Prag za penzionisanje od 67. godina života, jednako za žene i muškarce, cilj je Nemačke, Italije, Holandije, Norveške, Švedske, Velike Britanije, Belgije… a primer Francuske pokazuje da se tome protive mnogi zaposleni i njihovi sindikati
Zaposleni Danci koji pripadaju generaciji rođenoj 1. januara 1971. i kasnije već sada znaju da će moći da se penzionišu tek nakon svog 70. rođendana, za razliku od radnika u drugim zemljama Evrope koji, po slovu svojih aktuelnih propisa, to pravo ostvaruju nešto mlađi. „Tajna“ ove neravnopravnosti je u nekim specifičnostima nacionalnih radnopravnih, ekonomskih i penzionih sistema.
U Danskoj je aktuelna starosna granica za penzionisanje 67 godina – jednako za žene i muškarce. Ova zemlja primenjuje sistem automatskog usklađivanja penzionog praga sa očekivanim životnim vekom, što znači da starosni uslov postepeno raste. Prema zvaničnim podacima sa portala Život u Danskoj (Life in Denmark), planirani raspored penzionisanja zavisi od datuma rođenja. Na primer, od 2030. godine uslov će biti 68 godina života, što znači da će u penziju moći rođeni između 1. januara 1963. i 31. decembra 1966. Starosni prag od 2035. biće 69 godina života, a od 2040. već pomenutih sedam decenija.
Odavno je znano da evropske zemlje zaoštravaju uslove penzionisanja; kod većine su ključni razlozi porast prosečnog životnog veka i rast broja penzionera koji ne prati i adekvatan priliv doprinosa u penzione fondove. Prema jednom ranijem istraživanju Evrostata, 2023. godine očekivani životni vek pri rođenju u EU iznosio je 81,4 godine, što je povećanje od 0,8 godina u odnosu na 2022. Najduži životni vek očekivan je u Monaku (preko 86 godina), San Marinu, Andori, Švajcarskoj, Italiji, Španiji, Lihtenštajnu, Gibraltaru, Malti, Norveškoj…
Rodno izjednačavanje
I Nemačka će postepeno podizati starosnu granicu za penzionisanje da bi do 2031. godine taj uslov bio 67. godina. Pozivajući se na takvo iskustvo Danske koje datira od 2006. nemački mediji pišu da je to realna pretnja za budućnost zaposlenih i u toj najjačoj ekonomiji Evrope. Slično je u drugim članicama Evropske unije.
Jedinstven primer Finske
Širom kontinenta postoji trend izjednačavanja rodnih uslova za penzionisanje. Najveća razlika još postoji u Poljskoj gde je ženski penzioni prag 60 godina, odnosno pet godina niži od uslova za muškarce. Neke države koje prave rodnu razliku u uslovima za penzionisanje uveliko primenjuju model postepenog podizanja starosne granice za zaposlene žene kako bi se izjednačile sa muškarcima. Primera radi, ciljana godina tog izjednačavanja u Švajcarskoj je 2028. godina, u Hrvatskoj 2030, u Srbiji 2032, Austriji 2033, Rumuniji 2035. itd.
Starosni prag za penzionisanje od 67. godina, jednako za žene i muškarce, cilj je većine evropskih zemalja – Nemačke, Italije, Španije, Holandije, Norveške, Švedske, Danske, Islanda, Grčke, Velike Britanije, Belgije… U Sloveniji, Mađarskoj, Luksemburgu i Kipru prag za starosnu penziju je 65 godina.
U nekim od članica EU usvojeni su odgovarajući propisi o reformi penzionog sistema, ali se pokazalo da je to tema koju javnost može dočekati veoma žestokim otporom, kao što se prošle godine dogodilo u Francuskoj povodom tzv. Makronove reforme.
Sindikalna pobeda u Francuskoj
Prvobitnim planom reforme iz 2023. bilo je predviđeno postepeno podizanje zakonske starosne granice sa 62 na 64 godine do 2030. Tome su se otvoreno i veoma oštro suprotstavili sindikati, predvođeni Generalnom konfederacijom rada (CGT). Njihovi glavni argumenti su da bi podizanje penzionog praga značilo kažnjavanje siromašnih, jer bi najteže pogodilo radnike koji su počeli rano da obavljaju fizički naporne poslove i koji žive znatno kraće od bogatijih, pa bi podizanje granice za njih značilo „penziju na groblju“.
Francuski sindikati su ukazivali da radnici u sektorima poput građevinarstva, čeličana ili nege bolesnika ne mogu zdravstveno da izdrže rad do 64. ili 65. godine. Dodali su i da francuske kompanije nerado zadržavaju radnike starije od 55 godina, pa produženje granice ne bi dovelo do duže zaposlenosti, već bi mnoge primoralo da provedu više vremena na birou za nezaposlene pre odlaska u penziju. Odbacujući tvrdnju vlade da je penzioni sistem pred bankrotom, sindikalni lideri su predlagali da se deficit reši većim oporezivanjem bogatih, povećanjem doprinosa poslodavaca ili oporezivanjem visokih platnih bonusa, umesto da se teret prebacuje na radnike.
Krajem 2025. ovi argumenti su dobili na težini jer je parlament, pod pritiskom masovnih protesta i štrajkova, i zbog političke nestabilnosti, izglasao suspenziju delova Makronove penzione reforme, što sindikati u Francuskoj slave kao veliku pobedu.
I u Italiji je odnos sindikata prema penzijama na „tački ključanja“, posebno nakon usvajanja budžeta za 2026. godinu. Krajem 2025, Italiju je zahvatio talas generalnih štrajkova pod sloganom “Sada je dosta!”, pri čemu je penziona reforma bila jedan od tri ključna zahteva. Tri najveća sindikata – CGIL, CISL i UIL – poslednjih meseci oštro kritikuju vladu zbog „pretvaranja penzionog sistema u bankomat države“. Sindikati podsećaju da je aktuelna vlast obećala ukidanje stroge „Fornero reforme“ usvojene davne 2011, kako bi se, u jeku teške dužničke krize u Evrozoni, Italija spasila od bankrota. Tada je, između ostalog, prag penzionisanja podignut na 67 godina za oba pola, a izmenjen je i način obračuna penzija isključivo na štetu penzionera.
Prevara radnika u Italiji
Aktuelna vlada međutim ne samo da nije ukinula spornu reformu, već je uvela još restriktivniji model „Kvota 104“ (zbir godina starosti i staža), što su sindikati okarakterisali kao prevaru radnika. Posebno su se usprotivili protiv ukidanja ili otežavanja postojećih mogućnosti za ranije penzionisanje žena. Sindikati zahtevaju i da se umnogome proširi lista zanimanja koja se smatraju fizički iscrpljujućim, ukazujući da je nepravedno i nehumano primoravati radnike na skelama ili medicinske sestre da rade do 67. godine. Sindikati predlažu uvođenje „fleksibilne penzije“ sa 62 godine starosti ili nakon 41 godine staža bez obzira na godine, smatrajući da bi to otvorilo prostor za zapošljavanje mladih.
Poput francuskih i italijanskih kolega, i sindikati u Nemačkoj su veoma negativno reagovali na inicijative za podizanje starosne granice, ali sa specifičnim fokusom na održivost nivoa penzija. Nemački savez sindikata – DGB, i njegovi partneri, oštro kritikujući predloge pojedinih ekonomskih instituta i političke desnice da se penzioni prag podigne na 70 ili čak 73 godine, navodili su da se u anketama više od 80 odsto radnika protivi bilo kakvom daljem povećanju granice iznad trenutno planiranih 67 godina. Iz DGB-a su ukazivali i da bi podizanje starosne granice zapravo značilo smanjenje primanja za one koji zbog narušenog zdravlja ne bi mogli da rade do povećane starosne granice, već bi morali da odu u prevremenu penziju. U 2025. godini sindikati su se snažno borili za tzv. Penzioni paket II, kojim je osigurano da nivo penzije ne padne ispod 48% prosečne plate do 2031. godine.
Sindikati u Nemačkoj su nedavno osnovali svoju Penzionu komisiju kako bi razvili alternativne modele koji se neće oslanjati na produženje radnog veka.
Priredio: S. R.
