UMESTO PRVOMAJSKE ČESTITKE: U KAKVOJ SRBIJI (NE)ŽELIMO DA ŽIVIMO

Uz retke izuzetke, zaposlenima, kao uostalom ni   penzionerima i nezaposlenima  u Srbiji nema šta da se čestita za praznik rada.

Život u svetu vladavine korporativnog kapitala i prema njegovim interesima servilnih država i vlada vratio nas je u režim u kome tri osmice – sindikalni zahtev iz 19 veka za osam sati rada, odmora i slobodnog vremena,  deluje  gotovo romantično i bajkoliko.

Danas smo jednako daleko i od dostojanstvenog rada – ugovorenog, bezbednog i na vreme i pristojno plaćenog.

Danas živimo u sve nejednakijom svetu, pri čemu je Srbija neslavno  rekorder po stepenu nejednakosti u Evropi. Zemlja smo u kojoj četvrtina građana živi u zoni siromaštva  a dve trećine sastavlja kraj sa krajem. Nacionalni sport i umeće je umeće preživljavanja od prvog do prvog.

Za ogromnu većinu  danas pravo na odlazak u pozorište i  na koncert ili putovanja i  deset dana plaćenog odmora od prava na normalnost postaju nemoguća i subverzivna misija.

Danas živimo u svetu ekonomija znanja i informacija, celoživotnog učenja a istovremo sužavamo krug onih kojima je dostupno kvalitetno obrazovanje . U vreme digitalizacije rada i društva održavamo širok krug funkcionalno nepismenih – budućih digitalnih robova.

Vizuelno, svet i Srbija u kojoj želimo da živimo trebalo bi da imaju  oblik ravnostranog trougla u kome  tri podupiruće strane čine : ekonomski razvoj, socijalna pravičnost i solidarnost i socijalna i ekološka održivost. Samo je svet u kome imamo pravo na sopstveni glas i izbor, svet u kome ćemo potomcima ostaviti zdravo okruženje pristojan i solidaran i poželjan svet

Čini se, međutim,  da su vlasti zainteresovane prvenstveno  za kontrolu inflacije, stabilizaciju finansija i tek za lošu, ranjivu zaposlenost.

Istovremeno, imamo prosečnu zaradu od 400 evra od koje se  da tek prezivljavati, pri čemu 70% zaposlenih primi manje od tog proseka – ukoliko uopšte redovno prima platu.

Povoljni poslovni ambijent se pogrešno shvata kao stavljanje u posed jeftine i obespravljene radne snage.

Ili pružanje uslova i subvencija nedostupnih domaćim privrednicima.

Primeri Goše i  Fiat – Krajslera, ali i Air Srbije  jasno govore da brojni strani ulagači praktično žive u zoni eksteritorijalnosti u kojoj za njih ne važe domaća pravila igre

                           Nasuprot svemu tome mi hoćemo i moramo živeti

U zemlji demokratije , vladavine prava i razvijenog socijalnog dijaloga.

U kojoj se većina zakona ne donose po hitnoj proceduri.

U kojoj se zakoni ne šalju na javnu raspravu a da tripartitne radne grupe nisu završile posao.

U kojoj parlament, ali i pravosudne  institucije nisu tek maska za ogoljenu vladavinu partijskih oligarhija.

U kojoj mediji jesu sredstvo informisanja i negovanja duha polemike i kulture dijaloga a ne tek propagandna toljaga i sredstvo širenja postistina i lažnih vesti.

U zemlji u kojoj nismo uniženi sistemskom političkom korupcijom i u kojoj  je sve na prodaju – zvanja, pozicije časti…

U kojoj  borba protiv korupcije i  kontrola imovine nisu tek isplativo političko obećanje koje služi  kao izborni mamac.

U kojoj nisu u toj meri razvijeni partijsko zapošljavanje i klijentelizam.

Razmere koje je zadobilo partijsko zapošljavanje najbolje ilustruje podatak da svaki treći  zaposleni ima partijsku knjižicu vladajuće stranke ili njenih koalicionih satelita.

Kad je o klijentelizmu reč, obećali su nam da ključne pozicije u javnom sektoru neće više biti plen podobnih partijskih komesara i komesarki. Iako  je postojao već Zakon o javnim preduzećima donet 2012., vlada Aleksandra Vučića je usvojila novi  2016.

U Zakonu o javnim preduzećima stoji da konkursi za izbor direktora raspisani po odredbama ovog zakona moraju biti okončani najkasnije u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu  zakona.

Taj rok je odavno prošao.U međuvremenu, od 37 javnih preduzeća, na javnom konkursu je izabrano svega devet direktora. Svi ostali su i dalje u statusu v.d. direktora. Najpogodnijem da se od ljude prave poslušne marionete.

Istovremeno,  da li je naša sudbina da nam deca odlaze a mediokriteti sa kupljenim diplomama odlučuju o našim sudbinama ?

Pre skoro 20 godina u želji da promenimo režim u kome se nije moglo ni preživljavati mi iz Nezavisnosti okupili smo se, zajedno sa brojnim NVO i udruženjima, u Partnerstvo za demokratske promene.

Umesto demokratskih i socijalno odgovornih vlasti dobili smo brak iz računa ekonomskih i političkih elita – plutokrata i populista.

Stvorimo  opet Partnerstvo za demokratske promene. Sreća i bolji život očito ne dolaze sa izbornim promenama  – za njih se treba izboriti stalnom borbom na radnom mestu i sopstvenoj životnoj sredini.

Učešćem u prvomajskoj protesnoj šetnji činimo jedan od prvih koraka u pravom smeru. Pobedimo strah i apatiju i nastavimo da uspravno hodamo.

Zoran Stojiljković, predsednik UGS NEZAVISNOST