Piše: Bojan Bosiljčić
Godine 1942. i 1943. na vojištima Drugog svetskog rata dešavali su se neki od najdramatičnijih događaja u čitavoj ljudskoj istoriji: bitka kod El Alamejna, Midvej, japansko osvajanje u Tihom i Indijskom okeanu, Staljingrad, Kazablanka… Britanski premijer Vinston Čerčil, u svojim memoarima Drugi svetski rat, u šest tomova opisuje čitav tok te ljudske epopeje: u smeni njegovih narativnih pasaža i originalnih poruka i telegrama njega kao britanskog premijera državnicima sveta, od Ruzvelta, Staljina, Čang Kaj Šeka, De Gola… do ministara britanske vlade i generala komandanata koji su čast britanske imperije i slobodnog sveta branili širom meridijana, odvija se priča o velikom preuređenju tog sveta čije su konsekvence odredile tok svetske istorije za narednih 50 godina, i u određenoj meri se protežu do današnjih dana.
U okeanu dokumenata koji plene rečitošću i lucidnim analitičkim umom njihovog autora, tog nezaboravnog čoveka sa cilindrom i cigarom, izdvaja se jedan memorandum pisan Ratnom kabinetu Velike Britanije, telu koje je vodilo ratni napor Ostrva i kojem je na čelu stajao sam Čerčil.
Dana 12. januara 1943, dakle, dok se kod El Alamejna tek sleže pesak posle gigantske bitke u kojoj je Montgomerijeva 8. armija pregazila Romelove tenkove, Čerčil rešava da analizira Izveštaj Vilijama Beveridža, britanskog ekonomiste i socijalnog revolucionara, podnet britanskom parlamentu jedva mesec dana ranije, čiji je puni naslov Socijalno osiguranje i srodne službe. To je zapravo socijalno-ekonomski strateški plan koji sadrži glavne komponente onoga što će, nakon rata, zaista postati britanska Država blagostanja, u kojoj će svi žitelji biti osigurani i koja se, otprilike takva kakvu ju je Beveridž zamislio i ocrtao u svom Izveštaju, održala do ’80-ih godina 20. veka kada je potisnuta neoliberalnom koncepcijom koju je zastupala tadašnja premijerka Margaret Tačer uz svesrdnu saradnju s druge strane okeana, tj. američkog predsednika Ronalda Regana, da bi u potonjim decenijama 21. veka bila transformisana do neprepoznatljivosti.
Čerčilova prva reakcija na Beveridžov dokument jedinstven je primer političke svesti i poštenja, koji nama, danas i ovde, zvuči nestvarno u svojoj ozbiljnosti i trezvenosti. Naslov tog nevelikog premijerovog dokumenta, dakle, glasi: „Obećanja o posleratnim uslovima života“, upućen je, rekosmo to, Ratnom kabinetu, i počinje rečenicom koja neodoljivo podseća na prvu rečenicu Komunističkog manifesta: „Raste opasan optimizam u pogledu uslova koje će biti mogućno ostvariti ovde posle rata“. Čerčil u nastavku nabraja šta je to što javnost Velike Britanije, još usred rata, već počinje da očekuje za posleratni period, a što u vidu socijalnog konstrukta proizlazi iz Beveridžovog Izveštaja: ukidanje nezaposlenosti i niskih zarada; poboljšano obrazovanje; razvoj izgradnje stanova; poboljšanje zdravstvenih uslova; zadržavanje životnih troškova na istom nivou. Beveridžov plan, zaključuje Čerčil, „ukinuće i oskudicu“.
Britanski premijer potom taksativno iznosi opterećenja britanske privrede koja će, međutim, uslediti posle rata: iščezle inostrane investicije; SAD kao jak takmac britanskoj trgovačkoj mornarici; produženo racionisanje svih dobara zbog pomoći razorenoj Evropi; obaveza razvijanja tropskih kolonija Britanije i podizanja standarda njihovih stanovnika; i na kraju očigledna obaveza da se još dugo posle rata zadrži jako vazduhoplovstvo zbog… pa zna se već zbog koga i zbog čega.
Treći pasus počinje rečenicom: „Pada na pamet pitanje da li mi ne zahtevamo od naših četrdeset pet miliona ljudi zadatke iznad njihove moći, i ne stavljamo li na njih terete iznad njihove sposobnosti da izdrže.“ (Zanimljivo je ovde primetiti da britanski ratni premijer, koji u tom času uživa nepodeljen ugled kod naroda, sve te zamišljene buduće velike pomake u javnoj sferi ne vidi kao eventualnu zaslugu vlade, ili njega lično, nego kao napor čitavog naroda.) I dalje Čerčil govori o tome da bi ministri „morali paziti, po mom mišljenju, da ne probude lažne nade“. „Široke mase naroda“, nastavlja dalje Čerčil, „neustrašivo gledaju na životne teškoće, ali one su sklone da se mnogo naljute ako osete da su nasamarene ili prevarene“.
Opisujući potom konkretne oblike razočarenja koja mogu izazvati prazna obećanja, dajući pritom primer Beveridžovog predviđanja povećane kupovne moći građana pošto bi se penzije popele na čitave 2 funte (sic!), Čerčil upozorava da bi, međutim, realna moć tih penzija mogla, zbog gore navedenih okolnosti, da i pored nominalne vrednosti od 2 funte padne „na ono što je ranije bilo 10 šilinga“, i zaključuje: „Zbog toga što ne želim da obmanjujem narod lažnim nadama i eteričnim vizijama Utopije i Eldorada, ja se utoliko uzdržavam od davanja obećanja za budućnost“.
Poslednji, četvrti pasus ovog kratkog memoranduma, sastoji se iz jedne jedine rečenice: „Mi moramo učiniti najbolje što možemo, i mi ćemo to učiniti mnogo bolje ako nas u tome ne sprečava oblak obećanja i obaveza koji proizlazi iz nadom nadahnute i blagorodne strane čovekove prirode ali nije povezan sa teškim činjenicama života“.
Nije loše, čak je blagotvorno, u uslovima završene izborne kampanje i zahuktalog novog talasa zdravstvene krize u Srbiji leta 2020, setiti se ovih opamećujućih reči jednog velikog čoveka koji nikada nije otvorio nijedan auto-put. Ovaj bi smotreni Čerčilov osvrt na jedan entuzijastični socijalni plan koji pritom nije bio lišen humanističke dimenzije, mogao dakle da potakne razmišljanja o tom nedokučivom ključu sudbine po kome se narodima sveta raspoređuju vođe pa neko dobije one obdarene razumom i uzdržanošću, a neki one nadahnute sujetom, beskrupuloznošću i odsustvom bilo kakvog ličnog stila. Odgovor možda leži u činjenici da se vođe u demokratski uređenim sistemima ne dobijaju nego biraju. Ali avaj, to onda celu stvar čini još komplikovanijom za shvatanje.
U tom bi se ključu moglo, dakle, reći: kako smo sejali tako i žanjemo. Odnosno da Srbi kao većinski birači Srbije naprosto ne spadaju u one narode koji, kad ih se jednom, i dvaput, pa bogami i više puta nasamari i prevari, uopšte umeju da se ičega sete, a kamoli da se, makar malo ako već ne mnogo, naljute na davaoce šarenih obećanja?
Vinston Čerčil je, sa druge strane, pre nego obećanjima o većim penzijama, platama, novogradnjama, mostovima, putevima, fabrikama, investitorima, visokim jarbolima… bio, kao što znamo, sklon obećanjima o krvi, kuluku, znoju i suzama. Da li je britanski narod imao na umu tu njegovu nezgodnu karakternu osobinu a posle rata je, ponet Beveridžovim izveštajem, očigledno mislio da je posle krvi, znoja i suza došlo vreme za med i mleko, ili je, opet, svojim kolektivnim umom smatrao da tako efikasan ratni premijer ne mora nužno da bude i dobar mirnodopski premijer, ili je naprosto – narod britanski – prepuštajući istoriji svog ratnog premijera koji je simbolizovao to teško vreme želeo da napravi otklon od ratnih patnji – to verovatno nikada nećemo moći da pouzdano saznamo. Takva je naprosto ispala postizborna matematika, tog leta 1945.
Vinston Čerčil je, naime, na prvim posleratnim izborima jula 1945 – izgubio. Iz perspektive današnjih i ovdašnjih real-političara koji se teleportuju i voze leteće automobile, Čerčil je ispao običan amater. (Tako je nekako u Potsdamu 1945. reagovao i Staljin zapanjeno ugledavši Čerčilovog naslednika Klementa Atlija. Sigurno je bio uveren, polazeći verovatno od sebe, da čovek poput jednog Čerčila neće propustiti priliku da na svaki način na izborima – kad već izbora u tim prokletim demokratijama mora da bude – pobedi.)
Iz perspektive naših današnjih obećavalaca i primalaca obećanja, neshvatljiv je zaista potez jednog toliko nadmoćnog čoveka kakav je bio Vinston Čerčil, da u trenutku kada je on bio taj koji je mogao da obeća sve i da mu pritom svi veruju, izabere najteži mogući način: da nekome drugome prepusti teren optimističnih obećanja a da sam u svesti stalno drži opominjuću sklonost svog naroda da pamti i da se ljuti.
Njegovi laburistički protivnici nisu propustili tu šansu pa su Beveridžov izveštaj prihvatili za svoju zastavu pod kojom su uzjahali pobedonosnog konja vlasti sa koga su potom uspeli da u naredne četiri godine provedu određene socijalne reforme da bi na izborima 1951. godine prepustili ponovo vlast onome ko je kad je bilo najteže obećavao najneprijatnije stvari.
Današnji prosečan birač u Srbiji više ne želi da čuje bilo kakva krvavo-znojna upozorenja koja makar ne bi išla u paru sa glamuroznim obećanjima, tek da bi se ona prva, što reče Njegoš, lakše popila. To slepo uljuljkivanje u skori nadolazak Zlatnog doba na brdoviti Balkan, još je jedna od suicidalnih formula kojima se ovdašnji živalj, nalik pričama o nebeskom narodu devedesetih, kljuka pred spavanje; to je, naime, mnogo lakše nego otrezniti se i kroz život napokon zakoračiti bez protetičke pomoći Vođine ruke koja te kao jagnje privodi kutiji u koju treba da ubaciš listić na kome si prethodno zaokružio broj koji ti je umemorisan u centrali partijskog agitpropa.
Problem je međutim u tome što se, naime, upravo oni Čerčilovi krv, znoj i suze neprestano vraćaju onima koji kao nedorasla deca stalno trče za čokoladom i onda, tako nepovezani sa teškim činjenicama života, na izborima biraju one koji im tu čokoladu obećavaju u neograničenim količinama jer takva čokolada, danas i ovde, više ništa ne košta davaoce čokoladnih obećanja.
