Vreme je da Srbija usvoji nove poreske zakone i promeni tendenciju da štiti bogate na račun siromašnih, jer u aktuelnom sistemu profitira samo veoma mali broj ultra privilegovanih, smatra Vladimir Simović iz Centra za politike emancipacije
Godinama unazad stručna javnost predlaže, analizira pa i apeluje na vlast da uvede progresivno oporezivanje kako bi se omogućila minimalna poreska pravičnost u državi koja pretenduje da se nazove socijalnom. Nažalost, ispostavlja se da u Srbiji oni sa najmanje prihoda plaćaju gotovo isto onoliko nameta koliko i građani dubokog džepa. Zašto, pitanje je na koje ne dobijamo odgovor jer se aktuelna vlast nikada nije ozbiljno pozabavila mogućnošću pravičnijeg oporezivanja.
Na svu sreću, ima onih kojima je smanjivanje socijalnih razlika u zemlji prioritetnije nego režimu pa se neki od njih, a poslednji u nizu je Centar za politike emancipacije (CPE), bave temom progresivnog oporezivanja. U izdanju CPE krajem prošle godine objavljena je knjiga u kojoj su predstavljeni mogući modeli plaćanja nameta tako da oni koji imaju više i plaćaju više. Jedan od autora publikacije je i Vladimir Simović koji na početku razgovora za portal UGS „Nezavisnost“ otkriva da je motiv za bavljenje ovom temom bio dvojak:
Prvo, hteli smo da vidimo da li je moguće naš poreski sistem učiniti makar za nijansu pravednijim. Drugi cilj je bio da pokažemo da je reformom poreza na zarade moguće podići niske zarade, pre svega one minimalne. Svake godine, tokom pregovora o minimalnoj ceni rada, država ne dozvoljava da se minimalna zarada podigne onoliko koliko sindikati zahtevaju. Mi smo želeli da razbijemo mit da je takvo povećanje kakvo zahtevaju sindikati, a koje bi zaista bilo minimalno, nemoguće ostvariti.
Pa, da li je moguće? Kakvi su nalazi?
Moguće je ukoliko postoji politička volja. Kreirali smo dve opcije progresivnog oporezivanja zarada koje omogućavaju rast niskih zarada. Srednje zarade, do 200.000 dinara neto, ili rastu ili ostaju iste, dok veće opterećenje trpe visoke zarade. Ukupan trošak zarada ostaje isti u obe opcije. I jedna i druga imaju neoporezivi deo i četiri poreske stope koje rastu sa rastom zarada. U prvoj opciji je neoporezivi deo manji, postavljen je na 50 odsto prosečne mesečne bruto zarade, a potom se uvode poreske stope od 10, 16, 32 i 42 odsto koje prate rast plata. Time smo omogućili da, kada su u pitanju budžetski prihodi od poreza na zarade, ova opcija bude prihodno neutralna, odnosno, da javni budžet prihoduje istu količinu novca kao prema postojećem sistemu.
To bi značilo da se najviše opterete plate preko 200.000 neto. Da li dovoljno zaposlenih prima tolike plate da se nadomesti praznina u budžetu koja nastaje zbog smanjenja poreza na niže zarade?
To je ključni problem. Imajući u vidu da veliki broj ljudi u Srbiji prima niske zarade, a da oko 90 odsto ljudi ima platu koja je manja od 110.000 dinara neto, bilo je izazovno kreirati sistem koji će omogućiti značajniji rast niskih zarada, iste ili slične prihode u budžet, a da istovremeno ne optereti previše one sa visokim primanjima. Jer nekoga u ovom trouglu morate da uskratite. Trenutni sistem u najvećoj meri uskraćuje one sa niskim primanjima. Zato smo u drugoj opciji koju predlažemo odlučili da baš tim ljudima, najsiromašnijim slojevima, omogućimo veći prostor za rast zarada.
Na koji način?
Predložili smo da se sva primanja do nivoa od 67 odsto prosečne bruto zarade oslobode poreza, a da se potom uvode poreske stope sa rastom zarada isto kao i u prvoj opciji. Ovakvim proračunom bi ukupni trošak zarada ostao isti, dok bi budžetski prihodi bili smanjeni, ali ne na način koji je nenadoknadiv na drugom mestu, što detaljnije obrazlažemo u samoj publikaciji. Sa druge strane, time bi bilo omogućeno da niske zarade značajnije rastu a da minimalne zarade dođu otprilike do nivoa koji su sindikati zahtevali tokom pregovora o minimalnih ceni rada. Prema podacima iz oktobra 2022. godine, na kojima smo zasnovali analizu, prosečna mesečna bruto zarada bila je oko 104.000 dinara. Podaci za novembar 2023. pokazuju da je ta zarada porasla na 124.000 dinara. Dakle, vezivanje za prosečnu mesečnu bruto zaradu omogućava nam i određenu dozu dinamičnosti poreskog sistema, jer kako se kreću zarade, tako se menja i deo zarade koji se oporezuje.
U publikaciji se bavite nejednakošću u Srbiji. Koja je veza jaza između bogatih i siromašnih i načina oporezivanja, posebno iz ugla uporedivih zemalja?
Glavna, ili jedna od glavnih funkcija poreza jeste ona redistributivna. U Srbiji to nije slučaj. Zapravo, kroz istraživanje smo pokazali da oni koji imaju visoka primanja plaćaju proporcionalno manje za porez i doprinose od onih koji imaju niska primanja. Daću vam konkretan primer. Osoba čija neto plata iznosi 100.000 dinara platiće 28 odsto za poreze i doprinose dok će neko čija su primanja oko milion dinara platiti 20 odsto. Kako rastu primanja ovaj procenat pada, pa neko ko ima platu od dva miliona dinara plaća svega 14 odsto itd. Trenutni sistem je regresivan, odnosno štiti bogate. Na primeru zarada ovo se ogleda u činjenici da imamo najvišu mesečnu osnovicu za plaćanje doprinosa, preko koje bogatiji ljudi ne plaćaju ni dinara za PIO, zdravstvo i nezaposlenost. Takođe, najveći deo našeg budžeta puni se iz PDV-a i akciza koji srazmerno više opterećuju siromašne.
Kako? Gde je veza?
Pa oni sve svoje prihode troše na osnovne potrepštine, čak se i zadužuju kako bi pokrili osnovne troškove života. Bogatiji ljudi imaju mogućnost štednje, ulaganja, i sl. Dakle, siromašniji slojevi veći deo svojih prihoda izdvoje za poreze na potrošnju nego bogatiji.
Takođe, kod nas praktično ne postoji porez na nasledstvo, što je još jedan od poreza koji bi mogao da omogući redistribuciju bogatstva. Ako pogledamo međunarodna iskustva, pogotovo iz perspektive socijalno odgovornijih država, situacija je sasvim drugačija. Tako su poreski prihodi od poreza na dohodak u zemljama EU mnogo veći od prihoda od PDV-a. Kod nas je situacija dijametralno suprotna. U prethodne četiri decenije u Srbiji je dohodak 50 odsto najsiromašnijih opao za 14 odsto dok je dohodak jednog procenta najbogatijih porastao za gotovo 89 odsto. Taj pokazatelj rasta dohodnih nejednakosti jasno pokazuje usmerenje naše države koje je u skladu sa Superhikom, glavnim antiherojem stripa Alan Ford: borba protiv sirotinje pod sloganom „kradem od siromašnih da bih dao bogatima“.
Šta države blagostanja, pored poreske politike, primenjuju kao alat za smanjivanje nejednakosti?
Progresivno oporezivanje nije nikakva egzotika. Ono je moguće i ono postoji u gotovo svim evropskim zemljama. Dakle, nije u pitanju nikakva revolucionarna mera, ali ona sasvim sigurno nije dovoljna. Republika Srbija ima dovoljno novca na raspolaganju. Nivo naše javne potrošnje nije mnogo drugačiji od proseka za EU, ali se naš javni novac ulaže u pogrešne sektore. Umesto u zdravstvo, školstvo, socijalnu zaštitu, novac se ulaže u vojsku, policiju, stadione i druge ne tako smislene projekte. Pogledajte samo budžet za 2024. godinu, kapitalna ulaganja u BIA su 416 miliona dinara, a u zdravstvo svega 175 miliona. MUP dobija šest milijardi dinara, a ministarstvo prosvete svega 1,5 milijardi. Za nacionalni stadion je planirano da se potroši gotovo 40 milijardi u naredne tri godine, a za izložbu EXPO 2027. gotovo 68 milijardi. Umesto u one sektore koji će omogućiti društvenu pokretljivost, socijalnu podršku siromašnijima, novac se ulaže u projekte koji ne donose nikakav napredak našem društvu. A to je novac upravo najsiromašnijih građana i građanki Srbije koji mnogo veći deo svojih prihoda daju u javni budžet nego oni bogatiji.
Zašto se uporno izbegava uvođenje progresivnog oporezivanja?
To je strateška orijentacija. Aktuelni Zakon o porezu na dohodak građana usvojen je još 2001. godine. Od tada su prihvaćene određene izmene i dopune zakona, ali one suštinski nisu mnogo menjale stanje. Zapravo, ono što se dešavalo jeste sprovođenje daljih olakšica za poslodavce u vidu smanjenja stopa doprinosa na teret poslodavca ili oslobađanje plaćanja godišnjeg poreza na dohodak svih mlađih od 40 godina. Dakle, kada se i sprovode reforme one idu u korist bogatijih. Prošlo je više od 20 godina, vreme je da Republika Srbija usvoji novi zakon, ali i generalno promeni tendenciju da štiti bogate na račun siromašnih.
Ovo pitanje je zaista i pitanje opstanka društva jer nejednakosti razaraju društveno tkivo. Odavno imamo situaciju u kojoj siromašna deca sa sela mogu samo da sanjaju priliku da odu na fakultet. Dalje urušavanje sistema javnog zdravlja dodatno će onemogućiti pristup siromašnima lečenju i lekovima. Sve to se prelama i na generalni porast nasilja. Od ovakvog stanja profitira samo jako mali broj ultra bogatih i ultra privilegovanih. Ako želimo da živimo u boljem i zdravijem društvu moramo ojačati mehanizme socijalne solidarnosti.
Konačno, nadate li se da bi aktuelna vlast mogla prihvatiti nešto od ponuđenog budući da je i Fiskalni savet u nekoliko navrata predlagao progresivno oporezivanje?
Naš predlog smo poslali svim parlamentarnim strankama, uključujući i one vladajuće, uz poziv na sastanak na kojem bismo im izneli našu perspektivu i zaključke do kojih smo došli. Želeli smo to da uradimo kako bi i njihovim glasačima bilo jasnije za šta glasaju. Nominalno, više stranaka ističe da oni jesu za progresivno oporezivanje, ali u praksi ne vidimo mnogo od konkretizacije takvih stavova. Moram reći da su se pozivu za sada odazvale samo dve opozicione stranke – Demokratska stranka i Stranka slobode i pravde. Uveren sam da je u progresivnom oporezivanju budućnost, ukoliko želimo da je imamo. Progresivno oporezivanje zarada je samo jedan segment sveobuhvatne reforme koja nam predstoji ukoliko želimo osetne rezultate – kako poreske politike, tako i sistema javne potrošnje. Ali od nečega treba da se krene i neke rezultate, kao što je rast niskih zarada, možemo relativno brzo da vidimo i osetimo.
Jelena Aleksić
