Mnogi od nas se sećaju tih dana ’96/97. kada su pred nas stupili policijski kordoni. Ta zima pokradenih lokalnih izbora jedan je od kamena međaša u ovdašnjem posrtanju ka demokratiji. Tromesečne šetnje (iako bi pre trebalo reći hodanje, jer šetnja podrazumeva bezbrižno stupanje cvetnom stazom u prozračnom prolećnom predvečerju dok se ovde radilo o mučeničkom hodu sa pendrekom pred nosom i krikom zaglavljenim u grlu), te, dakle, tromesečne šetnje bile su prvi uspešan narodni bunt kojim se kolektiv zvan narod podigao pred zloslutnom senkom Vladaoca.
Miloševićev odgovor bio je brutalno primitivan: policija je navalila na narod. Pendreci, šmrkovi, kordoni koji preprečuju ulice, jurnjava na sve strane. No, svi znamo kako se i ta epizoda a i ta era, četiri godine kasnije, završila: u plamenu Skupštine i državne televizije i bučnom krahu čitavog režima.
Dvadeset i dve godine kasnije situacija se u Srbiji ponavlja ne kao farsa nego kao groteska: novostasali Vladalac održava svoju vlast moralnom ekvilibristikom koja ne mari za ikakve skrupule. Sva ta obećanja i još smešnije: tvrdnje o zlatnom dobu i ekonomskom tigru, povećanja penzija ali jednog dana a ne baš sad, hvalospevi ćutljivim investitorima kojima se podastire naša snaga i naše zdravlje za jeftine pare plus subvencije od kojih pola ide nazad u stranački sef i odabrani džep, sva ta šarena laža potemkinovske provenijencije, dobila je ovih julskih dana svoj novi, još mučniji, obrt.
Pomoćno osoblje u javnim preduzećima – školama, bolnicama, ustanovama, itd. – koje radi za poslovični minimalac koji u Srbiji iznosi 35.000 dinara najnovijom odlukom Vrhovnog kasacionog suda Srbije dovedeno je u dubiozu potpune pravne nesigurnosti, tipične za zemlje Trećeg sveta u kome diktatori odlučuju o životu i smrti a mase su te koje imaju da trpe.
Sve je počelo sa higijeničarkama u školama koje su u svojim vestima i ozbiljni mediji bez zazora nazivali tetkicama, po kolokvijalnom i od milja datom imenu kojim đaci zovu žene u plavom koje trče za njima po hodnicima brišući prosutu vodu, odlepljujući njihove žvake s poda, skupljajući izugubljene mobilne i sličice fudbalera, čisteći opuške po toaletima.
Svo to osoblje, a tu su, dakle, i domari, administrativni radnici i srodna zanimanja u svim javnim preduzećima i ustanovama, živ(otar)i na minimalnoj zaradi. Ima ih u Srbiji 350 hiljada.Toj minimalnoj zaradi, međutim, nije pridodat dodatak za topli obrok niti regres za godišnji odmor, kod poslodavaca koji je, da podsetimo, zapravo sama država a ne notorni privatnici. Jedan deo pomoćnog osoblja odlučio je zato da kad već u ovoj zemlji imamo sudove tuži svoje poslodavce za taj neisplaćeni iznos koji po slovu Zakona o radu mora da im bude isplaćen i da uveća njihovu minimalnu zaradu koja je – takođe zakonski – određena kao socijalna kategorija.
I tu na scenu ove lakrdijaške predstave stupa Vrhovni kasacioni sud. Taj sud je, naime, pre dve godine, postupajući u istovetnom slučaju radnice koja je za istu stvar tužila svoju firmu, presudio da minimalac ne podrazumeva u sebi regres i topli obrok. Na osnovu te presude niži sudovi su tetkicama i ostalom osoblju koje je tužilo svoje škole, bolnice itd… dodelili pravo na topli obrok i regres preko iznosa minimalca koji već primaju, i mnogi su taj novac već naplatili posle izvršne odluke Apelacionog suda.
Dve godine posle tako izričito iskazanog stava da regres i topli obrok ne mogu biti deo minimalca, Vrhovni kasacioni sud, međutim, okreće ćurak i kao u dečijoj igri volim te-ne volim te odlučuje suprotno, dovodeći ne samo pravnike nego i sve nas pred ponor bezakonja i voluntarizma otuđenog sudstva potčinjenog vladajućoj stranci i njenom vodećem čoveku poznatom po tome što voli da se razbacuje novcem iz imaginarnih helikoptera sekući uši da zakrpi ono što se u budžetu, kad se već jednom podere, zakrpiti ne može.
Ispošćena Vladaočevim ambicijama potkupljivanja birača kojima se obećavaju devizne uplate ako glasaju za njega i njegovu stranku, državna kasa je došla do svog dna. U toj situaciji Vladalac je preduzeo sveobuhvatnu akciju koja, međutim, po dijaboličnosti prevazilazi kordone i pendreke s početka teksta: sada se taj megatonski pritisak na narod sprovodi kroz pravosuđe.
Aprila 2021, naime, u jednostranačkoj skupštini Srbije, kao jedini kandidat, za novog predsednika tog suda, izabrana je Jasmina Vasović, sudija čija karijera kreće uzlaznom putanjom od poslovične 2012. godine i koja je u Vrhovnom sudu najmlađa i najmanje iskusna. Kvaka, međutim, leži negde drugde: Vasovićeva je, naime, Vladareva drugarica sa fakulteta, što nijedno od njih dvoje ne krije, čak se time hvale i tapšu po drugarskim leđima.
I sada, sa novom drugaricom predsednicom, Vrhovni kasacioni sud preinačuje samog sebe od pre dve godine i najsiromašnijima među nama oduzima pravo na doručak i pravo na iluziju nekog godišnjeg odmora, jer kakav to regres uopšte može da primaoca minimalca odvede na obećane plaže na kojima će se njegova radna i životna energija obnoviti na kvalitetan način?!
Pravne posledice ovoga biće nesumnjivo sledeće: državne firme i Javna preduzeća, inače već odavno pod teškim diktatom vladajuće stranke, krenuće sada u tužbe protiv svojih radnika kojima su inače već isplatila presuđene regrese i tople obroke, i radnici će, posle presuda koje će neminovno uslediti od strane sudova poučenih najnovijom presudom Vrhovnog suda, sve te iznose morati da vrate i to sa pripadajućim zateznim kamatama. Ljudi koji krpe kraj s krajem, sa primanjima od 35.000 dinara, postaće lumpenproleteri kojima će izvršitelji udarati zabrane, uzimajući im trećinu svakog minimalca da bi se izmirio njihov dug prema firmi koja se time pretvara u monstruma koji isisava poslednje tragove života iz svojih radnika.
Stoga se u ovom tužnom slučaju ustvari uopšte i ne radi o tetkicama, domarima, administrativnom osoblju: ovo je priča o uvođenju strahovlade nad svima nama ali ne pomoću policijskog pendreka nego pomoću odmetnutog pravosuđa koje terorom svojih proizvoljnih presuda i stručnih mišljenja zapravo ukida svaku ideju pravde, zakonitosti i elementarnog dostojanstva čitavih slojeva naroda.
Pravosuđe u Srbiji ovim poslednjim činom pravnog voluntarizma najviše sudske instance postaje instrumentalizovana režimska batina nad našim ubogim glavama. Taj posao transformacije snaga reda i zakona u pomenutu batinu počeo je fantomskim prekršajnim prijavama koje su ljudima stizale na kućne adrese a zbog prelaženje ulice i stajanja na auto putu iako nikoga od tih ljudi ni u jednom od tih slučajeva niko nije legitimisao niti dokumentovao njihovo prisustvo na tim barikadama savesti i ekološke svesti.
Sada, sa poslednjom odlukom Vrhovnog kasacionog suda koja se iživljava nad tetkicama i domarima, stvar postaje ogoljena: na delu je pravosudna osveta nad građanima koji se usude da misle drugačije od režimske mantre o zlatnom dobu u kojem će vladajuća kasta prodavati naše zemljište izmišljenim i neizmišljenim investitorima a naša će grbača imati da bude savijena i usta zatvorena dok gradski trotoari, čitave četvrti glavnog grada, pašnjaci i livade zemlje Srbije bivaju otkinuti i predati u ruke koje ne mare ni za naš vazduh, vodu ili slobodu nego samo za svoj džep i interes.
Ova, dakle, presuda najvišeg suda u zemlji, tako prostački jasna u svojoj nehumanoj i totalitarističkoj nameri, očigledni je znak da režim kreće odlučno sa planom da pauperizovane mase drži u pokornosti „pravosudnim“ sredstvima i strahom od gubitka kompletne imovine nad kojom sudski izvršitelji već oštre svoje kandže.
Izvitopereno shvatanje pravde po kome vrhovni sud presuđuje kako hoće jer je on vrhovni, i jer mu se može, dokazuje tezu da domanovićevsko, slepačko vođenje države ima svetlu budućnost na brdovitom Balkanu. Budućnost je, pak, neizvesna za one koji su, u jednom prokletom trenutku našeg bljutavog postojanja na ovoj hridi, pomislili da mogu da veruju u ideju pravde i da je država i njeno sudstvo ta sila koja će im tu pravdu omogućiti, ne shvatajući da je država postala najveći neprijatelj svojim podanicima, i da pravda ne postoji na sudu nego samo u imaginarnim predelima zamišljene budućnosti do koje se može stići samo kroz trnje, krvavih tabana, krvavih pesnica, krvavih zuba.
Piše: Bojan Bosiljčić
