Priča o uzurpiranim radnim pravima koja se događala u jednoj instituciji kulture jednog vojvođanskog grada ostaće životno zapamćena ne samo za njene protagoniste, već i za one (malobrojne) koji su sticajem okolnosti bili upoznati sa njom. A ona, prema svedočenju protagonistkinje, slučajno književnice i pravnice, izgleda ovako: „X.Y. imenovana je za v.d. direktora institucije 29. novembra 2013. godine. U to doba apsolutno niko nije znao ko je ona, osim vlasti i đaka kojima je predavala u nekoliko škola… X.Y. se nije pojavila na poslu odmah, prošlo je tu dana i dana pre susreta sa zaposlenima dok nije došla i izjavila da će da uvede red… Počelo je, valjda kao prvi korak, zaključavanje toaleta, a ko bi baš morao da ide, morao bi da potpisuje revers za ključ. Zaključavana je i kuhinja, da bi se zaposleni doveli u red. Knjige iz Bukkrosing zone… ormani su otvarani i pražnjeni tako da je dobar deo inventara koji se odnosio na dotadašnji rad institucije i sve dotadašnje projekte bačen u smeće. Ličilo je to sve na skrivenu kameru, međutim, smanjenja plata i otkazi bili su stvarni, nefingirani niti ostavljeni na pukim pretnjama, plašenju i zastrašivanju koje su svakodnevno sprovodile direktorkine „desne ruke“, istaknute članice jedne od vladajućih stranaka. Dok je nova v.d. održavala prve u seriji svakodnevnih sastanaka sa nama, gde se naveliko preispitivalo šta mi uopšte radimo i kako radimo, u proceduri je bio otkaz dotadašnjem direktoru, novinaru i književniku. Bio je to slučaj o kojem se, u jednom kratkom periodu, pisalo i raspravljalo i u zemlji i van nje, no vlasti i v.d. se ni za trenutak nisu zamislili pre nego što su otpustili pisca i pokazali šta zaista misle o kulturi, to jest, šta misle da joj urade. Posle odlaska direktora iz institucije, kao tehnološki viškovi otpušteni smo A.M., J.D., M.B. i ja, a otkaz su dali Z.K., A.V., D.B. i A.Š. Pre otkaza, svako od nas je još čuo da ništa ne zna (kao Džon Snou iz serijala „Igre prestola“), da ništa ne radi, da ne ume da izvrši ni najjednostavniji zadatak i da za svaki od naših programa treba da bude angažovan nezavisni stručnjak iz vladajuće stranke. Oduzet nam je minuli rad, svaki čas smo išli u fond PIO po uverenja o ranijim zaposlenjima; godišnji odmori su – sve dok nije došlo do otkaza – stalno bili sumnjivi i pod znakom pitanja. N.A., psiholog, otpremljen je u penziju… U međuvremenu su zaposleni spremačica i vodoinstalater. U toku v.d. mandata X.Y., pa kasnije i njenog postavljenja na mesto direktorice, zapaženo je i to da ona uopšte nema dovoljno staža za funkciju direktora, što uopšte nije smetalo vlasti da upravo nju postavi na ovu funkciju. U radnoj biografiji navela je da je održala jednu radionicu učenicima… Njena titula i ime na vratima njene kancelarije bilo je ispisano drastično većim slovima od imena ostalih zaposlenih. Mnogi saradnici s kojima je institucija negovala prijateljstvo godinama, jednostavno su nestali s programa…“.
ČISTKE U KULTURI
U priči književnice i protagonistkinje namerno su izostavljeni naziv institucije, ime grada, kao i imena direktorke i otpuštenih ili oteranih zaposlenih. Neki od njih su u međuvremenu bili primorani da prestanu da se bave kulturom, niko nije dobio novo, stalno zaposlenje, vlast je i dalje ostala ista i nisu svi saglasni da im se, i toliko godina posle, imena pominju u javnosti.
Iako teskobno markantan, ovaj slučaj nije jedinstven ni usamljen u institucijama kulture u Vojvodini i Srbiji, poslednjih desetak godina. Izvestan broj tekstova i priloga u malobrojnim nezavisnim medijima posvećen je stanju u kojem su se zatekle institucije i zaposleni, a upućuju na nekoliko karakterističnih momenata: smene dotadašnjih direktora pre isteka mandata, poveravanje vođstva institucija nedovoljno stručnim partijskim kadrovima, mobingovanje zaposlenih koji su tretirani kao neka vrsta talaca zaostalih iz prethodnog ciklusa vlasti, otpuštanja, ili obesmišljavanja profesionalnog angažmana zaposlenih i, najzad, na grubo ideološko i političko utilitarizovanje programskih orijentacija institucija.
statua posvećena solidarnosti, izvor pixabay
I pored svega, osim sporadičnih i retkih „uzbunjivanja“ javnosti, kultura je, paradoksalno, postala jedna od najtiših i najugušenijih oblasti, a motivacija zaposlenih kao da je nestajala proporcionalno s njihovom solidarnošću i podrškom jednih prema drugima. Verujem da će se ovo ćutanje kulture u Srbiji protekle decenije jednom istraživati u ozbiljnim studijama, baš kao što je to činjeno s kulturom devedesetih godina dvadesetog veka. Za razliku od liberalnog modela kulturne politike, koji se bazira na proklamovanoj „neutralnosti“ države u oblasti kulture i konceptu koji podrazumeva da „država ne sme da utiče na razvoj kulture, da ne bi ugrozila njenu autonomiju“, kako smatraju Milena Dragičević-Šešić i Branimir Stojković, kulturne politike zatvorenih društava po tipu bi se mogle locirati između državno birokratsko-prosvetiteljskog modela i nacionalno-emancipatorskog modela. U prvom slučaju, država je u apsolutnoj prevlasti a kultura je centralistički usmeravana, planirana i kontrolisana preko pravno-političko-ideološkog državnog aparata.
UZURPIRANE, OBESMIŠLJENE I PASIVIZIRANE INSTITUCIJE KULTURE
Ovaj model kulturne politike bio je karakterističan kako za socijalističke zemlje tako i za mnoge socijaldemokratske sisteme zapadnog sveta. Danas je ovaj model karakterističan i za zemlje u kojima je, nakon socijalističko-etatističkog režima, uspostavljen autokratski model vlasti. Planirane su ne samo materijalno finansijske pretpostavke kulturnog razvoja, nego se pod sredstvom takozvane državne narudžbine i ideološkog pritiska kulturno stvaralaštvo i tematski (sadržinski i stilski) usmeravalo.
Upravo u ovakvim modelima kulturne politike je značajno ugroženo savremeno kulturno stvaralaštvo, kao precizan odraz i komunikacija sa stvarnošću, a favorizovana tradicionalna i institucionalna kultura. Kultura i umetnost su u ovakvim kulturnim modelima grubo utilitarizovane i ideološki indoktrinirane i funkcionalizovane: „Kad se taj model kulturne politike razvije u totalitarnom sistemu, pisci postaju ’inžinjeri ljudskih duša’ a slikari bivaju slati na velika gradilišta da svojim platnima ovekoveče uspehe izgradnje“. Bez obzira na formalna i deklarativna opredeljenja jedne kulturne politike, ono što razlikuje jedan koncept kulture od drugog jesu mogućnosti, načini i efekti njihovih praktičnih primena kao i konačni rezultati u smislu ostvarenja stepena otvorenosti i pokretljivosti ustanovljenih kulturnih modela i sistema, realizovanih na osnovu delotvornosti primenjivanih kulturnih strategija. Stepen demokratičnosti i razvijenosti slobode stvaralaštva u određenom socio-kulturnom prostoru najjedostavnije je proverljiv putem analize prisustva i srazmere podsticajnih odnosno suzbijajućih instrumenata (od ekonomskih, političko-pravnih preko organizacionih do vrednosno idejnih) u aktuelnoj primenjivanoj kulturnoj politici: „Što je više podsticanja“, zaključuju Dragičević-Šešić i Stojković, „različitih vidova kulturnog stvaralaštva, a manje ograničavanja i kontrolisanja to je i ukupna kulturna klima u društvu demokratskija i uočljiviji su stvaralački rezultati u različitim područjima društvenog života“.
I upravo je jedan od prvih pokazatelja demokratskog potencijala jedne zemlje i stanja u kojem se društvo nalazi, slika njenih institucija kulture. U nedemokratskim društvima i autoritarnim sistemima, naime, institucije kulture su uzurpirane, obesmišljene i pasivizirane upornim političkim i ideološkim diktatima, radna prava zaposlenih u njima su urušena, baš kao i njihova motivacija, solidarnost pod pritiskom postaje nemoguća, a kultura je, suprotno svim predstavama koje smo imali ili imamo o njoj, umorna i tiha, sasvim udaljena od potreba građana koji na nju imaju pravo. Sasvim daleko I od njenih istinskih kreatora. Osim, naravno, kada je reč o skupim državnim projektima koji, na trenutak, opsenu učine stvarnijom, a posle kojih, nažalost, tišina postane još dublja.
Piše: Aleksandra Bosnić Đurić
