Foto: Medija centar i privatna arhiva
Nema mnogo prostora za socijalni dijalog između aktuelne vlasti i radništva u sistemu koji privileguje nemilosrdne i bogate kriminalce na račun siromašnih radnika, kaže Zoran Hamović, direktor ugledne izdavačke kuće Clio za portal Nezavisnost.org
Sagovornik portala Nezavisnost.org, Zoran Hamović, glavni je urednik i direktor ugledne izdavačke kuće Clio, koja u svom portfoliu, za 34 godine postojanja nudi ozbiljne naslove domaćih i autora iz sveta koji se bave antopologijom, filozofijom, sociologijom, psihologijom, istorijom i umetnošću.
Jedna od najstarijih postojećih izdavačkih kuća u Srbiji osnovana je zahvaljujući Hamovićevom iskustvu sticanom u beogradskom Institutu za strane jezike i u Radu, nekada jednom od najagilnijih izdavača u SFRJ, gde je on širio svoja znanja o izdavaštvu, menadžmentu, kulturnoj i obrazovnoj politici, kao i medijima.
Nakon diplmiranja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, praktično se oprobao u brojnim štampanim i elektronskim medijima, uključujući i kulturnu redakciju RTS. Od 2000. na ovamo, Zoran Hamović i Clio nagrađivani su za svoj neumorni rad, što, između ostalih, uključuje dva priznanja za izdavača godine Međunarodnog beogradskog sajma knjiga – 2003. i 2010, i nagradu Biblioteke grada Beograda za najboljeg izdavača 2003. Aktuelni je predsednik Udruženja profesionalnih izdavača Srbije.
Radnička klasa u Srbiji pretvorena je u glasačku mašinu, malo uslovljavanjima, malo zastrašivanjem, malo lažnim obećanjima… Gde vidite neku mogućnost za ovu obespravljenju kategoriju?
Nisam siguran da radnička klasa postoji. Postoji razjedinjeni skup idejno nepovezanih pojedinaca. Kao hiperzavisni potrošači radije se hvataju malih, lažnih obećanja nego što učestvuju kao suvereni akteri društvenih promena. Pristaju da budu deo sistema korupcije i “prostitucije” ne bi li prečicom došli do boljeg života, razjedinjeni i sukobljeni, umesto da ispunjavaju svoj istorijski zadatak i zajedno se bore protiv toga.
Možete li da zamislite radničku klasu bez pobune?
Sistemom manipulacije sa tzv. stranim investitorima mnogi radnici su dovedeni do pozicije nezaštićene, najjeftinije najamne radne snage i statusa dobrovoljnog ropstva. Sa druge strane, posao ili “posao“ dobijaju oni koji moraju biti i članovi stranke i koji, da bi zadržali radno mesto koje su “dobili“, moraju u maniru ropske dicipline da izvršavaju sve što stranka od njih traži – da izlaze na proteste, plaćaju članarinu, da glasaju i dovode glasače, da botuju i mrze one koji nisu deo njihovog zadatog okruženja. Istorija je već mnogo puta odgovorila na ovo pitanje – kako se menja položaj obespravljenosti…
Vlast vrlo zdušno i uspešno radi na onepismenjavanju i onako devastiranog sistema vrednosti – obrazovanje, nauka, kulutura, čak su i budžetskim minimiziranjem stavljeni u zapećak. Dokle to može da ide?
U ovoj duhovitoj ali rogobatnoj kovanici „onepismenjavanje“ sadržana je suština procesa kome svedočimo i u kome smo prinuđeni da učestvujemo. Teško je normalnoj osobi objasniti da postoji neko ko ima potrebu da se u 21. veku bori protiv učenosti i unapređenja obrazovanja. Međutim, ne bi se moglo reći da je to izum ove trenutne vlasti u Srbiji, da toga nema u našoj istoriji a i u drugim društvima. Otpor prema nosiocima znanja i promenama je uvek veliki.
Ipak, ono što je konkretno i živo jeste velika društvena promena koja je kriminalnu atmosferu pretvorila u naš životni ambijent. Simbolički trenutak promene bila je inauguracija aktuelnog predsednika Srbije, kad je u Skupštinu doveo više od 5.000 oznojenih osoba, novu elitu – odabrane predstavnike gradova i varoši Srbije, sa kupljenim diplomama i velikom željom da bespogovorno služe onom koji im pruža jedinstvenui šansu da budu ono što nikad i nigde ne bi mogli da budu. Da raspolažu društvenim bogatstvom i sudbinama ljudi.
U takvom ambijentu se ne postavljaju pitanja, već izvršavaju naređenja, državni budžet se koristi kao razvojni potencijal stranački podobnih. Uzori su promenjeni i usklađen rečnik. Umesto kriminalaca medijski se eksponiraju kontroverzni biznismeni, umesto prostitutki neprekidno su pred očima javnosti starlete. Ugled žirija grand parade daleko je delotvorniji u javnosti od ugleda SANU. Školske profesore učenici mogu da biju, da ne dozvoljavaju da se časovi održe, roditelji učenicima popravljaju ocene maltretiranjem profesora u prisustvu advokata. Bez ikavih motiva i volje, na radna mesta pristižu nedoučeni učenici i pribavljenom diplomom okićeni „studenti“….
Kakva je trenutna situacija, po vašem mišljenju, sa umetničkim sadržajima koji su u ovom trenutku dostupni društvenoj zajednici u Srbiji?
Na sreću, u svim oblastima umetničkog stvaralaštva, zahvaljujući naporu pojedinaca, i dalje imamo reprezentativnu sliku i mogućnost da budemo u komunikaciji sa drugim kulturama i stvaraocima izvan Srbije. Važno je istaći da se mnoštvo sadržaja kreira bez sistemske podrške u nevladinom i privatnom sektoru, kao i da mnoge javne ustanove imaju potencijal za kompleksnije kulturne projekte, ali ostaje uvek mogućnost stručne rasprave o kvalitetu i dometu realizovanih projekta.
Kadrovi sa nepoznatom misijom
Koje bi instutucionalne i neistitucionalne akcije, u tom kontekstu, pomogle unapređenju izdavaštva, u kome se vi krećete duže vreme?
Estradno izdavašvo, kao i rijaliti kultura, dominantno obeležavaju javni prostor. Medijski su atraktivniji sadržaji koji umnožavaju ono “što se traži“ a ne ono što je “društveno korisnije“. Ove su kvalifikacije i istine prisutne već duže vreme i ne možemo se ljutiti na činjenice, ali ih možemo i moramo menjati. Potrebno je neprekidno i uporno tražiti mogućnosti i svakako sprečavati greške ili nepovoljne odluke nadležnih ustanova. Pre svega, otkup knjiga za javne biblioteke bi morao biti stručniji i u ime javnog interesa. Zatim, svi oblici podrške za objavljivanje kapitalnih dela jedinstveno su svedočanstvo o (ne)odgovornoj politici prema stimulisanim kulturnim vrednostima. Nabavka knjiga za obrazovne ustanove, unapređenje otkupa elektronskih izdanja, kao i zaštita od piraterije i neovlašćene eksploatacije objavljenih sadržaja publikacija koje su u prometu.
Na kraju, ali ne manje važno – unapređenje oblika nagrađivanja književnih stvaralaca i stručnjaka u oblasti produkcije knjiga. Posebno je značajno istaći problem neravnopravnosti položaja izdavačkih kuća na nejedinstvenom tržištu Srbije.
Može li u tome pomoći sindikalno organizovanje, koje je takođe prohibirano, odnosno “dobrodošlo“ samo ako je privezak vlasti?
Svakako je dobrodošla sindikalna podrška u određenim aktivnostima ustanova kulture. Takođe, svesni smo aktivne uloge udruženja, odnosno nevladinog sektora. Međutim, problematični su konkursi na kojima se redovno pojavljuju misteriozne, tzv. nevladine organizacije koje su u stvari kanali za prenos novca iz budžeta u džepove stranačkih “korisnika“. Smatram da je neophodno reagovati na takvu vrstu manipulacije i organizovanu zloupotrebu, kako bismo sprečiti dalju eroziju sistema konkursa i obnovili poverenje kulturnih aktera. Sindikalno jedinstvo i reakcija mogu značajno doprineti rešavanju ovakvih situacija.
U kojoj budućnosti vidite socijalni dijalog, u kome bi učestvovale ravnopravne snage – vlast i radnici – bližoj, daljoj ili..?
Iako nisam pesimističan, ne vidim preveliki prostor za socijalni dijalog između aktuelne vlasti i radništva. U uslovima dubokog društvenog rascepa i neprekidnog straha, gde je načinjen sistem koji privileguje nemilosrdne i bogate kriminalce na račun siromašnih radnika koji im zavide i identifikuju se s njima umesto da se bore protiv kriminalizacije. Vidljiva je društvena bolest utemeljena na strahu i nezameranju, a društveni dijalog je onaj koji je uvek neophodan da te bolesti leči. Ne vidim volju za tim, jer medijski se neprekidno i agresivno oblikuje javnost koja simulira i razara ideju o društvenom dijalogu. Radnici su u fokusu i javno su slavljeni kad masovno izađu na istorijsku scenu i uklone one koji su u svojoj bahatosti privatizovali radnike i tretiraju ih kao svoje sluge.
Kako vidite odnos ovdašnjih medija, zavisnih i nezavisnih, prema realnoj socijalnoj slici društva?
Mediji više nemaju uslova da budu objektivni, jer su često vođeni definisanim ciljevima koji određuju njihov kontekst. Umesto da budu komunikacijsko oruđe, sve više postaju komunikacijsko oružje u borbi protiv određenih pojedinaca, grupa ili političkog ili ekonomskog interesa. Realne slike nema, gubi se na ratištu u kome bolesno društvo razara svoje potencijale, zamenjujući ih surogatima razvoja i napretka.
Kako vam izgledaju najnovije izborne zavrzlame, s obzirom da ste se u jednom periodu oprobali i u aktivnom političkom angažmanu?
Izborne zavrzlame su dobra pošalica na račun ozbiljne predizborne aktivnosti koja se ponekad u javnosti prikazuje i deluje kao neozbiljna. Isuviše je nepotrebnih emocija koje pokazuju da još uvek nedostaje politička kultura, iskustvo i strpljenje. Ono što se u opoziciji prepoznaje kao nedostatak zapravo je pokazatelj potrebe za dijalogom i pozicioniranjem određenih mišljenja i rešenja. Put do cilja, odnosno smene aktuelne vlasti pre svega u Beogradu, može biti različit, ali podrazumeva jedinstvo i snagu opozicionog bloka da taj cilj ostvari. Postoji još mogućnost da se ohrabri jedinstvo i da se zajedničkim snagama izađe na izbore i pobedi. Postoji, takođe, i druga ideja o izgradnji jedinstva kroz istrajan stav o neizlasku dok se izborni uslovi ne promene, uz zadati rok do jeseni.
Oba pristupa imaju svoje argumente koji su za uvažavanje, ali i za demokratsku raspravu. Na kraju, važno je poštovati volju većine. Većina je odlučila da se na izbore izađe i nije dobro ako se glasači zbunjuju nejedinstvom i hrani njihova rezignacija i bes zbog neispunjenih očekivanja.
Preporučite nam nekoliko naslova koje je objavila izdavačka kuća Clio – a tiču se upravo ovih tema i nude praktične odgovore na njih?
Preporučio bih pre svega dela profesora Todora Kuljića – Prognani pojmovi i Manifest sećanja levice; zatim Pitera Adamsa – Divovi: Globalna elita vlasti; Dijega Fuzara – Misliti drugačije: Filozofija neslaganja; Manuela Kastelsa – Sunovrat: Kriza liberalne demokratije; Šošane Zubof – Doba nadzornog kapitalizma; i Danijela Koena – Homo Economicus: (Zabludeli) prorok novih vremena.
Dragan Stošić
