- februar 2021. Kategorija: Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Izvor: UGS Nezavisnost Fotografija: Medija centar
Opako nejednak svet završava, umesto u utopiji pravednog društva, u njenoj distopijskoj karikaturi: 1 odsto najbogatijih ljudi danas ima više novca od ostalih 99 procenata zajedno
Sledi 20. februar – Svetski dan socijalne pravde. Urediti društveni život u skladu sa načelima pravde, jednakosti i slobode, večiti je i nedosegnuti ideal. Pravedno je odnositi se prema svim ljudima kao jednako vrednim, moralnim osobama sa istim pravima i obavezama.
Osnovna teškoća u definisanju socijalne pravde krije se, međutim, u tome što će ljudi, u zavisnosti od svog društvenog položaja, različito gledati na to šta su pravda i pravedno društvo.
Izlaz nudi američki liberalni filozof Džon Rols i njegova koncepcija pravde kao pravičnosti. Do nje on dolazi misaonim eksperimentom u kome ljudi, prekriveni velom neznanja, ne znajući, modernim vokabularom rečeno, da li su prosjaci ili oligarsi, tragaju za principima pravičnosti. Njegov zaključak je da pravična (ne)jednakost mora biti rezultat prethodnih jednakih mogućnosti i korisna svima, pre svega onima siromašnima. Tako se koncept pravednog miri sa konceptom razvojnog društva.
Slično polazište brane danas francuski ekonomista Toma Piketi ili naš Branko Milanović kada, po analogiji sa dobrim i lošim holesterolom, govore o lošoj, društveno cementirajućoj i dobroj, razvojno stimulativnoj i indivudualno podstičućoj (ne)jednakosti.
Nastojanje da se pojam socijalne pravde sadržajno precizira doveo je do formiranja indeksа socijаlne prаvde koji obuhvаtа: sprečаvаnje siromаštvа, jednаkost u obrаzovаnju, dostupnost tržištа rаdа, socijаlnu koheziju i nediskriminаciju i zdrаvlje.
Nasuprot tome, redukcija demokratije, pored uvećanja ekonomskih nejednakosti, vodi i eroziji pravne i političke jednakosti. Posledično, već opako nejednak svet završava, umesto u utopiji pravedog društva, u njenoj distopijskoj karikaturi. Iako to zvuči neverovatno, 1% ljudi danas ima više novca od ostalih 99% zajedno. Ako značajan deo rasta dobiti kao rezultata primene tehnoloških inovacija ne bude izdvojen za osiguranje bazičnih potreba svih, nego i dalje bude plen sveta superbogatih, taj jaz će razoriti revolucionarno sveto trojstvo – jednakost, slobodu, bratstvo.
U jednoj rečenici, demokratija ne ide sa već perverzno visokim nivoima nejednakosti koji dnu, pa i središnjim delovima socijalne piramide, oduzima alatke za učestvovanje u odlučivanju.
Ali, zašto je politika krenula tim putem? Zato što postoji povratna sprega između političke i tržišne moći. Veće bogatstvo na vrhu kupuje veći politički uticaj – putem davanja priloga kampanjama, lobiranjem i premeštanjem zaposlenih na visokim položajima iz privatnog u javni sektor i obrnuto (fenomen “obrtnih vrata”). Politički uticaj se zauzvrat koristi za prepravljanje pravila igre na način koji povećava koncentraciju prihoda. Posledično, tamo gde rastu nejednakosti, rastu i pohlepa i samoživost, a padaju solidarnost i socijalna kohezija. Možda je to zato što ne možemo da postanemo pravedno društvo a da istovremeno ne postanemo pristojno, uljuđeno, tolerantno i obrazovano, “zdravo“ društvo.
Slučaj Srbija
Srbija je slučaj podoptimalnog rasta, uz rastuće nejednakosti i istovremeno tvrdo siromaštvo i socijalnu izolovanost. I to u uslovima demografskog pada.
Aktuelni primenjeni razvojni obrazac u Srbiji može rezultirati prevazilaženjem zamke siromaštva i nerazvijenosti, ali strane direktne investicije, posle kraćeg perioda dinamičnog rasta, mogu uvesti u tzv. klopku srednje razvijenosti – u kojoj je zaposlenost relativno visoka, ali su plate i životni standard na trajno niskom nivou. (Nebojša Katić, 2020).
Postoji čitav niz faktora koji omogućavaju ovakvu putanju u slučaju Srbije. Na prvom mestu je fenomen “zarobljene države”, u kojoj su javne institucije pod vlašću i uticajem krugova koji se uglavnom rukovode kratkoročnim interesima. Siva ekonomija, slabi konkurentski obrasci i javni i privatni monopoli, razvijene koruptivne sheme i partokratska vladavina nad javnim sektorom … imaju za krajnje logičnu posledicu – rastuće nejednakosti uz rašireno siromaštvo.
Drugo, otvorenost granica za visokokvalifikovani, pa i polukvalifikovani rad znači da će sva ulaganja u “ljudski kapital” – bilo da su u pitanju inženjeri, vozači autobusa ili patronažne sestre izvesno biti uzaludna.
Demografska situacija, odnosno istovremeni pad broja i starenje stanovništva, uz prateću ekonomsku migraciju, posledično vrši pritisak na penzijski sistem, radni sistem i opšte razvojne perspektive.
Mihail Arandarenko govori o formiranoj političkoj ekonomiji dvostrukog izlaska (spoljnje i unutrašnje emigracije, odnosno opstajanja u sivoj ekonomiji) i kupljene lojalnosti – kroz potrošnju servisnih srednjih slojeva. Privredni sistem Srbije je takav da stanovništvo, pre svega na osnovu aprecijacije dinara, odnosno nerealnog kursa, omogućenog i visokim doznakama iz inostranstva koje čine oko 8 odsto GDP, troši, a stranci ulažu. To je model po kome se živi od danas do sutra (Arandarenko, 2020).
Ko je, pri tome, uživao u plodovima kakvog-takvog rasta, bilo neposredno bilo posredstvom državnog budžeta?
Dobitnici su jasni: strani kapital i domaći karteli vlasti, koje opslužuje poslušna servisna klasa, sastavljena od stotinak hiljada nosilaca javnih funkcija (37 000) i njihovih pomoćnika, pretežno regrutovanih kroz mreže političkog klijentelizma. Dodatni, spoljni osigurač vlasti čine i stotine hiljada partijski uposlenih, pretežno u javnom sektoru. Posledično, država je zarobljena od pripadnika političke i poslovne elite koji, kroz razvijene mehanizme klijentelizma, korupcije i partijskog zapošljavanja, kontrolišu društvo.
Na drugoj, gubitničkoj strani, u Srbiji, prema podacima Tima za socijalne uključivanje i smanjenje siromaštva iz 2018. godine, trenutno živi pola miliona apsolutno siromašnih građana, 24,3% građana je u riziku od siromaštva, dok čak 61,6% građana (4,3 miliona) ima ličnu procenu o sopstvenom siromaštvu (tzv. subjektivno siromaštvo). Prema iskazanoj stopi rizika od siromaštva, Srbija se nalazi na poslednjem mestu, u poređenju sa Evropskom unijom i zemljama iz okruženja. Uz to, Srbija je zemlja sa izuzetno visokim stepenom socijalnih nejednakosti. Gini koeficijent 35,6, u poređenju sa prosekom EU od 30,4, svrstava nas na začelje liste evropskih zemalja.
Za već visoku nejednakost imovine i dohotka i visok rizik od siromaštva i socijalne isključenosti, nije odgovoran samo (1) disbalans između kvantiteta i kvaliteta zaposlenosti, već i (2) sistem slabe socijalne zaštite, (3) neadekvatna politika oporezivanja rada, ali i (4) izmene radnog zakonodavstva nakon 2014. godine.
Šanse da se na tako kreiranom klijentelskom prostoru probude demokratski prkos i solidarnost i pobede strah i poslušnost na jednoj, a cinizam i pohlepa na drugoj strani socijalne piramide, svakim danom sve su manje.
Solidarnost i autonomija, kao i sloboda izbora i organizovanja – vrednosti su koje se decenijama sistematski ubijaju, a bez njih nema uspravnog hoda i ljudskog dostojanstva.
Ne iznenađuje rast gubitka poverenja u institucije, uključujući u demokratiju. Preveliki broj ljudi nije video dividende od demokratije, a vezana nesigurnost i očaj podgrevaju period ljutnje. Posledično, u Srbiji radništvo, odnosno svet rada, iako poseduje svest o klasnoj prirodi radnih odnosa, izgubilo je nadu da može biti drugačije i spremnost da se za to izbori, kao i poverenje u partije i sindikate. Istovremeno, ono je zarobljeno logikom preživljavanja, logikom uvlačenja u partijsko zapošljavanje i promociju i neotporno na autoritarni populizam.
Talas protesta koje vidimo širom sveta uglavnom se temelji na tri faktora. Prvo, na ljutnji zbog sistemske korupcije. Drugo, na besu zbog rastuće nejednakosti i osećaja nepravde. A potom i na frustraciji od režima koji odbijaju da daju bilo kakav politički prostor.
Istovremeno, demokratija, dostojanstveni rad i socijalno i ekološki održiv razvoj bazirani na vrednostima slobode, jednakosti i socijalne pravičnosti, solidarnosti i kohezije javna dobra su zbog kojih treba izaći iz zone komocije i ravnodušnosti.
Pristojan, čoveka dostojan život jeste život lišen bede, siromaštva, socijalne izolacije i stigmatizacije. Život je to u svetu lišenom razvojno neproduktivnih drastičnih nejednakosti. Socijalna pravda, solidarnost i jednakost šansi nisu, međutim, mogući bez alternativne ekonomske, fiskalne i socijalne politike suprostavljene mitu o sverešavajućem tržištu i štednji na pravima. Solidarna i kohezivna društva nisu moguća bez odgovorne države i sigurnosne socijalne mreže koju čine socijalno osiguranje i zaštita, zasnovani na progresivnom oporezivanju.
Pitanja kvaliteta radnih mesta, kvaliteta obrazovnog sistema, potrebe većeg i intenzivnijeg učešća u radnoj snazi stanovništva radnog uzrasta koje je sada izvan radne snage ili je angažovano na lošim, slabo plaćenim i nisko produktivnim poslovima – obeležiće narednu deceniju i biće glavni izazovi politike zapošljavanja i ukupne ekonomske politike.
U tom kontekstu, potrebno je preispitati regulativu i primenu zakonskih instituta koji podržavaju rast prekarne zaposlenosti – ugovora o delu, o privremenim i povremenim poslovima, agencijskom zapošljavanju.
Bez (besplatnog ili bar visoko subvencionisanog) pristupa kvalitetnom obrazovanju i zdrvastvenim uslugama i prava na kulturu, sledi nam sigurno socijalna izopštenost i digitalno ropstvo. Bez međugeneracijske, ekološke solidarnosti i odgovornosti pitanje je kakvu ćemo zemlju ostaviti svojim naslednicima.
Na kraju, svest da postoji alternativa i da neoliberalno sivilo ne mora biti naša sudbina označava početak njegovog kraja.
