Vodič kroz izbore 7: Koalicije u Srbiji

Autorski tekstovi: Zoran Stojiljković Izvor: Danas

U tri i po decenije du­goj isto­ri­ji vi­še­par­ti­zma u Sr­bi­ji, su­o­či­li smo se sa go­to­vo nebrojenim, izbor­nim i po­sti­zbor­nim, opo­zi­ci­o­nim i vla­da­vin­skim ko­a­li­ci­ja­ma.

Po­sle­dič­no, Sr­bi­ja, uz is­ku­stvo jed­no­stra­nač­ke, ve­ćin­ske (1990) i ma­njin­ske (1992) vla­de socijalista, po­se­du­je is­ku­stvo broj­nih ko­a­li­ci­o­nih, ka­ko ve­ćin­skih vla­da (mi­ni­mal­ne ve­ći­ne – 1993, 2007, 2008 i 2012. ili ši­ro­ke vla­da­ju­će ko­a­li­ci­je DOS – 2001. i oko SNS 2014, 2016, 2020. i 2022. godine), ta­ko i ma­njin­ske ko­a­li­ci­o­ne vla­de (2004).

Po­seb­no in­te­re­sant­na su is­ku­stva vla­de i „si­ste­ma bez opo­zi­ci­je“ na­sta­le usled boj­ko­ta iz­bo­ra 1997. i 2020. go­di­ne od ve­ći­ne opo­zi­ci­o­nih par­ti­ja, kao i krat­ko­traj­ne, pre­la­zne vla­de ko­mi­ni­sta­ra iz re­do­va so­ci­ja­li­sta, SPO-a i DOS-a, s kra­ja 2000. go­di­ne.

Lo­gič­no se po­sta­vlja pi­ta­nje da li u tom (pri­vid­nom) ha­o­su i lu­di­lu ima ne­kog si­ste­ma, od­no­sno po­sto­je li ne­ke pra­vil­no­sti i lo­gi­ka u me­đu­stra­nač­kom i unu­tar­stra­nač­kom pre­gru­pi­sa­va­nju?

Pr­vi vi­dljiv i ja­san pred­u­slov či­ni sa­ma lo­gi­ka bro­je­va i ostva­re­nih iz­bor­nih re­zul­ta­ta, od­no­sno iz­bo­ri­ma for­mi­ra­nog ras­po­re­da po­li­tič­kih sna­ga. Osnov­ni im­pe­ra­tiv je do­mo­ći se par­la­men­tar­ne ve­ći­ne, na­mi­ri­ti i uskla­di­ti uže stra­nač­ke in­te­re­se i „kre­i­ra­ti“ vla­du ve­ći­ne. U su­prot­nom, osta­je mo­guć­nost da for­mi­ra­na ma­njin­ska vla­da funk­ci­o­ni­še – plu­ta na osno­vu spo­ra­zu­ma o spolj­noj, par­la­men­tar­noj po­drš­ci ne­ke od (po­lu)opo­zi­ci­o­nih par­ti­ja.

Ostva­re­ni iz­bor­ni re­zul­ta­ti, me­đu­tim, če­sto omo­gu­ću­ju raz­li­či­te po­sti­zbor­ne kom­bi­na­ci­je i alterna­tiv­ne sce­na­ri­je. Po­čet­no se, po pra­vi­lu, pro­blem obez­be­đe­nja par­la­men­tar­nog sta­tu­sa ili par­la­men­tar­ne ve­ći­ne re­ša­va udru­ži­va­njem sa pro­gram­ski bli­skim stran­ka­ma. Uko­li­ko to ni­je dovolj­no ide se na udru­ži­va­nje sa stran­ka­ma iz dru­gog kru­ga, na oda­bir se­cond-cho­i­ce part­ne­ra.

Ra­di­ka­li su sve do iz­bo­ra 2008. go­di­ne bi­li go­to­vo škol­ski pri­mer snažne stran­ke sa kraj­nje ograni­če­nim ko­a­li­ci­o­nim ali ve­li­kim uce­nji­vač­kim po­ten­ci­ja­lom. S nji­ma ni­ko ne­će, sem u krajnjoj iz­nu­di­ci u (cen­tral­nu) vlast, ali za­to oni de­fan­ziv­no – sna­gom i bro­jem osvo­je­nih poslanič­kih me­sta, prak­tič­no od­re­đu­ju ko će sve mo­ra­ti da se udru­ži da bi for­mi­rao vlast.

U prak­si, ne­ret­ko na sud­bi­nu oče­ki­va­nog i po­želj­nog stra­nač­kog udru­ži­va­nja od­lu­ču­ju­će ne uti­ču ni pro­gram­ske, kao ni tak­tič­ke raz­li­ke i spo­ro­vi, već per­so­nal­ni su­ko­bi i (ne)re­a­li­zo­va­ne am­bi­ci­je i su­je­te stra­nač­kih li­de­ra.

Naj­zad, od­lu­ču­ju­ći uti­caj na po­li­tič­ki ži­vot ne­ma­ju sa­mo stra­nač­ka ru­ko­vod­stva i pr­va­ci. Iz­van po­li­tič­ke are­ne, na smer i sa­dr­žaj po­li­ti­ke i po­li­tič­ke aran­žma­ne svo­jom po­drš­kom ili suprostavlja­njem uti­ču i spolj­ni „ve­to-igra­či“, po­put pred­stav­ni­ka me­đu­na­rod­nih eko­nom­skih i po­li­tič­kih aso­ci­ja­ci­ja, vla­da ključ­nih dr­ža­va ili pak nad­na­ci­o­nal­nih stra­nač­kih fe­de­ra­ci­ja. Oni, svo­jim či­nje­njem ili ne­či­nje­njem, mo­gu (in)di­rekt­no fa­vo­ri­zo­va­ti ili de­fa­vo­ri­zo­va­ti od­re­đe­na reše­nja i po­je­di­ne stran­ke, ko­a­li­ci­je i li­de­re.

Characters Holding Digital Devices and Megaphone Call to Sign Online Petition. Law-abiding Citizen, City Dwellers Execute their Rights and Duties in Political Life. Cartoon People Vector Illustration

Logiku ključnih promena na vlasti čini, međutim, promena političkog dresa i prepozicioniranje  nekog od ključnih političkih igrača što posledično proizvodi političke podele, prerazvrstavanja i pomeranja. Takvu situaciju je shvatio SPS, prvo podržavajući manjinsku Koštuničinu vladu, a zatim ulazeći u koaliciju sa dojučerašnjim ljutim protivnicima – demokratama. Tako je odlučilo i najuže rukovodstvo radikala, odlučivši se za promenu retorike i „ogrtanjem u evropski plašt“ naprednjaka, dobijajući potvrdan signal 2012. godine da su prihvatljiv partner i za međunarodnu zajednicu. Stvar je “overilo” drugo preobraćanje socijalista.

Povratak u sistem sa dominantnom strankom

Dramatični postizborni koalicioni pregovori, koji su bili osnovna karakteristika srpske političke scene, potpuno su izostali nakon 2014. povratkom sistema sa predominantnom strankom.

Na vanrednim parlamentarnim izborima, održanim 2014. godine, SNS je oko sebe okupio koaliciju pod nazivom “Aleksandar Vučić – budućnost u koju verujemo”. Svih 158 mandata koje je ova predizborna koalicija osvojila, uvećavajući broj glasova za preko 40% u odnosu na prethodne izbore, dovelo je ovu koaliciju u poziciju da može sama da sastavi vladu.

Vučić se ipak opredelio za koalicionu opciju SNS – SPS – SDPS – PS – NS – nestranačke ličnosti plus SVM. Primanje manjinskog Saveza vojvođanskih Mađara verovatno je bio potez planiran da ispita i ojača eventualni budući savez na pokrajinskom nivou, a uvođenjem nestranačkih ličnosti ovakav kabinet može poneti epitet političko – ekspertske vlade.

Nakon praktično dve godine, 2016. su ponovo raspisani vanredni parlamentarni izbori, ovog puta spojeni sa pokrajinskim i lokalnim. Poseban cilj je bio objedinjavanje vlasti praktično na svim nivoima, jer je na vlasti u Vojvodini i dalje bila koalicija oko DS.

Lista okupljena oko SNS, na izbore je izašla u koaliciji “Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje“. Pored starih koalicionih partnera, na listi su se opet našli i neki novi, poput Srpske narodne partije (bivšeg funkcionera DSS Nenada Popovića), otcepljena frakcija DSS-a, ali i PUPS, do tada tradicionalni partner SPS-a.

Spajanje republičkih, parlamentarnih i lokalnih izbora donelo je korist vladajućoj eliti, jer je koalicija oko SNS (konačno) ostvarila veliku pobedu i na pokrajinskom i na lokalnom nivou, čime je SNS praktično postao skoro suvereni vladar Srbije, a Vučić dodatno učvrstio svoju moć.

Stalna kampanja protiv političkih protivnika i konstantno medijsko prisustvo, obeležila je čitav period vlasti koalicije oko SNS, čiji je intenzitet dodatno pojačan u toku predsedničke kampanje 2017. koju je Vučić vodio sa premijerske pozicije. Takva situacija omogućila mu je relativno laku pobedu nad glavnim protivkandidatom Sašom Jankovićem, već u prvom krugu izbora, na koje je opozicija ponovo izašla razjedinjena. Ista stvar se ponovila i na predsedničkim izborima 2022. godine.

Naredni, redovni parlamentarni izbori održani 2020. usled pandemijske krize izazvane virusom korona, biće upamćeni, pored brojnih neregularnosti, ispodpolovične izlaznosti (48%) i uz značajan udeo nevažećih glasova (5%), te delimičnog bojkota od strane opozicije, pre svega po tome što je Srbija dobila praktično parlament bez opozicije.

Pored koalicije indikativnog naziva „Aleksandar Vučić – za budućnost naše dece“, u parlament je, sem manjinskih koalicija i koalicije oko socijalista, ušao još samo “kompatibilni” SPAS Aleksandra Šapića.

Vučićev izborni mamac  u vidu spuštenog izbornog cenzusa na 3 odsto, koji bi opozicione aktere odvukao od bojkota i parlamentu dao kakvu takvu legalnu i pluralnu formu pokazao se previsokim za antibojkot opoziciju. Sistem bez opozicije je bio neodrživ i sa stanovišta interesa i pozicije vlasti.

Na izbore 2022. vlast je išla u dve, proEU opozicija u tri, a suverenisti u čak 5 kolona od kojih su 2 prorežimske ili kriptoopozicione.

U kratkoj kampanji pod zakriljujućom senkom rata u Ukrajini i njegovih efekata po poziciju Srbije, opstali su strukturni pritisci na biračko telo. Vlast je dakle zadržala većinsku kontrolu nad poslovima, parama i publicitetom.

U korist opozicije najviše je išlo smanjivanje izbornog cenzusa na 3 odsto – pravilo koje je izmenila sama vlast vodeći se trenutnom kalkulacijom u vreme bojkota prethodnih izbora od strane većeg dela opozicije.

Posledično, u nacionalni parlament ušlo je 11 od 19 ponuđenih lista na kojima su se nalazili predstavnici čak tridesetak stranaka, pokreta i građanskih udruženja. I to u širokom političkom luku od građanskog, proevropskog centra i levice (petina mandata), deklarativno proevropskog kartela na vlasti i evroskeptične i evrofobične desnice koja zajedno ne može da računa ni na šestinu mandata.

Autor je politički sociolog