Vlade koje ne štite prava radnika nisu demokratske

Foto: Vesna Lalić

Šaron Barou, generalna sekretarka Međunarodne konfederacije sindikata

Ako je minimalac 230 evra, a minimalna potrošačka korpa 315 evra, situaciju možemo oceniti samo kao užasnu. Privredni rast u Srbiji je sve samo ne održiv. Podilaženje krupnom kapitalu je pogubno po mala i srednja preduzeća

Kada je generalna sekretarka Međunarodne konfederacije sindikata (MKS) Šaron Barou krajem 2014. bila u Beogradu, tadašnji premijer, aktuelni predsednik Aleksandar Vučić učinio joj je dve časti. Prvo, obećao je da će sindikati u Srbiji ubuduće biti mnogo više uključeni u pregovore sa MMF-om. Drugo, i važnije, izvinio joj se što nije bilo javne rasprave pre usvajanja Zakonu o radu. Ne njegovom krivicom, razume se, jer kao premijer nekim čudom nije znao da te rasprave nije ni bilo. Em obećanje, em izvinjenje; neki toliko ne dobiju ni za sedam godina, a kamoli za dan. Bilo kako bilo, Barou je prošlog meseca ponovo bila u Beogradu, gde je MKS organizovao međunarodni forum o minimalnim zaradama, pa smo je pitali da li se od tada po njenom mišljenju nešto promenilo.
„Ne, ne bih rekla. Privredni rast koji Srbija beleži je sve samo ne održiv, jer njegovom raspodelom diriguje predsednik, a, koliko sam čula od radnika s kojima sam se sastala, velikim delom potiče iz dehumanizujuće eksploatacije radne snage. Ne znam kako drugačije da nazovem zlostavljanje zaposlenih, nedovoljno velike plate i permanentni strah da će deca da odu iz zemlje. S druge strane, ljudi s kojima sam razgovarala uglavnom ispoljavaju zavidno veliku odanost, jer većina upravo želi da ostane u Srbiji. U srcu ste Evrope, pružate okvir za lance snabdevanja multinacionalnih kompanija, a vlast tim kompanijama daje subvencije iako se ne brine za socijalnu zaštitu građana od kojih su neki za nju glasali. Čak ne pritiska ni kompanije da poštuju slovo zakona u okviru radnih prava i, recimo, pitanja isplate minimalne zarade. Ako je minimalac 230 evra, a minimalna potrošačka korpa prema vladinoj statistici 315 evra, situaciju možemo oceniti samo kao užasnu“, kaže Barou za NIN.

Prema nalazima MMF-a, Srbija u skorijoj budućnosti može da ostanu bez petine radne snage.

Deo odgovornosti je na MMF-u i uslovima koje postavlja širom sveta. Recimo, trenutno se vodi globalna kampanja za bolji društveni ugovor. Gubitak poverenja u demokratiju nije od juče i delom je proistekao upravo iz nedostatka političke volje onih na vlasti da rast nakon recesije učine inkluzivnim. Reč je o primeru manjkave, neodržive ekonomije u kojoj upravo MMF zagovara smanjenje javne potrošnje. Brojni su dokazi da povećanje minimalnih zarada, uspešnije kolektivno pregovaranje i bolji kolektivni ugovori vode ka izgradnji društva i privrede. Međutim, Svetska trgovinska organizacija je, zajedno s MMF-om, još 80-ih godina prošlog veka udarila na tu logiku i trenutno žanjemo njihove plodove. Pripremamo istraživanje koje će pokazati kako su se menjali njihovi uslovi kroz faze strukturnog prilagođavanja i potom štednje. Velika odgovornost je i na vladama koje su 90-ih dozvolile da finansije, rad, životna sredina i trgovina hodaju na četiri različite noge i ta nekoherentnost nas sve skuplje košta.

Zaposleni u stranim kompanijama koje subvencioniše država Srbija često ni ne mogu da se sindikalno organizuju. Koliko ste upoznati s njihovim pričama?

Strašno je licemerje evropskih kompanija koje pregovaraju sa svojim zaposlenima u Nemačkoj, Belgiji, Holandiji, a u Srbiji i okolnim državama zabranjuju pristup predstavnicima sindikata. Znam da se u slučaju samoorganizovanja dele otkazi, da u nekim sektorima poslodavci naprosto nestanu preko noći. Znam i da se radnicima uskraćuju pauze za toalete, da čak moraju da nose pelene… delom sam zato nakon poslednje posete regionu obratila naročitu pažnju. Ako Evropa, i ne samo Evropa, beleži privredni rast zahvaljujući zaposlenima u Srbiji i drugim državama koje nisu članice EU, morala bi da uspostavi i pravednije uslove rada tim zaposlenima. Ako je francuski predsednik Makron pred kraj 2018. obećao povećanje minimalne zarade i ako se taj proboj očekuje u čitavoj EU, sličan uslov bi morao da se nađe i u pregovaračkim procesima prilikom pristupanja EU.

Ali, nije li Makron za mnoge upravo oličenje evropskog tehnokrate?

Mislim da je vrlo iskreno govorio pred Međunarodnom organizacijom rada (MOR) kada je otpor na koji je naišao u Francuskoj objasnio činjenicom da vlast nije slušala građane. Slušala sam ga dva puta, a njegov ministar finansija Bruno le Mer izjavio je da je kapitalizam u trenutnom obliku propao. Pred nama je upotrebio još težu reč – podvukao je da je današnja globalna ekonomija perverzija modela koji bi trebalo da postoji. Pod njegovim predsedavanjem G7 smo potpisali istorijski tripartitni sporazum gde smo se s vladama i poslodavcima obavezali na pristojne plate i poštovanje osnovnih ljudskih prava. Trenutno predstavlja jedinu nadu da se Evropa može promeniti, radnici naveliko gube poverenje u instituciju socijalnog dijaloga, jer nema konkretnih posledica, i onda moramo da radimo s onim što je u ponudi.

NIN je nedavno pisao o vladinim sindikatima koji se osnivaju kako bi preuzeli članstvo i tako ukinuli osnov za reprezentativnost tradicionalnih sindikata. Da li ste upoznati s tim i ima li u svetu sličnih primera?

Deluje da je reč o fenomenu specifičnom za ovaj region. Nije mi jasno zašto vlasti to rade ako žele da budu moderna ekonomija, a moderna ekonomija podrazumeva slobodu udruživanja. Ako radnici nemaju tu slobodu, ako moraju da se učlanjuju u partijske i državne sindikate, rečju – ako će vlast da u ime radnika odluči u kojem će sindikatu biti, ne može da bude govora o demokratiji.

Globalizacija prekarnog rada je, čini se, i dalje izazov. Šta se može uraditi da se privremeno i povremeno zaposlenje izgura u prvu liniju pregovaračkog fronta?

Statistika MOR-a pokazuje da čak 60 odsto svetske radne snage zapravo radi neformalno. Da se ne lažemo, vlade bi taj problem mogle da reše za jedan dan, i to na dva načina. Prvi je uvođenje svih preduzeća u legalne tokove, da poreze plaćaju državi u kojoj ostvaruju profit. Drugi je ono što smo u MOR-u saželi u Stogodišnjoj deklaraciji o budućnosti rada. Neophodna je zaštita radnih prava za apsolutno sve, bilo da rade privremeno i povremeno, bilo da rade u zakonski sivim zonama koje omogućuje „platformski kapitalizam“, koji, inače, raste zahvaljujući smanjenju formalnog zaposlenja u mnogim sektorima. Zaposleni moraju da imaju zagarantovana osnovna radnička prava, bezbednost na radu mora da bude imperativ, adekvatna minimalna zarada treba da bude dovoljna za izdržavanje porodice, i neophodna je puna zaposlenost. Doduše, čak i ako bi vlade usvojile neophodnu regulativu, nikakva promena ne bi usledila bez odgovornog pravosuđa spremnog da kazni poslodavce koji krše slovo zakona.

Svaka ekonomija u tranziciji ostavlja veliki broj žrtava za sobom. Mnogo se toga do sada reklo o krivici biznismena, bankara, pravosudnih organa i o inertnosti vlasti – gde je odgovornost sindikata?

Ista kao i drugde – da zajedno s radnicima bude na prvoj liniji pregovaranja o osnovnim radničkim pravima, s ambicijom da se podigne životni standard. Kolektivno pregovaranje možda jeste u DNK svakog sindikata, ali kad nemate s kim da pregovarate, predstoji vam borba bez dijaloga. U tome se nekada uspe, a nekada ne. Ali jedno je nedvosmisleno tačno – vlade koje štite prava multinacionalnih kompanija umesto prava svojih građana nisu i ne mogu da budu demokratske vlade. Uzgred, podilaženje krupnom kapitalu je pogubno i po mala i srednja preduzeća, jer lanac snabdevanja multinacionalnih kompanija onemogućuje fer cenu snabdevačima, što dalje utiče na plate zaposlenih. Jedini koji tada uistinu profitiraju su oni koji već imaju veoma mnogo.

Stefan Slavković