Suočeni sa svakodnevnim reakcijama zaposlenih u administraciji i pratećim službema u javnom sektoru želimo da još jednom ukažemo na veoma složenu i nepovoljnu situaciju u kojoj se nalaze desetine hiljada javnih službenika u našoj zemlji. Konkretno, obraćamo se zbog svih onih koji su zaboravljeni, izostavljeni, preskočeni ili zanemareni od strane nadležnih predstavnika ministarstava i Vlade RS u kontekstu donošenja odluka o raznim povećanjima zarada.
Povećanje koeficijenata ili osnovica?! Za zaposlene je najvažnije da mogu od svoje plate da prežive i obezbede minimum dostojanstva za svoje porodice. Plate i naknade koje su ispod nivoa minimalne potrošačke korpe od 53.000 dinara nedovoljne su da se obezbedi bilo koji od kriterijuma kojima se definiše pojam dostojanstva.
U mnogim našim obraćanjima, kao i drugi sindikati izneli smo brojne argumente na koje su predstavnici Vlade i nekih ministarstava ostali nemi. Zašto Vlada i njena predsednica nemaju odgovor na zahtev za povećanje plata referenata u lokalnim administracijama i državnim organima? Zašto je bez odgovora zahtev sindikata da se uredi status i primanja nameštenika, nemedicinskog ili administrativnog osoblja u zdravstvu, prosveti, pravosuđu, državnim organima i lokalnim samoupravama i obezbede plate koje će biti makar na nivou minimalne potrošačke korpe? Šta je sa desetinama hiljada, uglavnom mladih, koji su angažovani ugovorima o privremenim i povremenim poslovima čije su naknade veoma često između 30.000 i 35.000 dinara? Šta njih drži u dostojanstvu i u ovoj zemlji? Patriotizam, partijska pripadnost ili nešto treće sa čime mi kao sindikati još nismo upoznati.
Na konstataciju sindikata da je nenormalno i nepojmljivo da jedan službenik u administraciji danas posle svih povećanja ima zaradu koja je par hiljada niža od plate koju je primao 2013. godine, niko u vlasti nema razuman odgovor. Osim što se pominje aranžaman sa MMF-om i neki obavezujući procenat od 11% BDP-a.
U ovim okolnostima nama a i desetinama hiljada poniženih državnih službenika i zaposlenih u javnoj upravi to mnogo ne znači. Svakoga dana vidimo povećanja plata u javnoj upravi i to na krajnje selektivan i nerezonski način. Plate rukovodilaca su značajno uvećane dok ove najniže ne dosežu ni do nivoa iz 2014. godine. To vređa i boli zaposlene, a utiče i na kvalitet rada javne uprave i mnogih državnih organa. Ovakva politika dovodi i do manjka kadrova koji sve više napuštaju državne organe i odlaze u inostranstvo. Od lokalnih administracija do vojske, sve je veći broj onih koji napuštaju nedovoljno plaćena radna mesta. Šta je cilj takve politike i upravljanja ljudskim resursima koji su valjda najveća vrednost? Da ta radna mesta popunimo strancima ili veštačkom inteligencijom?
Analize pokazuju da je u proteklih 18 godina, samo po osnovu uskraćivanja prava na topli obrok i regres zaposlenima u javnoj upravi, država prisvojila (uštedela) više od 10 milijardi eura. Sa umanjenjima plata 2014 godine, ukidanjem dnevnica i smanjenjem naknada za prevoz taj iznos je još veći. Da li je mali doprinos zaposlenih u javnoj upravi finansijskoj konsolidaciji zemlje, da li treba još da damo i koliko!?
Sada kada su se stekli uslovi i finansije države omogućavaju investicije vreme je da se nešto investira i u ljudske resurse. Pre svega u one koji su najbrojniji, najviše rade i imaju najniže zarade.
O čemu razmišljaju zaposleni u javnom sektoru u Opštini Surčin sa platama do 45.000 dinara kada se najavljuje izgradnja stadiona koji će koštati 700 miliona evra? Da li su oni poniženi ili treba da se raduju odlasku na sportske događaje ili da čekaju EKSPO 2027 da tamo budu izloženi kao eksponati najjeftinije radne snage? Isto je i u ostalih 160 lokalnih samouprava. Šta je razlog ovakve nerazumne politike? Nedostatak para ili odsustvo bilo kakve empatije i razumevanja za probleme običnih ljudi – državnih službenika?
GS UPOIP NEZAVISNOST
Predsednik Dragan Čabrić
