- februar 2021. Kategorija: Autorski tekstovi, Branislav Božić Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Pixabay, Medija centar, Youtube
Zlostavljanje na radu često prećutano zbog sveprisutnog straha od gubitka posla * Sve češći politički i funkcionerski mobing, posebno ugroženi zaposleni u prosveti, zdravstvu i kulturi * Funkcija „goniča robova“ u stranim kompanijama * Problematične diplome, partijske knjižice i negativna „kadrovska“ selekcija
Deset i po godina nakon donošenja Zakona o sprečavanju zlostavljana na radu, ono ne samo da nije sprečeno ili bar smanjeno, nego poprima nove dimenzije i sadržaje, a zlostavljači, gotovo po pravilu, ne bivaju kažnjeni.
Prema rečima sagovornika portala UGS “Nezavisnost”, poruka iz dosadašnje prakse jeste da radnici trebaju da budu srećni ako se mobing makar zaustavi i ukoliko oni ne obole zbog konstantnog stresa. Najgore je to što znatan broj takvih slučajeva ostaje neprijavljen i neprimećen, zahvaljujući sveprisutnom strahu od gubitka posla ili stigmatizacije u kolektivu i društvu.
Za početak, valja podsetiti da u Srbiji postoje dva ključna propisa za zaštitu od zlostavljanja na radu. Prvi je Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu na osnovu kojeg zaposleni, koji smatraju da su izloženi mobingu, imaju pravo na interni postupak posredovanja kod poslodavca, a ako to ne uspe ostvaruju pravo na sudsku zaštitu, i to na Višem sudu. Drugi propis je Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, na osnovu kojeg nadležna agencija u slučajevima zlostavljanja na radu vodi postupak arbitraže.
„Ovaj zakon je 2018. izmenjen i unapređen, a posebno je unapređena pravna zaštita kod zlostavljanja na radu, tako da se ti postupci okončavaju sporazumima strana u sporu. Ako do sporazuma ne dođe, postupak se prekida i strane se upućuju na sudsku zaštitu“, objašnjava za portal UGS Nezavisnost Ivica Lazović, zamenik direktora Agencije za mirno rešavanje radnih sporova.
Postupke zaštite od zlostavljanja na radu najčešće su prethodne godine pokretali zaposleni u zdravstvu i prosveti, a povećan je broj prijava za mobing i u delatnostima kulture.
Svaka treća prijava dokazana
Zlostavljanje na radu je u nadležnosti Agencije nešto više od deset godina i za to vreme bilo je 543 takvih postupka. Od tog ukupnog broja u 15 odsto postupaka spor je okončan sporazumno, za 31 procenat konstatovano je postojanje zlostavljanja, dok u 54 odsto slučajeva to nije utvrđeno.
Za Slađanu Kiković, šeficu Odeljenja za zakonodavno-pravnu regulativu, pravnu pomoć i zastupanje UGS Nezavisnost, uzrok nerešavanja brojnih slučajeva mobinga jeste i u sporom procesuiranju, gde je, nakon pokušanja medijacije i mirenja, u prvom stepenu nadležan Viši sud.
“Pokazalo se da su sudije nespremno dočekale primenu Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, i da do danas nisu mnogo odmakle od toga. Dosad je doneto tek nekoliko presuda u korist žrtava mobinga. Iako bi takvi postupci trebalo da budu skraćeni, suđenja traju i po 5-6 godina. S druge strane, na medijaciji sporovi povodom mobinga često završe mrtvim slovom na papiru, jer žrtva kasnije opet doživljava zlostavljanja, ukoliko ne dobije otkaz”, navodi Kiković
Očigledno je i da se sa normama koje su u vreme donošenja pomenutog zakona smatrane savremenim, sučelilo grubo tranziciono društvo, posebno sfera rada. Rezultat je porazan – zlostavljanje i slična kršenja položaja i prava radnika nesmetano haraju i vraćaju nas u vreme prvobitne akumulacije kapitala.
Danilo Ćurčić iz A11 – Inicijative za ekonomska i socijalna prava, smatra da je takvo loše stanje posledica, pre svega, činjenica da u Srbiji radi i živi veliki broj siromašnih i nedovoljno obrazovanih ljudi. Srbija godinama spada među zemlje sa najvećom nejednakošću u Evropi, a umesto da je smanjuje, jedina u regionu nije preduzela nikakvu posebnu meru socijalne politike prema najsiromašnijima, čak ni za vreme krize izazvane virusom Covid-19.
„Teret krize uopšte plaćaju najsiromašniji i to je, izgleda, odluka države. Kada je reč o tome da se broj slučajeva mobinga ne smanjuje ili se teško prijavljuju, pored tako povoljne ‘baze’ za zavođenje maltretmana i izrabljivanja, jer radnici u strahu za preživljavanjem svašta trpe, treba biti svestan da su radni odnosi previše fleksibilizovani. Položaj i status radnika izuzetno je nesiguran a i dalje vlada mišljenja da i od goreg ima gore“, ističe Ćurčić za portal Nezavisnosti.
Neefikasna sudska zaštita
Ćurčić smatra da je mali broj prijavljenih slučajeva mobinga posledica činjenice da se sudstvo generalno nije pokazalo efikasnim u zaštiti radnika kod najklasičnijih oblika beskrupoloznog izrabljivanja, prekomernog iscrpljujućeg rada, bez plaćanja prekovremenog angažmana.
„To je kršenje osnovnih prava radnika i brojnih međunarodnih konvencija. U zakonskom smislu sve pomenuto se ne može podvesti pod zlostavljanje na radu, ali je očigledna posledica pomentog da od lošeg ima gore. Ovde je na snazi trka do dna u snižavanju radnih prava, pa i u evidentiranju maltretmana. Utisak na kraju jeste da su slučajevi mobinga zapravo retki i da nas onda iznenade situacije, kao nedavno kada je na dodeli nagrada jedna radnica javno progovorila o pritisku“, kaže Ćurčić.
Slučaj na koji naš sagovornik ukazuje je, bar na kratko, privukao pažnju medija i javnosti na već ustaljeni sistem mobingovanja, mada akterka nije spomenula zlostavljanje. Reč je o događaju sa početka februara kada je Jovana Bakula, zamenica marketing menadžera kompanije P.S. Fashion, prilikom uručivanja priznanja „Top 50 najbolje onlajn stvari“, javno i nimalo svečarski iznela optužbe na račun firme u kojoj radi, opisujući to kao sistematski pritisak na zaposlene.
„Od devet zaposlenih koji su početkom godine bili u timu, sada nas je troje. Od toga je jedna koleginica na bolovanju zbog psihičke neuravnoteženosti. Zbog istih razloga, ogromnog pritiska i stresa, jedna koleginica je dala otkaz, a dvoje kolega je dobilo otkaz pod nerazjašnjenim okolnostima… Mnoge kolege su premeštene, tako da je ovo jedna Pirova pobeda“, navela je tada Bakula, i vrlo brzo otišla na bolovanja.
Očekivano, iz kompanije su reagovali saopštenjem da „ništa od navedenog nije istina“, ali su ove tvrdnje i dodatna objašnjena vrlo brzo povukla. Bakula je podelila i izjavu direktorke sektora marketinga Jelene Karanac portalu Morava info. Kazala je da je na bolovanju zbog problema prouzrokovanih stresom. Navela je i da „verujući da istina mora biti iznad svega, ima moralnu i ljudsku obavezu da podrži koleginicu Bakulu“, ali i sve članove tima i da posvedoči o maltretmanu koji su zajedno doživeli. “Ne želeći da potenciram imena, neko je odlučio da nas precrta i da stavi putaču na nas”, dodala je na svom profilu, a preneli su mediji.
Mučenje do dobrovoljnog otkaza
Mnogo se “putača” izgleda postavlja u Srbiji, a kako ističe Olga Vučković Kićanović iz Agencija za konsalting u radnom pravu FIDES, u vezi sa “tranzicionim mobingom” treba razgraničiti dve stvari.
„Prvi slučaj jeste mobiranje sa ciljem oslobađanja viška zaposlenih bez obaveza pri otkazu, pod parolom ‘muči ga stalno dok sam ne ode’. Druga je izrabljivanje zaposlenih do granice izdržljivosti – rade prekovremeno, bez prava na odmor, bolovanje, normalno vršenje fizioloških potreba… To nije mobing, već kršenje odredaba Zakona o radu i ljudskih prava, što često sistemski ostaje nekažnjeno“, objasnila je Vučković Kićanović za portal Sindikata Nezavisnost.
Na pitanje da li se se povećava broj klasičnih slučajeva mobinga u praksi i koje su grupe radnika i sektora najčešće pod takvim pritiskom, naša sagovornica ističe da je uverena da je primetan porast broja prijavljenih slučajeva u srazmeri sa porastom svesti o sprečavanju i kažnjivosti mobinga, ali i da je opšta informisanost radnika o mobingu i dalje slaba, uprkos zalaganju nekih sindikata da radnike podstakne na suprotno.
„Primetno je i sve češće pokretanje internih postupaka zaštite, koji su danas uspešniji nego ranije. Ipak, i posle decenije primene Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu mnogi zaposleni mešaju mobing sa kršenjem drugih radnih, socijalnih, pa i ljudskih prava. Na primer, misle da su prekovremeni rad i neisplata zarade mobing, a ne kršenje Zakona o radu. Takođe, misle da je zlostavljanje i po njih nepovoljan aneks ugovora o radu. Po našem Zakonu, da bi određeno ponašanje imalo obeležje mobinga treba da traje i da se ponavlja“, ukazuje Vučković Kićanović.
Ona svedoči da se na tužbe povodom mobinga češće odlučuju visokoobrazovani zaposleni, dok manje obrazovani nisu svesni svojih prava iz rada, a kamoli prava na dostojanstven rad.
„U strahu od otkaza dugo trpe, pa se protivzakonito ponašanje ‘odomaćilo’. Tu vidim korektivnu ulogu sindikata i medija. Primer masovnih tužbi protiv direktorke muzeja u Leskovcu to dokazuje. Od 2010. pokrenuto je čak 77 sporova, ogromna većina je rešena u korist zaposlenih, što je rezultiralo velikim sudskim troškovima i naknadama štete zaposlenima. Za ovakvu osvešćenost zaposlenih na jugu u zaštiti svojih prava zasluge sigurno ima i portal Južne vesti, koji se godinama posvećeno bavi radnim, ekonomskim i socijalnim pravima. Takođe, tamo su dobro organizovane i nevladine organizacije za zaštitu radnih prava. Stalno govorim – nema bolje zaštite od znanja! Ne može zaposleni da zaštiti svoja prava, ako ih ne poznaje, a u čemu sindikati treba da preuzmu još aktivniju ulogu“, rekla nam je Vučković Kićanović.
Ona posebno naglašava da su zaposlene žene vrlo često žrtve mobinga i diskriminacije.
“Seksualno uznemiravanje je za javnost i medije uvek senzacionalno i o njemu se najviše priča. Zaštita od seksualnog uznemiravanja postoji po više zakona i pred više institucija. Mislim da joj se staje na put, prvenstveno pod pritiskom javnosti i zahvaljujući medijima koji nisu senzacionalistički ili tabloidni”, ocenila je Olga Vučković Kićanović u izjavi za portal UGS Nezavisnost.
Dodala je da je danas veoma rasprostranjen politički i partijski mobing koje zaposleni trpe i retko prijavljuju u strahujući od represije, posebno od gubitka posla.
Politički mobing, „bosing“ i „goniči robova“
I Vera Kondić, konsultant za zabranu mobinga i diskriminacije angažovana u UGS Nezavisnost, psiholog i specijalista medijacije potvrđuje sve češći mobing političke i funkcionerske prirode.
„Došli su divlji i isterali pitome, jer su, po principu negativne selekcije koja je zavladala kod nas, došli oni sa problematičnim diplomama i oni sa partijskim knjižicama kojih je mnogo i koje je ‘valjalo’ negde udomiti. Takvi su zatekli na radnim mestima ljude koji znaju posao i koji im zbog toga smetaju, jer pored onog ko zna posao, lako će se prepoznati onaj ko ne zna. Takođe, ovi stručni, zadubljeni u svoj posao koji obavljaju kvalitetno, najčešće ne znaju da se ‘laktaju’ i da spletkare, a i nemaju vremena za to. Novopridošlice, međutim, imaju dovoljno vremena i svojih motiva za takve stvari i čine sve da oklevetaju, diskredituju i istisnu sve one ove koji znaju“, izjavila je Kondić za portal Nezavisnosti.
Ona objašnjava da je pomenuta situacija psihički vrlo teška za žrtvu. Česta su preispitivanja – šta je pogrešno uradila, pa objašnjavanja kolegama; žrtva je okupirana i fokusirana na tu situaciju koju ne može sebi da objasni, loše spava, ima pad koncentracije i pažnje, strepi i strahuje. Kada izađe iz početnog šoka pokušava da reaguje, obraćajući se nadređenima. Ako oni ne reaguju, što je mnogo češće, ili ako dodatno drže stranu moberu, žrtva je u stanju bezizlaza, objašnjava naša sagovornica sa velikim iskustvom u pomoći žrtvama mobinga.
Naša sagovornica ukazuje da nije u pitanju samo strah da će se izgubiti posao (koji je u Srbiji pre korone bio strah broj jedan, veći nego strah od smrti), već i osećaj odbačenosti, stigme, i gubitak samopouzdanja koji može da ide do totalne nesigurnosti i gubitka dostojanstva, što su čovekove temeljne vrednosti.
“Baveći se profesionalno pojavom mobinga i pomažaći žrtvama videla sam mnogo ‘urušenih’ ljudi od kojih neki nikada nisu uspeli da se vrate u normalno funkcionisanje. Zato mobing smatram vrlo opasnom pojavom nasilja na čijem smanjenju treba aktivno, dugo i uporno raditi, a to se u Srbiji, uprkos zakonu, ne dešava”, kaže Kondić.
Žene češće traže pomoć
Na pitanje da li žene i dalje, nezavisno od seksualnog uznemiravanja, trpe više mobing nego muškarci, naša sagovornica odgovara da se žene samo češće javljaju za pomoć jer su žrtve i drugih oblika nasilja. Ističe i da je kod žena jedan od čestih oblika ‘bosing’ gde su izvršioci mobinga rukovodioci.
Postoji još jedan tranzicioni model mobinga koji je prisutan u nekim inostranim firmama kod nas, ukazuje Kondić.
“Naime, u prvoj fazi rada, dok se firma ne instalira ili osvoji tržište, oni obično za rukovodioce imaju ljude koji su kvalitetniji. Kada se posao razradi, rukovođenje obično prepuštaju manje kvalitetnim kadrovima, što na najnižim rukovodećim mestima poprima ulogu ‘goniča robova’ koji zaposlene maltretiraju na razne načine. Ali, kada si njihov ‘miljenik’ možeš i ponešto da dobiješ, s tim da su miljenici promenljiva kategorija. Oni, inače, ne bi postojali da nema rukovodilaca koji dozvoljavaju da goniči rade šta hoće”, objašnjava Kondić.
Prema njenim rečima, zapravo je reč o strateškom mobingu koji ide na povećanje neizvesnosti i straha kod zaposlenih da bi se disciplinovali i da bi se tako upravljalo njihovim ponašanjem. Posledice su različita stresna stanja koja vode u bolest, rezimira psiholog Vera Kondić.
Ivica Lazović podseća da je Agencija za mirno rešavanje radnih sporova za sve koji žele da saznaju više o zaštiti od zlostavljanja na radu organizovala SOS Mobing telefonsku liniju na broju telefona 080/300-601. Linija je zajednički projekat sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, a za pet godina postojanja evidentirala je 4930 poziva.
