Traktat o socijalnoj pravdi i pravičnosti

SUPER HIK ILI ROBIN HUD ?
TRAKTAT O SOCIJALNOJ PRAVDI I PRAVIČNOSTI

Srbijom već dugo kruži priča kako je naš liberalni mislilac Vladimir Jovanović svome sinu, velikom našem pravniku i političkom sociologu, dao ime Slobodan a ćerki Pravda. Sa slobodom i Slobodanima smo imali različita iskustva ali se pravda ni kao ime ni kao praksa u Srbiji jednostavno nisu „zapatili“.
Pravdu, kao uostalom i slobodu, jednakost, dostojanstvo možemo odrediti kao najviše ljudske vrednosti i ciljeve. Oni pripadaju rodu aperion , odnosno beskrajnih i bezobalnih pojmova koje je teško definisati, a još teže razgraničiti .

Urediti društveni život u skladu sa načelima pravde, jednakosti i slobode večiti je i nedosegnuti ideal. Opet, teško je reći da je politička i društvena zajednica dobro organizovana ukoliko nije našla bar elemente za odgovore na ova pitanja.

Uostalom, najveće revolucije koje pamti istorija izvršene su zarad borbe za slobodnije i pravednije društvo.

Stara je istina da nijedno društvo nije imuno na nejednakost, ali se radi o tome da se mora težiti smanjenju i ublažavanju socijalnih i ekonomskih razlika. One su danas ponovo postale enormne i prete da ponište svaku ideju o kohezivnom društvu – društvu u kome smo povezani duhom solidarnosti i pripadanja i deljenja zajedničkih vrednosti.

1.Šta bi baš svako morao znati o pravdi?

Osnovna teškoća u definisanju koncepta socijalne pravde ogleda se u tome što će ljudi u zavisnosti od svog društvenog položaja različito gledati na to šta su pravda i pravedno društvo.
Po Platonu, pravda je dati svakome ono što mu pripada i obezbediti mu da radi onaj posao za koji je sposoban. Prema tome, suština pravde je u znanju šta ko treba da radi prema svojoj sposobnosti.
Za Aristotela, pravda nije samo najznačajnija vrlina, ona obuhvata u sebi sve vrline. Njena osnovna, opšta sadržina je poštovanje zakona i postupanje prema bližnjima kao sebi jednakima.. Aristotel posebnu, konkretnu pravdu deli na dve vrste: distributivnu i korektivnu. Distributivna pravda počiva na principu deljenja. Njena suština se ogleda u geometrijskoj srazmeri. To znači da će svaki pojedinac dobiti od zajedničkog dobra srazmerno svojim zaslugama. Onaj ko zasluži više, više će i dobiti.
Drugu, posebnu pravdu Aristotel naziva korektivnom ili izjednačujućom pravdom. Korektivna pravda počiva na principu aritmetičke srazmere. To zapravo znači da će svi dobiti podjednako.
Međutim, novi problem se javlja kada pravdu treba podeliti među nejednakim ljudima. Tada Aristotel preporučuje načelo srazmere. Po mišljenju Aristotela, pravedno je proporcionalno, a nepravedno ono što se ogrešuje o proporciju.
Rimljani su, preuzeli Aristotelov princip distributivne pravde. Treba svakome dati ono što mu pripada po zaslugama. Oni su pravo i pravdu instrumentizovali do te mere da su sve pretvorili u formule. Jedna od njih je: Iustitio est honeste vivere, neminem ledere suum quiqe tribuere -Pravda je časno živeti, nikome ne škoditi, svakome svoje dati.
Načelo pravde i pravednosti je nesporno, međutim ono što je problem jeste na koji način utvrditi jednakost mere kojom se pravedno meri. Merenje vrednosti je uvek subjektivno. Zbog toga će svaka strana koja daje nešto svoje, po pravilu, smatrati da je nepravedno zakinuta i da nije dobila „ svoju pravicu“- ono što joj po pravu pripada.
Naš Radomir Lukić, pored pravne i ekonomske razlikuje i moralnu i versku dimenziju pravde. Pod pojmom moralna pravda on podrazumeva onu situaciju gde je pravedno dati drugom više nego što dobija. Na taj način moralna pravda zapravo podrazumeva davanje milostinje. Verska pravda, prema mišljenju akademika Lukića, podrazumeva čin davanja drugome bez ikakve naknade.
Po ovom pitanju, socijalni liberali su inspirisani velikim američkim filozofom Džonom Rolsom i njegovom koncepcijom pravde kao pravičnosti. Njegov argument, originalno formulisan u magnum opus-u Teorija pravde bio je da pravedno društvo treba da zadovolji dva principa.
Prvo, trebalo bi da garantuje jednaka osnovna prava za sve. Drugo, trebalo bi da osigura da socioekonomska nejednakost radi u maksimalnu korist onih na dnu lestvice (princip razlike) i da postoji pravična jednakost mogućnosti u konkurenciji za poslove i funkcije. Rolsova dva principa, uzeta zajedno, čine, po mome susdu, reper za merenje pravičnosti.
Nejednakost dakle mora biti pravedna i korisna svima. Piketi tvrdi da problemi zbog nejednakosti nastaju kada ova postane tako ekstremna da više nije korisna za rast. (Piketty, 2014 : 383).
Kao što tvrdi Branko Milanović kao i o dobrom i lošem holesterolu može se govoriti o „dobroj“ i „lošoj“ nejednakosti. „Dobra“ nejednakost je potrebna kao podsticaj stvaranju i radu. „Loša“ nastaje u prilikama kada god se bogatstvo i imovina koriste da bi se sprečile promene ili omogućilo bogatima da steknu najbolje obrazovanje ili zadrže najbolje poslove. Jednom rečju da ovi očuvaju stečene pozicije. On je pre svega loša jer podriva ekonomsku efikasnost. ( Milanović, 2012.).
Iako izvestan motivirajući stepen socio-ekonomske nejednakosti može biti poželjan – nejednakosti koje pomažu onima koji su već bogati da se dodatno obogate, a da pritom ne pomažu onima koji se nalaze u najgorem položaju, to svakako nisu.
Najzad, i same pristalice neoliberalnog zaokreta osamdesetih godina prošlog veka, treba podsetiti na stavove njihovog rodonačelnika Adama Smita, formulisane još sredinom 18 veka.Smit u Teoriji moralnih osećanja kaže da „ nijedno društvo ne može biti uspešno i srećno, ako je većina njegovih pripadnika siromašna i bedna, odnosno da „Sklonost tome da se divimo i bezmalo obožavamo bogate i moćne, i da preziremo, ili makar zapostavljamo ljude u nevolji… [jeste] važan i najčešći uzrok kvarenja naših moralnih osećanja (Smith, 2006:59).

2. Šta su osnovni principi pravedne socijalne preraspodele ?

Opredeljenje za isto dostojanstvo i iste mogućnosti za život, kao i aktivnu društvenu i političku participaciju zahtevaju pravednu raspodelu društvenih resursa.
Tek su ekonomska i socijalna prava, sigurnost kroz kvalitetno obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, stanovanje, penziju i ostale usluge, u velikoj meri uticala na upotpunjenje ostvarivanja ideala jednakosti za sve. Kada je o argumentaciji u prilog pravedne raspodele i solidarnog društva reč, jedno od najboljih štiva do kojih sam došao je svakako Fesova knjižica Socijalna država i socijaldemokratija čiju ću argumentativnu logiku slediti u narednim redovima.
Pojednostavljeno, postoje četiri različita principa pravedne, socijalne raspodele: jednakost, pravedna naknada prema učinku, pravedno zadovoljenje potreba i princip jednakih šansi.

1. Kada govorimo o načelu jednakosti ono se, pre svega odnosi na pravnu i političku jednakost, odnosno na načelo da svi u jednakoj meri moraju da imaju priliku za samoodređenje, uključiv i učešće u politici. Međutim, u stvarnosti pravna jednakost i dalje ne znači ravnopravnost.
   Upravo u sferi profesije i rada i dalje postoje stare nejednakosti. I dalje je nespojivost porodice i posla uglavnom problem sa kojim se suočavaju majke. Nažalost, žene zarađuju manje od muškaraca, žene lakše gube i radna mesta i češće su ugrožene siromaštvom.
   Kada se govori o principu jednakosti i ravnopravnosti u savremenim društvima, čini se da više nego ikada pažnja treba posvetiti generacijskoj ravnopravnosti. Koncept generacijske ravnopravnosti se odnosi na zahtev da danas pojedinci ne žive na račun budućih generacija. Konsolidacija javnih budžeta ne sme da dovede do toga da buduća generacija dobije u nasleđe propalu infrastrukturu i zadužen javni budžet. Umesto toga, koncept generacijske ravnopravnosti podrazumeva brigu i ulaganje više novca u obrazovanje, istraživački rad i u infrastrukturu. Školski primer nedostataka generacijske ravnopravnosti jeste urušavanje životne sredine.
2. Pravedna naknada prema učinku, odnosno princip zasluge zahteva da se jednaki učinci tretiraju jednako. Tipičan primer za ovu maksimu pravde jeste zahtev jednaka plata za jednak rad. Tržište nagrađuje,međutim, samo postignuti razultat i time ostaje ravnodušno za napor, trud i motivisanost. Sa druge strane, veliki broj učinaka posebno onih ostvarenih u porodici, vrši se bez naknade i pošto ove poslove u najvećoj razmeri obavljaju žene iz toga proističe istovremeno i dvostruki deficit pravde.
3. Treći princip socijalne pravde. ,,zadovoljenja prema potrebama“ Marks je izložio iznoseći stav ,,svako prema svojim sposobnostima, svakome prema njegovim potrebama“. On je smatrao da će se ovaj princip ostvariti u okviru neke više faze komunističkog društva i da će pojam pravde na taj način postati suvišan. Govoreći o potrebama on je na umu imao individualne želje pojedinaca. No unutar procesa tržišnog kreiranja potreba egoizam i narcis-orijentacija mogu proizvesti različite, često i nerealne potrebe i želje. Zašto ne bih imao najnoviji tip automobila, kuću u elitnom kvartu, letnjikovac na obali jezera ili sopstveni aviončić? Šta sa tim ako posedujem više od većine država?
   Imajući u vidu ograničenost brojnih resursa, potpuno je jasno da će veoma velika većina pojedinaca ostati nezadovoljenih želja i preferencija.
   Alternativa ovom stanovištu jeste da će pojedinci koji zadovolje realne želje-živeti dostojanstveno. Međutim, dodatni problem u analizi pravednog i dostojanstvenog života odnosi se upravo na pitanje o kojim robama i dobrima je reč. Kao i da li to bilo ko treba da propisuje?
4. Jednakost šansi. Kod ovog principa reč je preraspodeli životnih prilika i šansi. Zapravo, ovde je reč je o jednakosti početnih uslova. Kada je pojedincima obezbeđena ova vrsta jednakosti, onda je i nejednakost koja potom može da sledi pravedna. Nejednakost u šansama i početnim životnim prilikama može biti direktna posledica razlike urođenih sposobnosti ali i različitih mogućnosti roditelja, tradicijom formiranih rodno specifičnih podela uloga ili različitih vidova obrazovanja.
   Moderne teorije o principu jednakih šansi stoga upućuju na jednakost životnih prilika. Ove teorije zastupaju stav da pravda ne zahteva samo jednokratnu intervenciju države, već su neophodne stalne, dugotrajne intervencije, kako bi se pravda uspostavila ali i uspešno održavala.

3. U kakvom su odnosu socijalna pravda i demokratija?

Socijalna država je oslobodila milione ljudi iz teskoba njihovog porekla, zaštitila od oštrina tržišta i obezbedila im prilike za život u samoodređenju.
Svi ljudi moraju da uživaju jednako dostojanstvo i zaslužuju jednako poštovanje. Jednakost, sloboda, dostojanstvo i poštovanje su preduslov demokratije. Osnovni preduslov da bismo mogli da govorimo o samopoštovanju i osećanju dostojanstva ljudi jeste da imaju materijalnu i egzistencijalnu sigurnost. Onaj ko je bez posla ili ko je na rubu egzistencije i ko mora da radi više poslova kako bi izdržavao porodicu teško da će moći da se posveti aktivnom političkom životu. Osnovna načela demokratije kao što su jednakost, sloboda i jednaka politička prava u direktnoj su zavisnosti od socijalnih i ekonomskih uslova života.

Mit o kulturi zavisnoati

Socijalna država počiva na principu preraspodele, davanja od onih koji imaju ka onima koji nemaju i koji su egzistencijalno ugroženi. Ovaj postupak neki smatraju neopravdanim i nepravednim. U tom smislu, libertarijanci smatraju da kroz politiku oporezivanja država zapravo kažnjava one koji su sposobni da stvore bogatstvo i na taj način ih destimuliše. Istovremeno ona kod korisnika socijalne pomoći stvara duh lenjosti i neodgovornosti , odnosno kulturu zavisnosti od drugih.
Ideja o zavisnosti od socijalne pomoći je kontroverzna, i ni iz bliza široko rasprostranjena. Biti na socijalnoj pomoći smatra se razlogom za stid. Karol Voker je analizirala kako ljudi koji žive od socijalne pomoći uspevaju da organiziju svoj život. Ona je otkrila da je stanje sasvim suprotno od onoga kako opisuju zastupnici stava da je život od socijalne pomoći lagodna opcija. Od ukupnog broja nezaposlenih ispitanika 80% smatralo je da im se životni standard pogoršao od kada žive od socijalne pomoći. Većina ljudi koji se nalaze u toj poziciji čine sve kako bi se izvukli iz takve situacije.

4. Socijalna izopštenost kao glavni neprijatelj socijalne pravde

Društvena uključenost definiše se kao proces koji omogućava da oni koji su u riziku od siromaštva i društvene isključenosti dobiju sredstva i mogućnosti za puno učešće u ekonomskom, društvenom i kulturnom životui postizanju društvenog standarda koji se smatra normalnim u društvu.
Suprotno, socijalna izopštenost može da se javi u više oblika. Pojedinci i čitave društvene grupe mogu biti ekonomski izopšteni, kako u pogledu proizvodnje, tako i u pogledu potrošnje. Kada pojedinac jedanput izađe sa tržišta rada, izuzetno mu je teško da se na njega vrati.
Strah od nezaposlenosti i bede je jedsan od najraširenijih strahova u Srbiji danas. I ne samo u njoj.
Posledično, aktivno političko učešće može biti van domašaja onih koji nemaju dovoljno sredstava, informacija ili mogućnosti da se bave politikom. Lobiranje, učestvovanje u demonstarcijama ili politički mitinzima zahtevaju pristup informacijama.
Što su duže socijalno isključeni, to će vremenom njihovi problemi da se umnožavaju, jer njihov glas niko ne čuje.
Naoko paradoksalno iz društva su izopšteni i bogati – bolje rečeno oni su se iz njega dobrovoljno povukli. Gidens smatra da bogati mogu da se u potpunosti povuku iz oblasti obrazovanja i zdravstvene zaštite koje finansira država i da sami plaćaju privatne usluge. Imućni pojedinci se sve više izoluju od ostalog društva u ,,elitne zajednice“. Bogati u tome nalaze opravdanje zašto tragaju za brojnim načinima i rešenjima za izbegavanje plaćanja poreza i drugih obaveza prema državi.

5. Socijalna država i osnovni mehanizmi uspostavljanja socijalne pravde

Socijalna država ima različite načine i mehanizme socijalnih davanja i zaštite siromašnih i društveno izopštenih. U prvom redu tu su novčana davanja u vidu naknada za nezaposlene, penzije ili dečiji dodatak. Takođe, u okviru zdravstvene zaštite misli se na besplatno lečenje , edukaciju i davanja lekova. Takođe, socijalna država preko poreza i dažbina ostvaruje prihode koji, između ostalog, služe za finansiranje socijalnih sistema.
Socijalna davanja se obezbeđuju dakle kroz oporezivanje. Većina levičara smatra da porezi trebaju da budu dovoljno veliki kako bi država obezbedila veći priliv u nacionalni budžet. Zagovornici drugačijeg, (neo)liberalnog pristupa međutim tvrde da socijalnu pomoć treba da primaju samo najugroženiji. Oni smatraju da je država blagostanja skupa, neefikasna i previše birokratizovana, pa zahtevaju da se njene funkcije redukuju. Ova razlika nalazi se u srcu debata u vezi sa formom i obimom socijalne države.
Jedna od glavnih razlika između različitih modela države blagostanja tiče se dostupnosti beneficija. U sistemima socijalne države koji nude univerzalne beneficije, pomoć dobijaju svi kojima je ona potrebna, bez obzira na visinu prihoda ili ekonomski status. Teret poreza je u socijaldemokratskim zemljama veći nego u liberalnim i konzervativnim.
Socijaldemokratska država je ona koja deluje preventivno. Posledično, zahvaljujući velikom broju kvalitetnih socijalnih usluga koje su svima dostupne mnogo manji broj ljudi je zavisan od socijalne pomoći države.

6. Porezi i pravda

,,Porezi su ono šta plaćamo zarad civilizovanog društva“ Oliver Vendel Holms

Porez je najkraće i najednostavnije rečeno prinudno plaćanje bez neposredne protivusluge. Za druga plaćanja, koja se naplaćuju zarad finansiranja javnih usluga, to ne važi. Takse i doprinosi se uplaćuju za određenu svrhu.
Poreski sistem treba da počiva na principu pravednosti. Međutim, sporno je pitanje šta je to pravedno oporezivanje. Dva principa o kojima politički ekonomsiti i filozofi odavno vode diskusije, su princip oporezivanja na osnovu pravedne naknade prema učinku kao i princip jednakosti.
Koncept horizontalne pravde i linearnih poreza se odnosi na zahtev da poreski obveznici sa istim dohocima treba da plaćaju iste poreske iznose. Kao drugo, vertikalna pravda i progresivno oporezivanje su koncept po kome pojedinci koji ostvaruju veće prihode treba da plaćaju viši iznos poreza nego one koje ostvaruju niže prihode.
Ne manji problem je što često nije moguće utvrditi racionalnu i tačnu cenu za onu uslugu koju pruža država, a to je slučaj sa javnim dobrima. Kada govorimo o tzv. javnim dobrima pre svega mislimo na pravni poredak, obezbeđivanje unutrašnje i spoljašnje bezbednosti, socijalna davanja, škole, puteve i javni prevoz…
Potpuno je međutim jasno da poreski obveznici preko svojih poreza zapravo plaćaju državi za protivuslugu, za korišćenje javnih dobara., kao i da ta usluga može biti nekvalitetna i skupa. Neretko i jedno i drugo.Zaključak da troškovi države treba da budu pažljivo nadgledani a javni sektor izložen konkurenciji, sam se po sebi nameće.
Poreski sistem bi trebao da bude uređen i tako da što je manje moguće narušava ekonomske odnose i ometa ekonomski rast. Istraživanja govore u prilog tome da se ne može utvrditi direktna veza između ekonomskog rasta i visine poreza. Postoje države koje imaju niske poreze, a ostvaruju visok ekonomski rast.
Opet, sa druge strane, iz toga ne bi trebalo zaključiti da porezi nemaju uticaj na ekonomski rast.

Postoje dva razloga iz kojih nekoj državi može da se isplati da naplaćuje nizak porez na prihode kapitala, na primer na dobit preduzeća. Najpre, na taj način može da se obezbedi bolja investiciona klima, što ima pozitivne efekte na ekonomski rast.
Drugi razlog je poreska utakmica. Zahvaljujući poreskoj politici niskog poreskog opterećenja moguće je privući kapital iz drugih zemalja.

7. Poreski sistem u Srbiji : Robin Hud ili Super Hik?

Srbija, shodno svojoj perifernoj poziciji nije samo primorana da prilagodi svoj poreski sistem interesima kapitala, već i da primeni, umesto sage o Robinu Hudu branitelju siromašnih,Superhikovu logiku, po strip junaku koji pljačka siromašne da bi plen dao bogatima.

Prateći doktrinu neoliberalnih ekonomista srpska poreska politika se usmerava na sferu potrošnje. Budući da svi moraju da kupuju razna dobra i usluge, bez obzira na to da li su siromašni ili bogati, ispravan način da se puni budžet – smatra se – jeste da se on osloni na potrošnju, tj. na PDV. Međutim, svima je očigledno da standardna stopa od 20%, koliko PDV iznosi u Srbiji, ne utiče podjednako na kvalitet života čoveka koji jedva obezbeđuje uslove da preživi i čoveka koji raspolaže milionima.
Uostalom, denuncijacija te ideje je stigla čak i iz ekipe milionera. jer bogati ne troše značajno više od građana prosečnih ekonomskih mogućnosti, te da oporezivanje potrošnje ne može da bude niti pravedna, niti čak stimulativna za ekonomski razvoj i za otvaranje radnih mesta.
Ipak, poreska konkurencija nameće upravo takvo oporezivanje, primoravajući državu da oslobađa poreskih stega kretanje kapitala (odnosno bogate). A na osnovu superhikovske logike Srbija dodatni stimulans kapitalistima daje u vidu subvencionisanja radnih mesta, prodajom zemljišta i objekata ispod cene i slobodnim ekonomskim zonama (kojima obezbeđuje određen stepen autonomije privatnog preduzeća u odnosu na zakonodavstvo države).

Na drugoj strani, uzimajući u obzir socijalnu kartu stanovništva Srbije, dolazimo do zaključka da je broj bogatih građana od kojih može da se naplati porez zanemarljiv u odnosu na veliku većinu siromašnih.
Konkretno, smanjenjem plata i penzija, u zavisnosti od toga kako bi se ono realizovalo, dobile bi se uštede od 350-500 miliona evra na nivou godine. Uzimajući u obzir da je imovina bogatih već sada visoko oporezovana, dodatni prihodi eventualno se mogu naći u povećanju obuhvata i poreskih stopa u oporezivanju dohodaka, zarada, dividendi. Sada oko 20.000 ljudi, koji ostvaruju trostruko veću zaradu od proseka plaća godišnji porez, a država po tom osnovu dobija oko četiri milijarde dinara. Ako bi se broj onih koji plaćaju ovaj porez, kao i poreska stopa, duplirali (povećanje sa 10% na 20% i sa 15% na 30%) država bi ostvarila dodatne prihode od „ tek“ oko 100 miliona evra.
Prethodna računica pokazuje da bi se čak i u slučaju ekstremnog povećanja poreske stope i obuhvata ostvarili dodatni prihodi koji iznose petinu ušteda koje su ostvarene smanjenjem plata i penzija.
I inače svaki pokušaj uvođenja poreza na bogatstvo i luksuznu potrošnju završavao se njegovim seljenjem iz zemlje ili izbegavanjem poreza. Razlozi su slični interesi vlasti i bogataša, kao i činjenica da u svetu postoji desetak i više država „poreskih rajeva“ gde se seli kapital, a bogatstvo se ne oporezuje. Takve prilike koriste bogati ljudi i u Srbiji. Najveći deo njihovog bogatstva je van zemlje, a na onaj deo bogatstva koji se nalazi u zemlji poreska politika ne može bitnije da utiče. Treći važan razlog neuspeha politike „oporezivanja luksuza“ na ovim prostorima je u srži poreskog sistema, jer su godinama najveći poreski dužnici najbogatiji ljudi, od kojih mnogi utiču na stvaranje vladajuće većine i kvalitet najvažnijih zakona.

Jedna od mnogobrojnih opasnosti kada je reč o ugrožavanju socijalne politike preraspodele jeste i izbegavanje plaćanja poreza. Države se u praksi često suočavaju sa pojedincima koji nastoje da izbegnu svoje finansijske obaveze prema državi. Džon Majnard Kejnz ga je nazvao ,,jedinim intelektaulanim postignućem koje se uopšte isplati.“ Ljudi su oduvek bili kreativni kada je trebalo izbeći plaćanje poreza.
Pored izbegavanja plaćanja poreza, postoji i utaja poreza koja je nezakonito izbegavanje plaćanja poreza.
Kakav će efekat imati primena unakrsne procene imovine i dodatnog oporezivanja bogatih u Srbiji, ako i kada do njih dođe, teško je proceniti.

8. Ima li održive alternative ?

Važan teorijski doprinos primeni oporezivanja u rešavanju problema koncentracije bogatstva dao je Tomas Piketi u svom delu ,,Kapital u XXI-om veku“. Nasuprot neoliberalnoj dogmi o potrebi snižavanja poreza i odustajanja od progresivnog oporezivanja, Piketi se zalaže za povećanje poreza i progresivno oporezivanje ali ne samo tekućih dohodaka, nego i akumuliranog bogatstva. On predlaže da se uvede porez o 1% za domaćinstva koja imaju imovinu u vrednosti od 1 do 5 miliona dolara, a 2% na imovinu veću od 5 miliona. Na imovinu preko milijardu dolara ona bi mogla da bude i 10%. Mnogi neoliberali napadaju ovakvo stanovište, smatrajući ga kao nepravedni napad na bogate.
Pouzdati se preterano u redistribuciju je, međutim, naivan optimizam. Oni dobrostojeći su skloni da misle da su zaradili svoj (neoporezovani) prihod – da je to njihov novac. Čak i društva sa snažnim osećajem za društvenu pravdu, imala bi problema da ostvare bilo šta poput principa razlike putem post festum preraspodele. Još gore od toga, zavisnost od mehanizama preraspodele, oporezivanja i transfera, otvara vrata za konzervativce da povuku crtu između radničke klase koja je jedva iznad granice siromaštva i totalne sirotinje, što podriva osećaj solidarnosti neophodan za održavanje pravednog društva.

Kao što je posebno naglasio u svojim poznim spisima, Rols nije smatrao da kapitalizam može ostvariti njegovu teoriju pravde. Rols je tvrdio da u pravednom društvu, politička ekonomija mora biti organizovana sa eksplicitnim ciljem bilo zajedničkog bilo široko raspodeljenog bogatstva i kapitala. Opcija sa širokom raspodelom bogatstva i kapitala odgovara „sistemu demokratski regulisanog vlasništva“ (property-owning democracy): političko-ekonomskom sistemu usmerenom ka raspodeli bogatstva i kapitala što je moguće šire među građanima, držeći ih u što većoj mogućoj meri u privatnom vlasništvu. ( Martin O’Neill i Thad Williamson, Boston Review, 24.10.2012).
Realno ostvarivi sistem demokratski regulisanog vlasništva, umesto da pokušava da ispravi rezultate unapred izgubljene bitke između tržišnih pobednika i gubitnika post festum, cilja na pravednije širenje dobiti od ekonomske aktivnosti na samom izvoru ( htpp:pescanik.net/s-onu –stranu-drzave –blagostanja-3/ ).

Kako bi se Rolsova uopštena vizija da društvena pravda zahteva pravedniju pre-poresku predraspodelu produktivnog bogatstva, a ne samo preraspodelu prihoda mogla prevesti u progresivni politički program? Brojni autori su razvili neke ideje koje obećavaju.
Prvo, sva deca bi mogla odmah po rođenju dobiti poverenički fond.
Drugo, mogao bi da bude ustanovljen univerzalni bazični dohodak (UBD) što je ideja koja stiče sve vise pristalica.

UBD bi zamenio druge socijalne transfere (socijalna pomoć, dečji dodaci, osnovne penzije); idealno, UBD bi morao biti adekvatan za društveno prihvatljiv životni standard i bez dodatnih transfera iz plaćenog rada. Dakle, doneo bi osnovnu sigurnost i nudio zaštitu u šokovima koje nestabilnost i nesigurnost u poslu i životu donose svakodnevno. I što je radikalna novina, ovaj i drugi predlozi eksplicitno traže da se rad/posao napusti kao jedini izvor socijalne sigurnosti .
Na drugoj strani, brojni autori su se fokusirali na razvijanje oblika proizvodnog kapitala sa širokim vlasništvom, bilo od strane radnika, lokalnih organizacija i samouprava ili drugih hibridnih oblika vlasništva poput kooperativa, zadruga i drugih oblika socijalnog preduzetništva. Pri tome se neretko predlažu promene vlasničke strukture proizvodnog kapitala u mnogo većim razmerama. Džon Remer, na primer, predlaže efektivno podruštvljavanje vlasništva nad akcijama korporacija, dajući svakom građaninu trajni udeo u vlasništvu nad korporacijama.

Beograd, 09.02.2017.
Prof. dr Zoran Stojiljković,
predsednik UGS NEZAVISNOST

Literatura:

Atkinson, Anthony 2015 „Inequality: What Can Be Done? , Harvard University Press
Dušanić, Jovan, 2015, Neoliberalizam,Catena Mundi, Beograd, 2015
Džad, Toni , 2011, Teško zemlji, Peščanik, Beograd, 2011
Hejvud, Endru, 2005, Političke ideologije, Clio, Beograd
Milanović, Branko, 2012, Bogataši i siromasi: kratka i neobična istorija globalne nejednakosti, Službeni glasnik, Beograd
Lukić, Radomir, 1995, O pravdi i pravičnosti-priredio Miloš Knežević, Dom kulture Studentski grad, Beograd 1995.
Offe, Claus, 2011, The Vanishing “Shadow of the Future, u European Journal of Sociology, Vol52 (3)
O’Neill, Martin i Thad Williamson, S onu stranu države blagostanja, Boston Review, 24.10.2012, Peščanik.net 01.11.2012
Piketty, Thomas, 2014, Capital in the Twenty-First Century, Harvard University Press
Piketty, Thomas, Prikaz knige Anthony B. Atkinsona „Inequality: What Can Be Done? / Nejednakost: šta da se radi?“, Harvard University Press 2015, Peščanik.net,
Rols, John, 1999, A Theory of Justice, Harvard University Press
Smith, Adam, 2006, The Theory of Moral Sentiments, Dover PPublication Classics, Mineola, NY
Socijalna država i socijaldemokratija, FES,Beograd, 2012
Soros Džordž, Prikaz knjige Roberta B. Reicha Saving capitalism: For the many, not for few / Spasavanje kapitalizma: za većinu, ne za manjinu, Knopf 2015 The New York Review of Books, 17.12.2015. Peščanik.net, 05.12.2015.
Stojiljković,Zoran, 2011, Srbija u lavirintima tranzicije, Službeni glasnik, Beograd
Šunderić, Žarko, 2015, Uloga institucija u stvaranju socijalne kohezije, Fefa, BeogradWilkinson, Richard , Pickett, Kate, 2009, The Spirit Level: Why More Equal Societies Almost Always Do Better, London:Allen Lane