Vojnović: Možda i na čelo nekog našeg pozorišta postave konja

Umetnost i obrazovanje su postojali i pre države, dok država teško da može bez škola, bolnica i muzeja, ali kao što je Kaligula imenovao Incitata za senatora tako i skupština nekog grada može da postavi bilo koga na čelo ustanove kulture, kaže glumac Miloš Vojnović, poverenik Nezavisnosti u Šabačkom pozorištu 

Rođeni Zrenjanininac (1988), Miloš Vojnović zavoleo je pozorište gledajući predstave na Lutkarskoj sceni NP „Toša Jovanović“, a potom u Dramskom studiju Svetlane Cece Utješanović i Miloja Buce Ivanovića. Pre upisa studija glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, koje je, u klasi Nikite Milivojevića, završio 2012, stekao je zvanje stručnog tumača za engleski jezik, a prevodilaštvom se još rado bavi.

U Šabačko pozorište došao je 2011. radeći na predstavi M. Bulgakova “Đavolijada” u režiji Nikite Milivojevića i od tada, u okviru ovog ansambla, odigrao je brojne uloge. Van Šabačkog pozorišta, radio je na predstavama u Novom Sadu, Zrenjaninu, Beogradu i Crnoj Gori. Ukupno je za deset godina igrao u skoro pedeset pozorišnih produkcija, nekoliko domaćih i stranih serija i dva filma. Dobitnik je nagrade na Festivalu Joakim Vujić za naslovnu ulogu u Šekspirovom “Periklu” u režiji N. Milivojevića, i nagradeSigridrug na Zmajevim dečijim igrama za monodramu “Najmanji džin”, koju je sam režirao po tekstu Željke Cvejin.

Sa Milošem Vojnovićem razgovaramo o situaciji u Šabačkom i uopšte domaćem pozorištu, njegovoj pozorišnoj i filmskoj karijeri, značaju pobune u uzurpiranom društvu, sindikalnom udruživanju umetnika…

„Čvrsto veruje da je umetnost sloboda, a da su cenzura i birokratija njena suprotnost“, piše, između ostalog, u vašoj biografiji. U situaciji u kojoj se sada nalaze i pozorište i celokupno društvo u Srbiji, ima li bar privida slobode, makar na “daskama koje život znače”?

Čini mi se da su ljudi poslednjih meseci svesniji da se za slobodu mora izboriti. Ni jedna vlast nam neće dati slobodu koja može da je ugrozi. Tek iluziju slobode, u nadi da nećemo otkriti njene granice. Ta “sloboda” jednima daje moć da čine zaista šta požele, dok drugi moraju da se drže nekih dogovora. Kao da igrate fudbal, ali igračima jednog tima sudija dozvoli da ponesu loptu u rukama. Takvu igru je besmisleno igrati po “pravilima”. Isto je na ulici, u kancelariji i na pozornici.

I Šabačko pozorište je ove godine doživelo pokušaj “privođenja u tor” postavljanjem direktorke Aleksandre Delić, koja od iskustva ima prethodni posao dopisnice Večernjih novosti i ko-rukovođenje Parking servisom(!). Je li to ta (SNS) birokratija ili je reč o “ekspertskom kadru čiji je zadatak da pozorište dokrajči“, kako je ocenila nekadašnja direktorka Šabačkog pozorišta Minja Bogavac?

Ne bi me iznenadilo da je to krajnji cilj. Neretko od trenutnih vlastodržaca čujemo kako pozorišta nisu isplativa i kako ih treba privatizovati. To može da izgovori samo neko ko ne razume dramsku umetnost, pozorišnu kulturu naše zemlje, niti pronalazi smisao umetnosti. Ne može svaka umetnost da se prodaje i zarađuje novac. Nekada je mnogo veća vrednost što nam takva umetnost pokaže naše lice, naš svet, otkrije novi smisao i oplemeni nam duh. Novac je u toj priči sporedan, pa je takva računica nepoznanica raznim političarima. Sama ideja da na čelo jednog od najstarijih pozorišta u Srbiji postavite nekoga ko pozorište ne voli niti ga razume kao što je Aleksandra Delić je besmislena, ili ciljano zlonamerna.

Zgrada Zanatskog doma u kojoj se nalazi Šabačko pozorište mogla bi biti divna kockarnica, luksuzni stambeno-poslovni objekat, hotel ili već nešto što donosi profit. Ali, to je zgrada zaštićena zakonom. Je li i to u igri, po vašem mišljenju?

Vraćamo se na pravila koja za neke važe a za neke ne. Kad neko ima dovoljno novca i uticaja, a poželi lokaciju za svoj biznis, veoma lako se dese požari, problemi sa infrastrukturom, stečaji, eksproprijacija… Mislim da trenutna gradska vlast želi da silom pokaže svojim zaposlenima ko je “gazda”, ko može bez posledica da otpusti mimo zakona, da preti, izađe na most i čekićima i motkama tuče sugrađane, da crta uvredljive grafite ili razbija izloge, a da za to ne odgovara. Ipak, većina našeg kolektiva, uključujući ceo glumački ansambl, odlučila je da ne bude uplašena. Ili da uprkos strahu traži ono što smatra da je normalno.

Delić je još u vd statusu počela da „zavodi red“. Recimo, tražila je da se Rakin transparent “Dole vlada” ukloni sa fotografija iz predstave “Gospođa ministarka”, neznajući, valjda, da je to napisao Branislav Nušić, a ne (sadašnja) opozicija? Kako vi doživljavate takvo neznanje? Je li to (tragi)komedija i hoće li poroditi novog Nušića?

Čini mi se da je to čest sindrom kod malih, preplašenih i nestručnih funkcionera. Plaše se šta će neko iznad pomisliti o njima. Smatraju da su lično odgovorni za svaki umetnički izraz ili lično mišljenje zaposlenih. Ne haju oni što je “Dole vlada” napisao Nušić pre skoro sto godina, što je Šekspir pre četiristo pokazivao zlobu vlasti na svoj način, ni što se Teofrast smejao ljudskim karakterima pre više od dve hiljade godina. Sve to glupi, nesigurni i zli ljudi i dalje doživljavaju lično.

Zaposleni u pozorištu su reagovali protestom i zahtevom da se najpre vrati otpuštena organizatorka Jelena Ivetić, da se trenutna sistematizacija stavi van snage, kao i da se smeni direktorka Delić. Koliko je poznato, zasad nema nikakvog odgovora. Kako vi gledate na mogućnosti i dešavanje u dolazećoj sezoni 2025/26?

Trenutno mi se čini da je ovde sve moguće. Moguće je da će dovoljno ljudi reći: “Čekaj, Šabačko pozorište visi o koncu, trebalo bi vratiti otpuštenu Jelenu, nije u redu mimo propisa gasiti radna mesta, nije dobro imati za direktora osobu koja ni jednu premijeru nije uspela da producira od početka godine, nije dobro da direktorka dovodi samo privatne produkcije, nije mudro da ona zajedno sa Upravnim odborom nameni nečuveno velike svote novca za honorare ljudi čija imena krije od zaposlenih”. Ali, pošto je sve moguće, moguće je i da neće to biti rečeno sa potrebnih pozicija, zarad nekih sitnih ličnih interesa.

O svemu tome možemo barem da pregovaramo, rekli ste nedavno kao glumac i predstavnik sindikata Nezavisnost Šabačkog pozorišta. Dosad vam se želja nije ispunila. Šta sledi, kad je reč o vašem ogranku Nezavisnosti?

Sledi nam nastavak borbe i nastavak pozivanja na ispunjavanje naših zahteva. Uništavati instituciju kulture zbog toga što se direktorki ili nekome iznad nje ne sviđa lično mišljenje zaposlenih je sumanuto. Pošto je do početka godine direktorka uz našu pomoć nekako vodila pozorište, plašim se da nas umetnički ne čeka ništa dobro, jer jednostavno ta žena ne poznaje naš posao, a mi joj više nećemo pomagati. Naprotiv, nastavićemo da što glasnije skrećemo pažnju na njene greške, nećemo odustati od naših zahteva i borićemo se za Šabačko pozorište kakvo priliči Šapcu i Šapčanima.

Predstavnici tri sindikata Narodnog pozorišta u Beogradu nedavno su negodovali zbog novog predsednika UO Dragoslava Bokana. On formalno jeste filmski i TV reditelj, ali je daleko poznatiji po svom “paravojnom angažmanu” i “jeziku mržnje”, a Granski sindikat kulture, umetnosti i medija Nezavisnost ocenio je da to predstavlja „još jedan ekser zabijen u kovčeg kulture“. Možemo li govoriti o uzlaznoj putanji ovakve borbe?

Rekao bih da su ljudi sve više svesni svog glasa. Svako bira hoće li da kaže i pokaže da li mu je u redu da Bokan bude na čelu nacionalnog teatra, da li je u redu da se prvo simbolično postavlja baš Vagner, da li je u redu da ti koleginicu otpuste preko noći i ako nije, da li će neko nešto reći i uraditi po tom pitanju, ili će se nervirati u kafani, na fejsbuku, ili foajeu.

Na našu tužbu da Aleksandra Delić ne ispunjava zakonske uslove da bude direktor pozorišta, Upravni sud je rešio da, iako je to tačno, nisu povređena prava radnika njenim imenovanjem. To znači da skupština nekog grada može da postavi bilo koga na čelo ustanove kulture. Kao što je Kaligula imenovao Incitata za senatora, možda će i na čelo nekog pozorišta uskoro biti postavljen konj. Čini mi se da sve više shvatamo da dok živimo u haosu, moramo da se izborimo za svoj umetnički i radnički integritet i to zajedno. U neformalnim grupama ili u sindikatima, ali zajedno. Sada je jasno da ovakav sistem hitno mora da se promeni, jer je konjima ipak mesto na livadama, a ne u senatima.

Šta je to što sindikat može da ponudi ljudim iz vaše profesije, ili, konkretno, kako širite sindikalnu bazu?

Nama u Šabačkom pozorištu je članstvo u Nezavisnosti pružilo pre svega pravnu zaštitu, a potom i osećanje zajedništva. Nekoliko ljudi koji su inicirali osnivanje povereništva su se iščlanili kada su videli da, ukoliko ispravno funkcioniše, sindikat ne služi za ostvarivanje ličnih, već kolektivnih ciljeva.

Kao sindikatu lakše nam je da organizujemo štrajkove upozorenja koji su se pokazali kao efikasno sredstvo u ovoj borbi, da tražimo pregovore za kolektivni ugovor, da se lakše izborimo za prava radnika i da u saradnji sa kolegama iz drugih gradova prepoznamo primere dobre prakse. Osim ovoga, članstvo u reprezentativnom Udruženju dramskih umetnika Srbije veoma pomaže da zajedno sa ljudima iz struke nastupimo jedinstveno.

Kultura i obrazovanje, generalno, u Srbiji su “poslednja rupa na svirali”, a koju opet aktuelna vlast želi da potpuno zatvori? Kako je raditi u takvim uslovima?

Kultura, umetnost, obrazovanje, sve je ovo postojalo i pre države, pa može postojati i bez nje. Sa druge strane država bez škola, umetnosti, bolnica, muzeja, teško može da opstane. Zastrašujuće je što se oni koji bi trebalo da budu odgovorni, ponašaju kao da nisu svesni toga. Patriotski čin je baviti se kulturom i obrazovanjem u ovakvom okruženju.

Kako ocenjujete nedavnu “osvetu” pokrajinskih vlasti da nekoliko najznačajnijih kulturnih manifestacija u Vojvodini (Sterijino pozorje, Šekspir fest…) “otkači” sa budžeta?

Dođem ti – dođeš ti. Čini mi se da je ovo veoma jasan pokazatelj autoritarne vlasti u kriznim vremenima. Ukoliko imaš drugačiji stav od narativa koji odgovara onome ko je na vlasti, ona će ti vratiti kako zna i ume. Nema veze što su to festivali od izuzetne važnosti za naše društvo, kulturu i nasleđe, novac poreskih obveznika im neće biti dodeljen jer ne odgovaraju stranačkim prioritetima.

Vaš mentor na Akademiji umetnosti bio je Nikita Milivojević. Je li vam on bio bitna podrška u kasnijoj karijeri?

Veoma, a i dalje je. Šekspir festival ove godine, kao što ste rekli, nije dobio novac od Pokrajine kojim se dosad finansiralo dovođenje stranih produkcija Šekspira. Ovo je jedini festival kod nas koji je deo svetske zajednice ovakvog tipa. Pošto je festival veoma važan za nas, a država to nije prepoznala, šta je Nikita uradio? Pozvao je studente da igraju svoje predstave Šekspira, publiku da donira i finansijski podrži ovo i organizovao sjajan festival uprkos svim sabotažama koje su se dešavale i tokom izvođenja predstava. On i svi profesori glume, njihovi asistenti i mnogi drugi profesori Akademije umetnosti u Novom Sadu su primer pedagoga koji se bore za svoje studente i budućnost kulture i umetnosti naše zemlje.

Koji je vaš (pozorišni) izbor: klasici ili moderni pisci; predstave za odrasle ili decu?

U svemu pokušavam da nađem vrednost. Neko bi možda rekao da predstave za decu ne mogu imati dublju društvenu poruku, ali naša “Bela Griva” u režiji Irene Ristić je na veoma suptilan način deci govorila o zajedništvu, vlasništvu i veoma dubokim društvenim pitanjima. Naravno predstava je skinuta sa repertoaara čim se promenila gradska vlast. Dobra predstava, dobar tekst je za sva vremena i za svu publiku.

Vaš pozorišno iskustvo dopunjeno je i radom na filmu i televiziji. Angažman na seriji “The Outpost (Predstraža)” CW studija 2016, omogućio vam je upoznavanje sa trendovima u svetu. Kako to vama izgleda?

Ono što mi je veoma interesantno bilo u razgovoru sa kolegama iz SAD je način na koji funkcioniše SAG/AFTRA, sindikat, odnosno udruženje filmskih i televizijskih radnika. Prvo pravilo koje svaki član mora da poštuje je da sarađuje samo sa produkcijama sa kojima udruženje ima ugovor o saradnji. Tim ugovorom se garantuje ispunjavanje minimuma zahteva oko kog se većina članova dogovorila. Pa je tako uređena minimalna zarada, radno vreme i slično. To je primer kako i u kapitalističkim društvima zajedništvo i solidarnost može da obezbedi bolje uslove rada i stvaranja.

Karijeru van zemlje omogućio je i vaš tečni engleski i znanje ruskog i španskog jezika, kako vas opisuju. Šta očekujete u budućnosti?

Nadam se da ću živeti u zdravoj zemlji i da neću morati da se selim. Ne zanima me karijera koliko mogućnost da normalno živim, da imam krov nad glavom, da znam šta ću jesti, da vidim da se moj komšija ne muči, da znam kako trošimo zajednički novac i da vidim da svi pružamo koliko možemo.

Studentski protesti “prodrmali” su i građane i vlast. Šta vi vidite kao najveći benefit tog bunta?

Građane je prodrmala pogibija šesnaestoro ljudi. A studenti su jasno tada rekli: “Prešli ste crvenu liniju, ovako ne možemo dalje, nešto mora da se promeni”. To su ljudi koji ne pristaju na to da je normalno da niko ne odgovara za takve stvari. Da nije normalno da se zbog korupcije bukvalno raspada grad. Da ne prihvataju laži kojima im govore: “Ma sve je u redu, odmorite se sad”. Studentima samo mogu da dam podršku i pomoć koliku god mogu, čistog srca i bez skrivenih namera.

Dragan Stošić