po modelu u najširoj javnosti označenom kao „pljačkaška privatizacija“.
U kasnijim godinama, Pavlović je bio angažovan kao konsultant akcionara u brojnim preduzećima kao što su C-market, Putnik, Politika A.D., BIP, Robne kuće Beograd, Jugoremedija, Poštanska štedionica, Optika, Energoprojekt. Takođe, bio je i konsultant sindikata velikih javnih preduzeća NIS, PTT i EPS. Bio je inicijator i koautor više zakonskog predloga o podeli besplatnih akcija u javnom sektoru, o korporativizaciji i privatizaciji javnih preduzeća i privatizacionom fondu.
Jedan je od osnivača Građanskog saveza, da bi nakon podele unutar te stranke učestvovao u osnivanju Socijaldemokratske unije (1996). Kada je napustio SDU (2003.) formirao je Inicijativu za normalnu Srbiju. Od 2007. nije angažovan ni u jednoj partiji, a po političkom ubeđenju, kaže, najbliži je levim socijal-demokratama.
Koliko ste obavešteni o radu sindikata u Srbiji?
– Ako izuzmem periode kada sam bio profesionalno povezan sa nekim sindikatima, čak sam i ja koji dosta znam o sindikatima loše informisan o njihovom radu.
Mislim da sindikati imaju problem informisanosti i svojih članova. Takođe, sindikati bi morali da se izbore kod države da imaju svoje budžetski finansirane sindikalne škole i da se u okviru obrazovnog srednješkolskog sistema uči o sindikalnoj organizovanosti.
Veoma nedostaje rad sindikata u glavnim informativnim emisijama, pa čak i u štampanim nedijima. Sve su to oblasti u kojima bi sindikati morali znatno više da urade kako bi njihov rad uopšte bio poznat javnosti.
Koliko verujete sindikatima u Srbiji?
– Nisu sindikati ništa gori od političke scene u Srbiji. Problem je u tome što vrhovi sindikalnih organizacija moraju biti znatno bolji od političara, zato što zastupaju inerese donje polovine građana, mereno stepenom društvene moći, pa je lični primer u tim uslovima neophodan. Političari zastupaju krupni kapital i imaju sve medije ovog sveta da se u predizbornoj kampanji prikažu u kom god svetlu požele, tako da njima nedoslednost nije ni izbliza takav problem kao sindikalnim liderima.
Šta bi sindikati trebalo da urade kako bi poboljšali položaj zaposlenih, nezaposlenih lica i penzionera, i tako povratili poverenje građana?
– Poverenje se stiče kroz akciju. Naravno, nije moguće jednom akcijom preokrenuti stvari, ali serijom akcija je to moguće.
Sindikat treba da definiše tri vrste svojih akcija: kada je neka tema nezavisno od sindikata već aktuelna, kada je reč o temama koje pogađaju većinu radnika, i kada sindikat sam kreira akcije sa uže utvrđenim ciljem.
Primer akcija koje si tiču svih zaposlenih su rezolutni zahtevi da se mora poštovati pravilo „tri osmice“ i da se moraju poštovati prava na godišnji odmor i prekovremeni rad. Ja bih krenuo od toga.
Kako vidite odnos države i vlasti prema sindikatima?
– Oni rade pametno. To nije dobro, ali je sa njihove strane pametno, tako da nema mnogo smisla kritikovati vlast zbog odnosa prema sindikatima.
A kako komentarišete odnos poslodavaca prema sindikatima?
– Imamo tri vrste poslodavaca i njihov odnos je različit. Državni poslodavci vode računa o zaposlenima na nivou da „nema talasanja“. Stranci vode računa u meri da ne ugroze silne subvencije i lukrativne dogovore koje imaju sa državom. Domaći privatnici, opet, dele se u dve grupe: oni koji zapošljavaju više ljudi uglavnom poštuju prava zaposlenih, dok se oni u malim i mikro preduzećima uglavnom ponašaju kao da su vlasnici i zaposlenih.
Ocenite socijalni dijalog u Srbiji, posebno funkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta?
– Socijalni dijalog na nivou većih kompanija u Srbiji je, koliko vidim, prestao da postoji. To su razgovori interesnih grupa između poslovodstva i vrha sindikata, a to nije socijalni dijalog.
Što se Saveta tiče, tu ponekad i dođe do nekog pomaka, ali je problem što se ne vidi kontinuitet rada tog tela. Uopšte nema u pripremi sastanaka javnih debata o temama o kojima će se raspravljati na samom Savetu, niti ima značajnih analiza onoga što jeste ili nije dogovoreno. Naravno, veliki problem su zakoni koji zadiru u temeljna pitanja o kojima se Savet prethodno uopšte nije izjašnjavao.
Da li političke stranke uvažavaju sindikate? Ako mislite da uvažavaju, na koje stranke mislite?
– Ne. Stranke se bave samo ovladavanjem sindikata. Njih partnerski odnos uopšte ne interesuje. I moram da kažem da su prilično uspešne u tome, naročito delujući preko direktora velikih sistema.
Da li bi sindikati trebalo da budu aktivni na polju politike, recimo da učestvuju u parlamentarnim izborima?
– Obavezno! Donji slojevi društva, gledajući materijalno i po društvenoj moći, nemaju svoje predstavnike na političkoj sceni. To u potpunosti opravdava potrebu sindikalne političke opcije u ponudi na izborima.
Koji su najveći radnički problemi? Koliko sindikati mogu da doprinesu rešavanju tih problema?
– Najveći problemi društva su ujedno i najveći radnički problemi. Uvek treba poći od makro-ekonomskog modela koji Srbija primenjuje, a koji je 100 posto u interesu stranog kapitala. Loša monetarna politika sa stanovišta interesa Srbije, loše strukturiran bankarski sektor, favorizovanje stranih investicija kao „motora razvoja“ naše privrede i slično, za posledicu (u drugoj i trećoj aproksimaciji, dakle ne direktno vidljivo) imaju nužno loš položaj radnika. Prema tome, ako se ta pitanja ostave kao nesporna, onda je manevarski prostor sindikata da poboljša uslove radnika minimalan, ili približno onakav kakav je i sada.
Šta mislite o tezi da „radnici jesu nezadovoljni svojim položajem ali nisu spremni da nešto učine da im bude bolje“?
– A šta mislite o tezi „Ja sam divan samo me članstvo ne želi“? Nema pokreta koji bi bez liderstva imao snagu za kvalitativne promene. I odatle treba početi. Uz punu svest da i kada se radi odlično, potrebno je vreme da bi se takvim radom emotivno pokrenulo članostvo u većem obimu. Prosto, tako stvari funkcionišu.
Šta mislite o štrajku i dometima takve sindikalne borbe?
– Štrajk je neophodan metod borbe. Ali, mora biti dobro osmišljen, logistički obezbeđen i naročito sa izlaznom strategijom. Nije dobro „srljati“ u štrajk.
Kako vidite međusindikalnu saradnju u Srbiji?
– Nije dobra. A može biti bolja samo kroz zajedničke akcije.
Koliko je važna saradnja sindikata sa civilnim društvom?
– Sindikat treba da sarađuje sa svima – i sa državom i sa civilnim društvom, držeći se svojih principa. U civilnom sektoru za sindikat su najznačajniji mediji. Ostale organizacije treba testirati – da li su za očuvanje nacionalnih interesa Srbije ili nisu. Pa ako jesu, onda tek videti koje su to teme koje su zajedničke. Na primer, da li treba omogućiti Albancima stolicu u UN i da li je zločin u Srebrenici genocid? Pa ako je za njih odgovor pozitivan na bilo koje od ova dva pitanja, onda saradnja nije moguća.
Kao što političari osluškuju javno mnjenje, tako ni sindikati ne mogu ići suprotno temeljnim opredeljenjima svog članstva. Suprotno postupanje bi sigurno vodilo do nestajanja sindikata.
Svetozar Raković
