Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković
U modernim društvima važi pravilo da događaj koji nije postao vest u mas-medijima, se i nije dogodio. Mediji mogu uvećati, ili umanjiti značaj, čak prećutati neka dešavanja. Na drugoj strani, oni mogu iskonstruisati i nešto što se ili uopšte nije desilo, ili je imalo sasvim drugačiju sadržinu.
Proizvođenje lažnih vesti (fake news) ili još pre konstruisanje postistina, u kojima se fakti spinuju kako bi proizvodili poluistine koje mi mogu ići u prilog, u osnovi su rezona da je istina ono što mi proizvodi političku dobit.
U medijskom društvu ili “medijalizovanoj politici“ komunikacija je postala premija koja obezbeđuje moć ili strateška igra koja (u velikoj meri) odlučuje o uspehu ili neuspehu (Sarcinelli,2011:69).
Borba za publiku
Posledična prezasićenost medijske scene, njena praktična nesavladivost i rezultirajuća sinkopirana pažnja potencijalne političke klijentele vodi ogorčenoj borbi za prisustvo u medijima i naklonost publike, odnosno medijalizaciji politike. Posebno je to problem u zemljama poput Srbije sa plitkim medijskim finansijskim, reklamnim prostorom a velikim brojem klasičnih i novih medija.
U tome se prepoznaje i tzv. narkotička disfunkcija masovnih medija pod kontrolom države, ali i krupnih medijskih mogula koji bombarduju publiku selekcionisanim sadržajima. Njihova monopolizirajuća funkcija sastoji se u strukturisanju prikaza stvarnosti u kome građanin nema mogućnosti da sagleda i procenjuje alternative.
Mediji, zapravo, na osnovu svoje funkcije selekcije i filtriranja događaja imaju moć tematizovanja i naglašavanja značaja – agenda setting. Na drugoj strani, agenda building predstavlja nastojanje aktera politike da u javnost, pre svega medije, plasiraju za njih najvažnije, kao i najpovoljnije teme.
Moglo bi se zaključiti da mediji, na jednoj strani, predstavljaju za javnost platformu za poimanje politike, da imaju funkciju ogledala javnog mnenja a da, na drugoj strani, za izborne takmace predstavljaju ključnu platformu za predstavljanje politike. Ponekad, u stanjima relativnog balansa političkih snaga ili niskog kredibiliteta političkih aktera, mediji bez političkog mandata uzmu sebi za pravo da se samoproglase za advokata interesa građana i tako postanu svojevrsni politički faktor.
(Zlo)upotreba medija
Inače, mogućnosti da se, u uslovima oštre socijalne i političke polarizacije, medijskom kampanjom preokrenu daleko pre izbora stečene partijske preferencije birača su ograničene u Srbiji na približnu petinu birača koja se odlučuje u poslednji čas, pre svega na osnovu imidža kandidata i u kampanji datih obećanja. Najzad, prezastupljenost u medijima može da se kao bumerang vrati neubedljivim izbornim akterima.
News conference
Kada je o pojedinim medijima reč – televizija, bar od gotovo legendarne debate Kenedi – Nikson iz kampanje 1960. godine u SAD, čini najpopularniji i najmasovniji kanal za slanje poruka biračima, bez obzira da li se radi o televizijama u javno – pravnom ili privatnom – komercijalnom statusu.
U ključne efekte medija, poput televizije, koji se pasivno konzumiraju (push media) spadaju svakako marketizacija, estradizacija i personalizacija politike, sa sve većom ulogom lidera “za koga se lepe kamere”, kao i (relativni) gubitak značaja masovnog članstva u odnosu na sve veći trend profesionalizacije i angažovanje velikog broja stručnjaka za odnose sa javnošću i politički konsalting. Kritičari tog trenda smatraju, sa dosta osnova, da mediji, posebno televizacija, politike vode diktatu aktuelnosti i begu od ozbiljnih, strateških političkih pristupa.
U poslednjih nekoliko decenija opada čitanost “ozbiljne“ štampe i slušanost radija tako da oni sve više postaju mediji čiji produbljeni pristup i političke sadržaje prate predominantno politčke elite, kao i sami kreatori javnog mnenja i drugi mediji. Radi se možda o pretvrdom zaključku jer pad tiraža dnevnih novina i političkih nedeljnika u velikoj meri je kompenzovan praćenjem njihovih onlajn izdanja.
Internet i komunikacija
Na drugoj strani, rastući značaj ima internet kao novi, (inter)aktivni medij (pull media). Gorljivi zagovornici interneta i socijalnih mreža govore čak o renesansi trajne, ovog puta “digitalne“ participacije. I zaista, kada se radi, pre svega, o obrazovanijem i mlađem delu političke publike internet pruža mogućnosti ne samo koliko – toliko interaktivne komunikacije sa ponuđačima izbornih platformi, nego i međusobnog umrežavanja i onlajn i oflajn angažovanja.
Sličnu mogućnost renesanse foruma i partijskih debatnih klubova i grupa, kao i održanja partijskih referenduma i onlajn kongresa nosi “digitalizacija“ interne partijske komunikacije, odnosno upotreba interneta. No, internet je tek dopunski, komplementarni kanal medijske izborne komunikacije, jer pre utiče na krug već formiranih pristalica nego što donosi nove glasove.
Najbolje strane – prednosti interneta nad tradicionalnim medijima su upravo u njegovoj brzini, interaktivnosti i mogućnosti umrežavanja, što se posebno koristi kod:
* organizovanja predizborne kampanje i mobilisanja partijskih volontera;
* prikupljanja novca, pre svega velikog broja malih priloga za kampanju;
* segmentiranja birača iz uverenja putem blogova i internet foruma;
* u funkciji informativnog resursa za prikupljanje (već “sažvakanih”) informacija za medijske poslenike, političke analitičare i konsultante i drugu “obaveštenu publiku.”
Slučaj Srbija
Ako možda i nisu osnovni činilac oblikovanja mišljenja, mediji nesporno jesu vrhunsko sredstvo prenošenja (izbornih) poruka.
Neravnopravni tretman i medijska izolacija u velikoj meri redukuju šanse za uspeh na izborima. Pristojne izborne demokratije zato i pažljivo regulišu jednak pristup skupom medijskom vremenu za reklamiranje izbornih aktera, kao i kriterijume za njihovo besplatno predstavljanje. U tu svrhu se, posebno za elektronske medije, uspostavljaju i posebna regulatorna tela.
Kontrola nad medijima sa nacionalnom frekvencijom, način konkursne raspodele projektnih sredstava namenjenih informisanju javnosti, zapošljavanje hiljade svojih botova u javnim preduzećima da za naš novac rade za stranke vlasti, uz pokušaj da se država preko javne telekomunikacione kompanije i njenih plasmana u medije posredno vrati u vlasništvo u njima, neke su od ključnih karakteristika medijskopolitičke scene u Srbiji.
Krajnje nejednako prisustvo, “bonus javnosti” u korist sveprisutnog vođe sa nabildovanom harizmom, izbegavanje nastupa i duela na “neprijateljskim medijima“ ili njihovo trenirano prevođenje u sveopštu larmu i pad ispod nivoa elementarne pristojnosti, stvar su veština koje se stiču na partijskim političkim akademijama. U tom okviru Srbija je odlična ilustracija stanja u kojima u populistićkim režimima imamo pored spin doktora i spin diktatore.
Jedini trajni lek je u medijskom obrazovanju i širenju medijske pismenosti. Medijska pismenost uključuje mogućnost analize medijskih poruka i nastupa, umeće „čitanja između redova”, ali i veštine kreiranja i preduzimanja akcija, koristeći moć informacija i komunikacije. Medijska pismenost i edukacija su zapravo skup kompetencija koje su neophodne za status uspravnog građanina.
Autor je politički sociolog
