Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Izvor: Danas
Pojam Koalicija (od latinskog pojma colato – udruživanje) izražava različite oblike udruživanja dva ili više aktera sa namerom da ostvare cilj koji bez udruživanja ne bi mogli postići.
Izborne koalicije (savezi) za svrhu imaju: prvo, povećanje izgleda na izborni uspeh – (pred)izborne koalicije, a zatim iznalaženje formule za obezbeđenje parlamentarne podrške i formiranje vlade – postizborne, vladavinske koalicije.
Osim podele po vremenu nastanka na pred i post izborne, koalicije se, polazeći od nivoa organizovanja izbora, mogu razvrstati na nacionalne i regionalne i lokalne koalicije. Često je manevarski prostor za stupanje u različite koalicije na subnacionalnom nivou daleko širi, pa se izbori koriste kao neka vrsta „probnog balona“ za moguća šira koaliciona udruživanja. No, iako je prostor elastičniji ne radi se o „moru bez obala“, tako da se „preterano kreativne“ lokalne vođe naknadno disciplinuju zbog stupanja u aranžmane sa političkim rivalima. Interes političkih aktera, u društvima sa izukrštanim linijama socijalnih i političkih podela, da iznađu formulu objedinjavanja koja vodi ka vlasti, predstavlja osnovni razlog razvoja koalicione teorije.
U istraživanju koalicija prisutna su dva osnovna metodska pristupa.
Prvi, polazeći od teorije igara, nastoji da utvrdi u kojoj meri su odluke aktera koalicionih pregovora u skladu sa racionalnim odlučivanjem i ponašanjem.
Drugi, preko anketnih ispitivanja stavova građana nastoji da utvrdi koalicioni potencijal stranaka i posledice koalicionih odluka na ponašanje birača.
Teorija koalicija, pored problema građenja (i održanja) koalicija, uključuje i proces stvaranja vlada i raspodele resora, trajnosti i stabilnosti koalicionih vlada, odnosno proces koalicionog upravljanja.
Koalicione strategije
Fragmentirana politička scena sa mnoštvom partija, odnosno postojanje značajnih delova biračkog tela bez jasne partijske identifikacije, osnovni su razlog da političke partije prostor za povećanje šansi na izborni uspeh vide u sklapanju koalicija. Osnovni problem sa kojim se suočavaju je formulisanje adekvatne koalicione strategije.
Koaliciona strategija mora da sadrži bar minimalnu zajedničku platformu i realno određen cilj izbornog okupljanja (ulazak u parlament; izborna pobeda). Ostvarivanje cilja pretpostavlja i precizno uređene odnose u koaliciji. Njima se smanjuju rizici od rascepa, raspoređuju troškovi i utvrđuju principi raspodele dobiti – udeo u raspodeli dobijenih mandata. Ova pitanja čine predmet i sadržaj posebnog ugovora o saradnji koalicionih partnera.
Uspešna koaliciona strategija polazi od postojećeg rasporeda političkih snaga i važećeg izbornog sistema, pre svega. Različita specifična težina pojedinih stranaka i stranačkih blokova, i primena različitog izbornog sistema gotovo direktno određuju širinu partijskih koalicija.
U tom pogledu treba razlikovati uže, “programske” i šire “taktičke” koalicije. “Minimalne” koalicije jesu oblik udruživanja programski bliskih stranaka, čiji izborni savez po pravilu predstavlja uvod u trajniju političku saradnju. Široke, taktičke koalicije programski udaljenih stranaka, za prevashodni cilj imaju održanje na vlasti ili obaranje vlasti.
Happy Volunteers Team Of Male and Female Characters From Social Charity Service Standing Together. Smiling United Men And Women Group with Donation Community Badges. Cartoon People Vector Illustration
Formiranje koalicija suočava koalicione partnere sa brojnim iskušenjima. Izborne koalicije, posebno u situaciji atomizirane partijske scene i ravnoteže snaga, teško se mogu izbeći. Istovremeno koalicije, pre svega one najšire, imaju usku identifikacionu osnovu. Po brojnim, relevantnim pitanjima razlike između koalicionih partnera su često čak veće nego u odnosu na političku konkurenciju.
Posledično, koalicioni partneri se naglašeno instrumentalno odnose prema udruživanju, nastojeći da njime što više dobiju a manje izgube. To postizanje dogovora povratno opterećuje klimom uzajamnog nepoverenja , cenkanja i optužbi za liderstvo i miniranje koalicionog aranžmana.
I opredeljenje za određeni sastav koalicije, samo na bazi sabiranja postignutih izbornih rezultata, često vodi pogrešnom izboru. Prethodni odnosi između aktuelnih koalicionih partnera veoma utiču na opredeljenje birača. Deo njih će tako radije izbeći da izađe na izbore nego što će glasati za listu na kojoj je njihova partija zajedno sa partijama i ličnostima koje im ne ulivaju poverenje.
Prognoza da će udruživanje kumulativno doneti više glasova od prostog zbira pojedinačnih učinaka koalicionih partnera treba da čini jedan od osnovnih kriterija pri sklapanju koalicija. U suprotnom, bolje je na put ka vlasti ići u više užih (koalicionih) kolona.
Na drugoj, subjektivnoj strani, nepostojanje dominantne stranke i lidera, potencijalne partnere i koalicije unapred opterećuje odnosima međusobne surevnjivosti i sukoba.
Postizborne koalicije
Glasači nemaju poslednju reč kada je u pitanju formiranje vlade. O tome se, nakon završetka izborne trke, obično odlučuje pregovorima lidera partija koje su ušle u parlament, jer veoma retko jedna partija uspe da osvoji većinu u parlamentu. Gotovo sve jednopartijske “većinske” vlade su zapravo kreacije većinskog izbornog sistema koji daje parlamentarnu većinu partijama koje dobijaju i manje od 50% glasova.
Osnov za razvrstavanje postizbornih aranžmana očito predstavljaju sastav vlade i karakter podrške (većinska-manjinska) koju partija/koalicija na vlasti ima u parlamentu. Po sastavu, vlade možemo podeliti na jednopartijske i koalicione, a i jedne i druge mogu biti manjinske i većinske. Većina može biti minimalna, ali nisu retki ni slučajevi takozvanog “viška većine”, odnosno širokih vladavinskih koalicija.
Što se manjinske vlade tiče, sam pojam izgleda kao paradoks, jer podrazumeva postojanje opozicione većine u zakonodavnom telu, koja svakog časa može smeniti vladu i ministre.
Nastojeći da detektuje “prijateljsko okruženje” za nastajanje manjinskih vlada Von Beyme navodi: sisteme polarizovanog pluralizma; sisteme sa dominantnom partijom u kojima istovremeno postoji više manjih partija sa uzajamno suprostavljenim ideološkim predznakom; sisteme u kojima su koalicioni pregovori izuzetno složeni, pa se zbog njihovog relativnog neuspeha formira manjinska vlada.
Primera radi, manjinska koaliciona vlada Vojislava Koštunice iz 2004. godine nastala je nakon neuspeha pregovora sa DS oko formiranja vlade, uz spoljnu parlamentarnu podršku SPS.
Kao što manjinske vlade opstaju i bez parlamentarne većine, tako neke vlade, poput vlada SNS nakon 2014, u svoj sastav mogu uključiti i stranke čiji glasovi u parlamentu nisu bitni za obezbeđivanje proste većine, ali zato ograničavaju prostor i šire podele unutar opozicije.
Postoji još nekoliko razloga za formiranje vlada sa “viškom većine”, odnosno široke koalicije (large coalition). Tako je, na primer, vladavina širokih saveza stranaka i grupa, poput DOS-a u Srbiji, izraz nestabilnih političkih prilika nakon započinjanja tranzicionih promena.
Drugi razlog za formiranje ovakvih vlada može biti ustavne prirode. U većini zemalja postoje zakonske odredbe po kojima je za promenu ustava potrebna dvotrećinska većina u parlamentu.
Laver i Shepsle tvrde da neka partija može biti bitna za stabilnost vlade. Na primer, ako neka partija ima tvrd stav prema smanjenju javne potrošnje onda javnost smatra da cela vlada ima takav stav (Gallagher, Laver and Mair, 1995).
Najzad, „velike koalicije“ obrazuju ključni politički rivali u situaciji izborne pat-pozicije i nemogućnosti da sa slabijim partnerima formiraju uže koalicione vlade. Primer je svojevremena koalicija u Nemačkoj predvođena kancelarkom Angelom Merkel – CDU-CSU sa SDP.
Autor je politički sociolog
