- jul 2022. Kategorija: Autorski tekstovi Izvor: Nezavisnost.org Foto: Shutterstock
Tradicionalna podela na muške i ženske poslove guši proces emancipacije žena i oduzima im vreme za obrazovanje i edukaciju, zbog čega dobar deo njih, posebno starijih od 45 godina, veoma često nema posao, niti ga traži. Ko trpi veću štetu, dame, njihove porodice ili država?
Žene u Srbiji troše petinu svog vremena na neplaćene kućne poslove i taj rad vredi više od šest milijardi evra godišnje, odnosno 546 evra mesečno. Za to što rade po kući, brinu o deci i nemoćnima, žene ne samo što nisu plaćene ni dinara već su im i na radnom mestu primanja manja nego kolegama muškarcima.
Aktuelno stanje je sledeće – skoro polovina radno sposobnih žena u Srbiji nema posao a među njima je najviše onih starijih od 45 godina. Tek svaku treću menadžersku poziciju u Srbiji, bilo da je reč o privatnom ili javnom sektoru, zauzima dama. I kao pikanteriju navedimo podatak iz publikacije Republičkog zavoda za statistiku “Žene i muškarci u Srbiji u 2020.” da su, sasvim paradoksalno, plate žena niže i u profesijama u kojima one čine većinsku radnu snagu. Naime, iako čine čak 95 odsto zaposlenih u sistemu socijalne zaštite, žene zaposlene u zdravstvu i socijalnoj zaštiti primaju 85 odsto plate muškaraca!
Još 118 godina za izjednačavanje plata
Tema ove analize nije nekakva feministička bajka o apsolutnoj rodnoj jednakosti posebno što tekst najstaje u vreme kada Vrhovni sud u Americi menja 50 godina staru presudu koja je legalizovala abortus. Ovoj tragičnoj vesti, izrazimo se sasvim precizno, dodajmo i već poznatu činjenicu da prema podacima Ujedinjenih nacija “samo polovina žena i devojaka u zemljama u razvoju može da donese odluke o svom telu – u vezi sa seksualnim odnosom, zdravstvenom negom, korišćenjem kontracepcije… I za kraj ovog uvoda, a time se vraćamo na temu ekonomsko-socijalnog položaja i prava žena, navedimo i procene Svetskog ekonomskog foruma da će biti potrebno još 118 godina da se na globalnom nivou izjednače plate žena i muškaraca.
Kako “veltšmerc” (tuga zbog nepravde) nije nikakvo rešenje, pristupa se najpre demokratizaciji društva a potom i reformama koje u razvijenim zemljama Evrope daju ozbiljne rezultate.
Naime, istraživanje koje nedavno po prvi put urađeno u Srbiji a kojim se meri gubitak države zbog visoke stope nezaposlenosti žena donosi i uporedne podatke o razvijenim zemljama Evrope gde su razlike u primanjima i stepenu zaposlenosti značajno smanjene od polovine prošlog veka.
Tako se u Švedskoj gubi svega jedan odsto BDP-a zbog manje zaposlenosti žena što ne čudi budući da je to zemlja koja ima najveći procenat zaposlenih dama (čak 80 odsto). Slična je situacija u Finskoj i Litvaniji, u kojima je 77 odsto žena radno angažovano. Što se Srbije tiče, u publikacijui pod nazivom “Ekonomski efekti usled manjeg učešća žena na tržištu rada” navodi se da je zbog manje stope zaposlenosti žena (13 procentnih poena u odnosu na muškarce) državni budžet na gubitku za približno dve milijarde, odnosno pet odsto BDP-a.
Kulturološki faktori diskriminacije
Govoreći za Nezavisnost.org, koautorka istraživanja, profesorka beogradskog Ekonomskog fakulteta Jelena Žarković kaže da je u pitanju ozbiljan gubitak koji nije samo uzrokovan ekonomskim već u mnogome i kulturološkim faktorima. Konkretnije, Italija je zemlja koja ima niži nivo zaposlenosti žena od Srbije a na sličnom su nivou i Grčka i, razume se, većina zemalja na Zapadnom Balkanu.
“Deo razloga se sigurno krije i u kulturološkom miljeu da je za ženu predodređena uloga domaćice, da je ona zadužena za kućne poslove i za odgoj deteta. U Skandinavskim zemljama su ove uloge sasvim jednake pa poslodavac nema nijedan razlog da posebno tretira ženu jer će i otac uzimati porodiljsko bolovanje kad treba. Takođe, žene nisu preopterećene kućnim poslovima koji su sasvim ravnomerno raspoređeni u porodici. Koliko je to važno pokazuje podatak da je u Švedskoj, na primer, za samo 10 godina nivo zaposlenosti žena povećan za petinu. Međutim oni su sprovodili jake kampanje aktivacije žena koju su pratile javne politike dostupnosti vrtića, fleksibilnosti u obavljanju kućnih poslova i sveukupne podrške za radnice, ali i njihovu emancipaciju i uključivanje muškaraca u obavljanje svakodnevnih poslova”, navodi profesorka Žarković.
A to onda znači iskorak iz tradicionalnih “muških i ženskih uloga” i raspodela poslova prema ličnim veštinama, postignućima, afinitetima i potrebama. Koliko je to realno u zemljama kao što je Srbija ako je posmatramo kao jednu od ekonomski najnerazvijenih država Starog kontinenta?
Ovako će to svojevremeno objasniti sociolog Božo Milošević, profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, koji je svoj radni vek posvetio sociologiji rada.
“U manje ekonomski razvijenim i manje demokratski usmeravanim društvima, koja najčešće, uz to, pate i od međukulturne netolerancije, žilavo se opire tradicionalistički društveno-kulturni obrazac koji unapred računa sa podređenosti žena u svim sferama društvenog života, pa samim tim i u sferi rada – posebno rada u kući“, analizirao je profesor da bi potom dodao:
„U srpskom društvu su uveliko prepoznatljivi politički stavovi i formalno-pravni regulativi koji promovišu društvenu jednakost oba pola, ali je – posebno u privatnoj sferi života (’kućni rad’) još uvek nepovoljan za žene. U toj sferi izraženije se, u gotovo svim savremenim sociološkim istraživanjima, primećuje prevladavanje ’principa običajnosti’, po kome se ’vladaju’ pripadnici porodice/domaćinstva. Jednostavno, ne samo otac, muž, ili brat, nego i majka, supruga i sestra, u većini slučajeva, smatraju da je to nešto ’normalno’, što se neki poslovi tretiraju kao ’muški’ i ’ženski’“, ukazuje profesor Milošević. Dodao je da se upravo iz rezultata tih periodičnih istraživanja u zadnje vreme primećuje da mlađa populacija, ipak, sve manje prihvata ovakve podele.
Pozitivne promene propisa
Što se tiče legislative, nevladine organizacije pozdravljaju preduzete mere kao što je usvajanje novog Zakona o rodnoj ravnopravnosti (u junu prošle godine), Strategije za rodnu ravnopravnost za period 2021-2030 (u oktobru prošle godine) i Akcionog plana za period 2022-2023, čije se usvajanje očekuje.
„Sve pomenuto predstavlja pozitivan i ohrabrujući okvir za unapređenje rodne ravnopravnosti u Srbiji. Pogotovu za poboljšanje položaja žena 45 plus pošto su u novoj Strategiji prvi put prepoznate kao jedna od teže zapošljivih grupa, čime je povećana šansa da im budu više pristupačne mere aktivne politike zapošljavanje nego do sada. Generalno, u Strategiji i Akconom planu ima niz inovativnih mera usmerenih prema zapošljavanju i samozapošljavanju žena. U smislu povećanja njihove zapošljivosti previđaju se treninzi u oblasti digitalnih veština, finansijsko opismenjavanje, zelena i cirkularna ekonomija. To je vrlo relevatno i značajno upravo za žene starije od 45 godina, jer najveći procenat nezaposlenih žena iz te grupacije u evidenciji Nacionalne službe zapošljavanje ima niske kvalifikacije. Naime, čak 36 odsto njih ima samo osnovnu školu, a oko 50 odsto završenu trogodišnju ili četvorogodišnju srednju školu. Istovremeno, žene su vrlo spremne za usavršavanje i istraživanje koje smo obavili u Nišu, Kragujevcu, Čačku i Aleksandrovcu je pokazalo da su tri od četiri žene starije od 45 godina otvorene prema sticanju novih znanja i veština“, priča za portal Nezavisnost.org Mima Perišić iz udruženja Žene na prekretnici. To udruženje zajedno sa srodnim nevladinim organizacijama godinama upozorava na posebno ranjiv položaj žena starijih od 45 godina na tržištu rada.
U ukupnom broju od 2,1 miliona žena radnog uzrasta, starijih od 45 godina je nešto više od milion. Od njih gotovo pola miliona (495,500) ne rade. Žene u grupaciji 45 plus predstavljaju 48 odsto svih žena u evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje.
“Već od 45-e godine žene se suočavaju sa nemogućnošću da ostvare jednaka prava na rad, ne samo u odnosu na svoje muške vršnjake – koji u tim godinama beleže najvišu stopu zaposlenosti, već i u odnosu na žene drugih starosnih kategorija, tako da je njihova stopa zaposlenosti najniža u poređenju sa svim starosnim grupama. Tako su žene starije od 45 godina dvostruko disrkiminisane na tržištu rada, po osnovu godina i roda”, ističe Perišić.
Naša sagovornica ukazuje i da je prema zvaničnim statistikama upravo u ovoj populaciji najveći broj dugoročno nezaposlenih.
“Najveći broj je ostao bez posla pošto su proglašene tehnološkim viškom ili su otpuštene posle zatvaranja preduzeća u kome su do tada radile (42,8% je dobilo otkaz zbog stečaja preduzeća). Gotovo 260.000 njih još nije ostvarilo uslove za penziju, pošto njihove godine radnog iskustva nisu u skladu sa radnim stažom, što govori o visokoj stopi njihove neformalne zaposlenosti, i o rizicima koje ih očekuju u trećem dobu”, upozorava Perišić.
Apsurdan stav poslodavaca
U prevodu, pitanje je koliko će tih žena uspeti da ostvari pravo na penziju. Stereotipi poslodavaca da su žene najproduktivnije u periodu od 30 do 45 godine života, za Čedanku Andrić, predsednicu Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost” su duboko pogrešni, i to ne samo sa etičkog već, pre svega, sa ekonomskog stanovišta. Uz njeno objašnjenje treba imati u vidu da isti ti poslodavci nisu mnogo nežniji ni prema mlađim ženama, što je svojevrsni paradoks. Naime, čak 36 odsto dama u odnosu na 26 odsto muškaraca pri razgovorima za posao bivaju pitane da li imaju ili planiraju da imaju decu, a od 7 odsto njih je traženo i lekarsko uverenje da nisu u drugom stanju, pokazalo je istraživanje “Rodna diskriminacija u oblasti rada i zapošljavanaj u Srbiji”.
“Žene starije od 45 godina su uglavnom odgajile svoju decu, imaju vredno iskustvo iza sebe, imaju znanja koja neko od 30 godina ne može imati jer jednostavno nije imao vremena da se suoči sa određenim situacijama. One u tim godinama mogu da se posvete karijeri i prosto je začuđujući stav poslodavaca da njihovu životnu zrelost kazni umesto da nagradi. Nažalost, neko ko nema sindikalnog ili profesionalnog iskustva će lakše pristati na ucenu i nestabilne uslove rada, s tim što se mora priznati i da je loša obrazovna struktura žena starijih od 45 godina. To su žene koje su masovno otpuštane tokom privatizacije i koje su u velikom broju ostale nezaposlene”, objašnjava Čedanka Andrić, koja smatra da bi te žene morale da se edukuju i prekvalifikuju, naravno uz finansijsku podršku države.
Andrić se osvrće na rodni jaz na tržištu rada generalno, navodeći da bi bilo mnogo više zaposlenih žena kada bi država obezbedila pristup vrtićima, zaštitu za samohrane roditelje koji su posebno ugroženi, kao i poštovanje Zakona o radu koji žene neće držati zaposlene mesecima i godinama na ugovorima o privremenim i povremenim poslovima.
“Kada je reč o starijim damama, jasno je da naše društvo gubi solidarnost, i kao da se zaboravlja da ćemo svi doći u pedesete i šezdesete. Nekako kod nas već u drugoj polovini života bivate skrajnuti i označeni kao starija osoba kojom se ne treba mnogo baviti”, konstatuje Andrić.
Predsednica UGS “Nezavisnost” podseća da je Srbija jedna od nastarijih nacija u Evropi. Preciznije, poslednji podaci Republičkog zavoda za statistiku pokazuju da je nastavljen trend starenja stanovništva pa je više od petine populacije starije od 65 godina. Od 2002. do 2021. godine udeo mlađih od 15 godina smanjen je sa 16,1 na 14,3 odsto, dok je udeo starijih od 65 povećan sa 16,6 na 21,3 odsto. Demografske procene o populacionoj budućnosti Srbije su još sumornije.
Jelena Aleksić
