Suvereno je pravo svakog člana sindikata, kao i svih građanki i građana Srbije, da samostalno donesu odluku da li će izaći na izbore i za koga će glasati.
Uloga Glavnog odbora UGS Nezavisnost, kao najvišeg organa između kongresa, je da polazeći od programskih ciljeva Nezavisnosti i interesa svih radno angažovanih, ponudi kriterije i otvori pitanja koja mogu olakšati taj izbor.
Sindikat i izbori
Demokratija, dostojanstveni rad i život i socijalno i ekološki održiv razvoj, bazirani na vrednostima slobode, jednakosti i solidarnosti i socijalne pravde su vrednosti zbog kojih treba izaći iz zone komocije i ravnodušnosti.
Sve su ove vrednosti i ciljevi danas opasno napadnuti. Pandemija ove vrednosti čini još urgentnijim.
Nezavisnost od svog osnivanja ne pristaje na poziciju mlađeg poslušnog partnera partija i koalicija, ulogu prirepka vlasti. Na drugoj strani, kao reprezentativna sindikalna centrala koja je u obavezi da pregovara sa svakim ko dođe na vlast u obavezi smo i da se klonimo jeftinog političkog egzibicionizma i neargumentovanih demagoških ocena i poteza.
Nažalost, pokazalo se da sindikat nema pouzdanog političkog partnera koji bi svoja predizborna obećanja održao i kada dođe na vlast. Takvo iskustvo imali smo i sa onima koji su uz našu podršku došli na vlast 2000. godine obećavajući demokratske promene i razvoj.
Sve dosadašnje vlasti varale su narod pozivajući se na njega. Populisti okupiraju državu, šire klijentelizam, korupciju i partijsko zapošljavanje i promociju. Istovremeno, sve čine da spreče svako autonomno civilno i sindikalno organizovanje – marginalizujući ga ili paralelno stvarajući sebi omiljene sindikate.
Od tada opredeljujemo se za svoju platformu i zahteve i propitivanje i procenu (ne)odgovarajuće izborne ponude. Poslednju reč naravno ima članstvo.
Pravo da znamo, saslušamo i promislimo i mogućnost da kontrolišemo i učinimo proverljivim, odgovornim i smenljivim su naše alatke.
Predlažemo da zajedno pratimo šta govore i nude i oni koji hoće i oni koji neće na izbore.
Posebno šta kažu o onome što nas zaista najviše interesuje: životna perspektiva svih, posebno mladih, razvojna strategija koja nije zasnovana samo na štednji nad nama i subvencijama za strane investitore, zarade i penzije od kojih se da pristojno živeti, dostojanstveni i bezbedan a ne nesiguran, prekaran rad.
Neprihvatljiva nam je svaka politika i stranka koja se servilno ponaša prema stranim kompanijama koje ne poštuju elementarnu radnu zaštitu i prava zaposlenih, oni koji bi sve da rasprodaju, a da na pozicije postave svoje poslušnike. Niko nema pravo da uslovljava posao uzimanjem poželjne partijske i sindikalne članske karte.
Pitanja za političare
Jedino što sigurno nije naš izvozni brend i sigurno neće otići iz zemlje su naši političari. Kakve nam dokaze o svojim vrlinama i sposobnostima i dosadašnjim postignućima u karijeri su spremni da ponude izašli ili ne izašli na izbore ? Može li se to prilikom kandidature javno proveriti i dokumentovati, od validnih diploma do stečenog bogastva ?
Na drugoj strani, šta će u oblastima obrazovne, politike zapošljavanja i dokidanja parijskog upošljavanja učiniti da ljudi, pre svega obrazovani mladi ostanu u zemlji? Ili ako odu ikada se vrate na izazovne i dobro plaćene poslove?
Da li su spremni da potpišu socijalni pakt o razvoju i zapošljavanju koji bi se proveravao i javno evaluirao svake godine. To je jedini osnov za utvrđivanje političke odgovornosti.
Data obećanja, o razvoju i zaradama, ako su išta više od predizborne demagogije, podrazumevaju dugoročni rast od bar 5 odsto uz rast zarada od 10 odsto. Nema ga bez promene razvojne strategije, vladavine prava i redukovanja korupcije i sive ekonomije.
Može li se do toga bez ozbiljnog ulaganja u obrazovanje i razvoj, odnosno bez kontrole investicija?
Slažu li se da treba, umesto subvencionisanja ulaganja baziranih na niskim i srednjim tehnologijama, subvencionisati ulaganja bazirana na modernim tehnologijama. Ulaganja u industriju motanja kablova stimulišu se umesto subvencija smanjenjem poreskih opterećenja na niske zarade.
Mogu li da garantuju da neće biti daljeg odlaganja uvođenja platnih razreda, odnosno reda i pravde u ukupan javni sektor ?
U kom roku i kako misle da iskorene rašireno siromaštvo i smanje nejednakosti dvostruko veće od evropskog proseka ?
Da li misle da je to moguće bez uvođenja progresivnog oporezivanja, odnosno pravila da svako društvu doprinosi srazmerno svojim prihodima i imovini, kao i obuhvatnije i izdašnije socijalne politike i zaštite? Kakva smo to mi socijalno odgovorna država ako za socijalne potrebe izdvajamo manje od evropskog proseka?
Kakva je to opredeljenost za EU koja ide sa padom demokratskih standarda i lošim ocenama za vođeni socijalni dijalog?
Misle li da i dalje donose strategije i zakone bez demokratskog dijaloga sa strukovnim udruženjima i sindikataima i poslodavcima, ali i studentima, penzionerima, samozaposlenima, poljoprivrednicima … Ili misle da su oni vukovi a mi ovce?
Šta će ako ostanu, ili dođu na vlast preduzeti da ne dođe do masovnih otpuštanja, prestane šikaniranje sindikalnih aktivista, praksa formiranja omiljenih sindikata, onemogućavanja kolektivnih ugovora, posebno u privatnom sektoru?
Hoće li se založiti za ozakonjenje štrajka solidarnosti i političkog štrajka, odnosno štrajka uperenog protiv odluka i mera Vlade ?
Hoćemo li ikada ugledati u mit pretvoreno utvrđivanje socijalne karte ?
Da li su spremni da se obavežu da će novo radno zakonodavstvo omogućiti radno pravnu i sindikalnu zaštitu svim radno angažovanima, dakle i ugovorcima, angažovanim na privremenim i povremenim poslovima i svima drugima na koje se ne računa ni u vreme pandemije ?
Ko je spreman da prekine praksu ignorisamnja našeg zahteva za uvođenjem Sudova rada i ukidanjem penalizacije, odnosno doživotnim kažnjavanjem ljudi zbog ranijeg odlaska u penziju?
Šta će učiniti da se u ovoj ekološki devastiranoj zemlji bar može da diše ?
Programska obećanja o socijalnom dijalogu, dostojanstvenom radu i životu merićemo kroz spremnost da kroz zakone i mere uvedemo pravedne minimalne zarade i socijalna davanja od kojih se da pristojno živeti. To je naš, ali i ključni zahtev međunarodnih sindikalnih federacija čija smo punopravna članica.
Priča o tome da se radi o neodgovornoj sindikalnoj demagogiji pada u vodu pred činjenicom da ekonomski rast, i kada ga ima, ne rezultira prilikama za dostojanstveni rad i smanjenjem nejednakosti. Kao i nalazom istraživanja da bi bolji prihodi i socijalna zaštita “ koštali “ ne više od 2 odsto društvenog proizvoda – manje od koruptivnog rasipanja.
Ne pristajemo da živimo u svetu nepodnošljivih nejednakosti.
***
Polazeći od ovih kriterija i pitanja GO UGS Nezavisnost konstatuje da ne prepoznaje stranku i koaliciju koja svojim aktivnostima pruža dovoljne garancije da će raditi na njihovom realizovanju.
Višestruko već varani nemamo pravo da se oslonimo samo na obećanja, nego da dobro promislimo šta su i u čijem interesu do sada radili, kakve su im garancije i kapaciteti, profesionalni i moralni, da mogu da ispune obećano.
Sva je prilika, međutim, da na ovim izborima neće biti ni demokratske atmosfere, ni smislenog i argumentovanog dijaloga.
U Nezavisnosti raste raspoloženje da na narednim demokratskim izborima aktivnije delujemo uključiv i direktni samostalni ili izborni zajednički nastup sa programski bliskim profesionalnim udruženjima i interesnim organizacijama i pokretima. Obnavljanje ideje Partnerstva za demokratiju i socijalnu pravdu je prvi korak u tom smeru.
