„Protiv tog fronta, te solidarnosti i probuđene, a dugo pritiskane i osujećivane svesti i hrabrosti, nema sile koja je jača i moćnija!“ – novinarka Branka Opranović
Nema osobe koja je u Novom Sadu želela da nauči o novinarstvu, a da nije bila na praksi ili na nekom času novinarstva Branislave Branke Opranović. Njena energija, harizma i pravdoljubivost, ali i velika ljubav prema novinarstvu je zarazna. Mi koji smo od nje u „Dnevniku“, makar i kratko, učili kako da izađemo na teren i/ili odaberemo temu, pamtimo da „nema velikih i malih priča. Ima samo dobro i loše napisanih tekstova“. I ovaj tekst nastao je u tipičnoj novinarskoj atmosferi, u poslednjem trenutku prepravke, jer smo želele da budemo aktuelne budući da se događaji smenjuju velikom brzinom. Drugo, pričamo pod jakim emotivnom nabojem, nakon prebijanja studenata pre dva dana (28.1.) i skupa kojeg, u znak podrške kolegama i teško povređenoj koleginici, organizuju nekoliko sati kasnije. Izveštači i učesnici protesta tvrde da u Novom Sadu nikada nije bio organizovan veći skup. Branka je emotivna jer se navršava i četiri godine od smrti njenog supruga Petra Petrovića, dugogodišnjeg urednika „Dnevnika“ i predsednika NDNV-a. Zajedno sa studentima i aktivistima bili su na ulici i devedesetih.
Branka Opranović u prvom ovogodišnjem broju KUME priča o protestu studenata tada i sada, o novinarskom zanatu i uslovima rada, o nepristajanju na kompromise i novinarskoj časti koja je neupitna.
- Kažeš da su u ovoj situaciji svakog trenutka vesti i događaji od pre minut već deplase. Kako vidiš ovaj trenutak, studente, njihove poteze i zahteve, ali i okruženje i prilike u kojem se bore?
O ubistvu 15 ljudi u Novom Sadu, koje je zatrpala nadstrešnica, personifikacija njihove kaljuge, korupcije i ustoličenog radikalsko-naprednjačkog kriminala kao jedinog modela življenja, ne usuđujem se da govorim samo kao o kapisli koja je dovela do eskalacije pobude velikog broja ljudi, čiji se broj, dakle ljudi oslobođenih straha, svaki sekund povećava. Tih desetine hiljada ljudi na ulici, nakon 1. novembra, to je najmanje što smo svi mi mogli da učinimo za ljude koje je ovaj režim ubio, pod nadstrešnicom, ali i na svaki drugi, ovom režimu imanentan način! Mnogo je siromašnih i gladnih građana, mnogo beskućnika, neobrazovanih, onih ubijene volje za životom, mnogo njih pati za decom koja su zauvek otišla u inostranstvo (nisu svi uspeli, neki se muče, peru suđe dok im iz džepa viri fakultetska diploma, a svi sigurno pate za svojim domom i domovinom, koju su umesto, razbojnika, oni morali da napuste…). Ne treba da zaboravimo da su nas preteče naprednjaka, radikali uveli u rat, u mržnju, u inlafaciju, u bezmozgost, u prazan tanjir i novčanik, u polupismenost, u domove sa sve manje knjiga na policama.
Tu negde ja vidim zajedničku nit u svim našim revolucijama. Tu negde vidim, na žalost, i sličnost u razlozima za pobunu. Treba, mišljenja sam, da prođe još mnogo vremena da bismo smeli nešto čvrsto da tvrdimo, ali ovo je već sada očigledno. Finese će beležiti istorija.
Svaka revolucija izranja iz prethodne, pa tako redom, u prošlost. A, onome kome je ovo prva, misli da je baš ova revolucija najžešća. I to je dobro, u tome je moć i snaga borbe – svaka je naredna borba utoliko veća, žešća i pametnija, jer nosi novo, koje je negde u krajičku nabijeno iskustvom prethodnog! Između ostalog bi se i zbog toga moglo reći da je ova današnja, najveća pobuna do sada! Pa kakvi bismo mi bili ljudi kada bi svaka naredna, u poređenju sa prethodnom, bila mlaka! Moglo bi se misliti, upoređivati, razgovarati do besvesti – bar smo time bogati! A, možda je to, kad malo bolje razmislim, ako ne isto, ono bar vrlo slično. Čovek se buni kad mu nije dobro, kad ga tlače, kad trpi nepravdu, kad su oko njega primitivni, neobrazovani, prevaranti, nepošteni, neškolovani, lopovi, korumpirani, lenji, šljam i gangsteri… Kada sve ovo, i još mnogo toga smrdljivog, nepodnošljivog čoveku, izopačeni vladajući režim ustoliči kao meru života, jer jedino u takvoj kaljugi može da opstane, onda neko vreme trpite, pa povraćate, pa jedno jutro odlučite da više ne možete i nećete, dignete glavu i… priča eksplodira! I tako smo došli tu gde smo sada. Kako roptanje ne može i nikada ne traje večno, uvek mora postojati kapisla koja će zapaliti vatru!
Ova je generacija – studenata, te svesnih građana, kao i obrazovanih ljudi čiji se glas godinama unazad sve više utišavao – najzad oslobođena straha, pozitivno i plišano razjarena – jako dobro i odmah na početku artikulisala zahtev da je u promeni sistema, uređenosti funkcionisanja društva i države poenta. Dakle, to što će neko biti smenjen i dati ostavku su periferne stvari, zadovoljenje mase, bačen rob među lavove da bi se smirio plebs! Lavovi će, pak, opet sutra biti gladni robova! I tako u beskraj! E, to je ono što je, najzad drugačije – sve više ljudi to shvata! A onda autokratskim režimima nema povratka! I jedino onda i na taj način! Dakle, promenom nakaradnog sistema i strogim uređenjem pravila u funkcionisanju demokratske države i društva. To se neće desiti preko noći, to će potrajati! Možda je to odgovor na tvoje pitanje, moju konstataciju i večnu lekciju – vi ćete dočekati promene! Vi, ili naredna generacija… Ali, jedno je važno – biće sigurno, nema nazad. Ova će revolucija trajati, ali se već nazire da je izvesnije, u poređenju sa pretodnim vremenom da će i uspeti!
- Uvek nam govoriš da ćem, posle decenija (tvoje) borbe za bolje demokratsko društvo, mi biti ti koji ćemo dočekati bolja vremena. Da li ti se čini da su se u ova tri meseca vreme i događaji ubrzali i da će ta promena za kojom vapimo doći pre nego što smo se nadali? Zašto? Može li promena da se dogodi bez nasilja, žrtava i vesti sličnih ovoj od prošle noći?
Ono što nas čini uznemirenim, verujem da delim osećaj sa mnogima, je ta ogromna strepnja – šta će biti prvog dana posle! Jer, to je ono što se mora razlikovati u poređenju sa prethodnim ustancima i borbama! Dan posle, sada već mora biti smišljan i smišljen i ozbiljno pripreman i pripremljen – deo nas mora biti na ulici, a deo u naučnim, zanatskim, sociološkim, pedagoškim, kulturološkim, državničkim, institucionalnim, umetničkim i svakim drugim laboratorijama mozga i učenosti! Pre toga mora biti lustracije, dugoročne, sistemske i sistematične. I to u svakoj profesiji! Neću nikada zaboraviti moj i Perin razgovor posle jedne od naših revolucija, petooktobarske (Pera postaje po treći put Glavni urednik lista Dnevnik, posle otkaza, maltetiranja, besparice…):
Ja:- Onaj ko nije poštovao novinarske zakone, taj ne može više da bude u ovo profesiji, niti u našoj redakciji!
Pera: – Mi nismo takvi, nećemo se svetiti, mrzeti, odstranjivati, kažnjavati… Uostalom, ja nemam za to vremena, moram da pravim prave novine i odblatnjavim našu profesiju!
Kakva greška, kakva strašna greška!
Ti isti, koje on nije hteo da skloni u „arhivu“, su mu, nekoliko godina posle toga, po njegovom šoferu poslali u bolnicu, dok je čekao intervenciju na srcu, papire o otkazu! Ja im nisam zaboravila, i neću. Znam im imena i sve užasne postupke i sve imam zabeleženo. I još uvek beležim! To ne smatram ni malo lošim, to nije osveta, to je pravda! Lustracija je pravda, a pravde mora biti, bez toga nema novog početka!
Molim vas, dozvolite mi da budem malo i lična: Intimno, za mene je ova revolucija drugačija po tome što sam prvi put na ulici bez mog ljubavnog i revolucionarnog para, bez Pere. Zato plačem i vičem još glasnije. Pera (kao i mnogi naši prijatelji i kolege iz iste kolone – Nada Max, Vera Šoti, Briza, Ramač, Svetozar Krstić, Denis Kolundžija…), nije dočekao slobodu, ja sad marširam za oboje… Jedino što se ne dovodi u pitanje je da li ću učestvovati, biti na ulici, pisati, javljati, upozoravati, plakati, voleti, praviti diverzije, podrivati sistem, hrabriti i hraniti divnu decu s ulice i pametnu i kuražnu moju novinarsku decu.
Tokom studentskih protesta 96/97 u Nezavisnom društvu novinara Vojvodine (čiji smo, Pera i ja jedni od osnivača) bilo je i sedište studentske borbe. Borili smo se zajedno, bodrili, hrabrili i čuvali jedni druge, vidali rane, tetošili, zajedno pravili novine, jeli, pevali, branili od policije, izvlačili iz marice i apsa… Sećam se, subota veče, u jednom trenutku Pera vikne: „Ko nema mamu i tatu u Novom Sadu, sutra svi kod nas na supu, nedelja je!“ Do kuće sam mu, dok smo se vozili biciklom, drobila da nije pri zdravoj pameti… Do pola noći smo pozajmljivali lonce i do ujutro kuvali supe…! Od italijanskih novinara smo dobili donaciju sir, neku šunku u konzervi i mleko u prahu, to smo jeli tri meseca!
U prostorijama NDNV (sto puta obijanih, pretresanih od strane policije…) – novinari i studenti, ali „elita“ i ekipa novosadska, umetnici, advokati, profesori, opozicionari, muzičari, glumci, majstori, kompjuteraši, mame, tate, tetke… Svi smo bili zajedno od jutra do jutra, tamo stvarali, stanovali, jeli, skrivali one koji su odbili da idu u rat, u kome je, između ostalih, učestvovao i veliki broj današnjih čelnika ove tzv. države, na čelu s predsednikom.
Važna je razlika – internet i društvene mreže, sad ni bubica ne može da prođe mimo očiju javnosti. Nema laži, nema prevare, svi sve mogu da znaju, i to odmah, sve može da bude obelodanjeno u sekundi , svaki razbojnik koji uleti u masu autom bude odmah identifikovan… Videli smo napadače na studentkinju, foto je napravljena u holu policijske stanice i poslata odmah! To je velika, velika prednost! Zbog toga ne može ni vlast da baš priča šta hoće, sve je proverljivije brže i jednostavnije nego do sada. Istina se brzinom munje širi – ko hoće da zna, može da zna lakše nego do sada. A, mi smo i vesti sa fronta morali da obelodanjujemo, da urlamo, uz veliki rizik, na Prozoru svako veče iz prostorija NDNV.
Danas, više hiljada ljudi iz Novog Sada i okolnih sela hrani studente u blokadi na fakultetima Univerziteta u Novom Sadu, žene kuvaju danonoćno! Režimski gadovi, poručuju oni, možete vi ukinuti i struju i grejanje, ali naša deca pored nas živih, neće biti gladna! A, ni nezaštićena – poručuju i delaju paori, bajkeri na čelu i začelju kolone studenata i građana… Eto, i to, i to je sličnost, ili razlika u poređenju prošlog i sadašnjeg vremena, kako hoćete!
Taj široki front ljudi svih profesija, obrazovanja, čak i političkog opredeljenja, iz svakog ćoška ove zemlje – to daje ogroman zamah ovoj današnjoj priči! Svaka frizerska radnja, svaki automehaničar, svaki pozorišni anlamb, galerija i kafe – blokada, ne radimo, ne igramo, ne pevamo, podržavamo, u koloni smo!
- Ti dobro znaš iz sopstvenog iskustva kako je kad u našem esnafu nisi podoban/na. S druge strane, da ne idemo dalje u prošlost od 1. novembra i pada nadstrešnice, samo u ovom kratkom periodu novinari su radili u izuzetno teškim i opasnim uslovima. Pored toga, intenzivirala se stara kampanja o stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima. Kako vidiš medijsku sliku danas i kako su mediji doveli do ruiniranja društva i uništavanja svake demokratske reči i razmišljanja? Ima li izlaza iz ove situacije?
Kažeš mi i pitaš – „…Ti si dobila info na terenu da su policajce ’sve digli’“ – nije to ništa neobično za nekog ko je imao sreću da bude tako vaspitan kao ja i ko je novinar i zna svoj posao i čiji je lični i profesionalni život prožet protestima i borbama (od kada se držimo za ruke, Pera i ja smo stalno bili ili u redakciji ili na ulici … Dobro malo i na Dunavu, u kafani, na putu …Niti se hvalim, niti se žalim, samo kažem…). Prolazila sam, u blizini moje kuće, pored policijske stanice i vidim u njihovom dvorištu gomilu nekih oklopnih vozila i mnošto judi u policijskim uniformama… U glavi je počelo da mi bubnja, jer, samo nekoliko sati pre toga prebijeni su studenti, predsednik države smislio farsu i naredio da premijer da ostavku, kao i tzv. gradonačelnik Novog Sada… Siđem s bicikla, kažem dobar dan, ja sam ta i ta i pitam šta imam da pitam… Nije to hrabrost, to je tako prirodno, to tako jedino može biti i tako mora! Moja mama Đurđinka, bratu i meni:
1. Zašto si se rodio kao čovek, ako se ne ponašaš kao čovek!
2. Ako vam se nešto ne sviđa morate se buniti, a ja ću, dok ste deca, da određujem šta može, a šta ne može! Buniti, čitati i misliti svojom glavom! Sve ostalo se možemo dogovarati! Je li jasno?
Uz svestan rizik da me optuže da ne poštujem demokratska načela, da ne mislim da su svi ljudi ravnopravni i da sve svima pripada i da nisam empata i čovekoljubac i slične fraze (ali pošto to nije tačno, pošto ja nisam taj primer i primerak ljudskog roda, baš me briga…), razapnite me, ali moram da kažem: Ja mislim da ne može, dakle ne sme svako da bude ni novinar, ni lekar, ni učitelj… Mora neka provera, neka, moderno rečeno, licenca, koja podrazumeva znanja, mogućnosti, odgovornost, dug je spisak… To mora da se uči i nauči, radi i zaradi, potvrdi, očigledno pokazuje, ispita, proverava, prati, dokaže… A, ako to, tokom svog bitisanja i rada ne pokažeš i kada to jednom, samo jednom, izgubiš, nema više, menjaj zanimanje, radi nešto drugo gde neke ljudske, etičke, profesionalne, zanatske osobine nisu presudne, gde tvoj (ne)rad neće nikog životno ugroziti,unazaditi pojedinca i društvo, ili ostaviti dugoročne negativne posledice… Ne postoji razlog da ne poštuješ pravila ljudskosti i zanata, da si odgovoran i hrabar, da imaš kuraži (ima jedna malo prostačka reč, ali koja više kazuje) makar i po cenu svoje egzistencije i života… Jer, ti si tu, tvoj promil promila udela u životu, nije samo tvoja ličina promocija, potpis, ugled u društvu i plata – ti si tu i da tvoje zrnce doprinese menjanju ljudi i sveta na bolje! Odgovaraš zajednici, svojoj savesti, mami i tati i pravilima zanata! Kraj.
Znate kako se kaže, a ja sam u to ubeđena – ne daj Bože mirne dece (to se odnosi i na novinarsku „decu“) i podobnih novinara!
Da si ti podobna novinarka, a ja podobna sagovornica, ne bismo ti i ja sad razgovarale. Hvala ti. Dakle, nije to ni tako loše! J
Da, strašno je kada ti onemogućavaju da radiš, podlo je da stalno pljuju, crtaju metu na čelu i otvoreno prete da će te pojesti mrak, proglašavaju te neprijateljem i nepatriotom… To je užasno, izaziva nemir, bes, nepravedno je, umori se čovek od stalnog fajta sa budalama i ološem (a, oni su ološ, a ne ti…). Zato se, valjda, i stalno bunimo i borimo, da to sve ne bude tako… Ali, znaš, svako radi svoj posao. Naš je da se borimo i izveštavamo, govorimo i raznosimo istinu, da ne budemo mirni i uljuljkani… Nema nam drugog… Valjda je to dobro… Ja uvek mislim mali je ovaj grad i zemlja, treba proći ulicom nesagnute glave! Pa, malo li je ako to postigneš u novinarstvu i u životu!
Posebno cvetam (dobro, priznajem, malo se pravim i važna) zbog činjenice da danas, sve više i jače, novinarstvo nose na svojim plećima – žene! I nije slučajno što i ovu revoluciju, zapravo, predvode žene (pogledajte im lica, pogled, i čvrste šake i taj neumor i odlučnost…)! Došla, kanda, bar u ovome, neka nova, bolja vremena!
Ove noge nisu male, mnogima su pamet dale
Dok čitate ovaj intervju, studenti iz Beograda peške kreću ili su na putu za Novi Sad kako bi učestvovali u akciji blokade tri mosta. Branka u šali kaže da su u uzvratnoj poseti nakon 1996. kada su novosadski studenti u znak podrške, takođe peške, krenuli u Beograd kako bi podržali kolege i građane koji su zahtevali na ulici da Slobodan Milošević prizna rezultate lokalnih izbora. Dvadesetdvominutni film Aleksandra Davića „Ove noge nisu male“ beleži kako je izgledao put koji je započeo u petak, 13.12, da bi se studenti pridružili protestu sutradan u centru Beograda. Branka je na jubilarnu godišnjicu, 2016, sa suprugom i Stankom Lazendićem priredila istoimenu knjigu. Reč je o Almanahu studenskog protesta u Novom Sadu 1996/97. U knjizi se pominje tadašnji „Proglas“ (studentske novine čiji je prvi broj objavljen pre 28 godina, 4.1.1997.), a studenti su i tada tražili isto što traže i danas – pravdu.
- Nedavno si na Filozofskom fakultetu razgovarala sa studentima i o filmu i o knjizi. Kada napraviš paralelu, koje su sličnosti a koje razlike u protestima 1996/97 i danas? Jesmo li konačno naučili nešto od studenata i iz svojih ličnih iskustava jer izgleda da decenijama živimo dan mrmota?
Sve svoje loše osobine unapred priznajem, ali jednu dobru moram da vam kažem: Ja uvek pred „decom“ imam tremu, mislim da je to dobro. Tako je i bilo pred tribinu, razgovor o studenstkim protestima u kome smo, između ostalih kolega, i Pera i ja učestvovali. Ej, pa nije mala stvar – zovu te deca iz sadašnje revolucije da pričate o prošloj borbi! Pripremala sam se danima… Sve ponovo iščitavala i analizirala… A, posle sam shvatila da nema scenarija i da ne može biti plana, ko zna šta će deci pasti na pamet da pitaju! Pametni studenti, ne samo Filozofskog fakulteta, i moji sagovornici, drugari i prijatelji iz Organizacionog odbora tadašnjih protesta, učinili su razgovor baš dirljivim, bila sam fascinirana koliko su ozbiljni i radoznali, pristojni i vaspitani i obrazovani i znatiželjni!
- Almanah počinje Balaševićevim tekstom od 25.11.2016. u kom on kaže na kraju da ni dvehiljadite neće biti sjajne. Danas pevamo „Živeti slobodno“, „Ne lomite mi bagrenje“, „Neki novi klinci“… Reči i gestovi koje u ovim protestima sve više izlaze na površinu su iste kao u ovim Đoletovim pesmama i pokazuju ljubav, empatiju, želju za slobodom. Da li nas je ova tragedija u Novom Sadu i ubistvo 15 nevinih probudila i pokrenula dovoljno snažno da se ovoga puta izborimo do kraja?
Almanah na koji sam jako ponosna (nadam se da se novi, sličan, a drugačiji, priprema i o ovim protestima), pa u Balaševićevom uvodnom tekstu donosi jednu poražavajuću činjenicu, Đole kaže da se na ovim prostorima revolucija događa bezmalo svakih trideset godina… Mi smo, Pera i ja i mnogi od naših prijatelja i kolega novinara, učestvovali i u nekoliko između! Šta su rezultati toga, kakvi su i ima li i uopšte, reći ćete vi i deca posle vas.
U Almanahu je objavljen i prvi tekst o studentskim protestima 96/97 objavljen u medijima, desilo se da sam ga ja pisala, a izašao je, ne slučajno u Nezavisnom, Nezavisnom građanskom listu, slobodnom, našem jedino od zanata zavisnom nedeljniku, koji je izdavalo Nezavisno društvo novnara Vojvodine. U njemu se, između ostalih, važnih činjenica, pominje i protest ispred zgrade novinske kuće Dnevnik. Demonstranti su pod prozorom redakcije iskazivali svoje nezadovoljstvo pisanjem novinara ovog lista o protestima! Sada, danas, svedoci smo, da su studenti i građani opet pred javnim servisima RTV i RTS. List Dnevnik čak više niko ni ne spominje, iako objavljuje bljuvotine i neistine, stupidnotužnim alatima i „argumentima“ podržava vlast, korupciju režima, opravdava laži, ignoriše društvena i politička zbivanja, čime zapravo opravdava i podržava obmanu građana! List, jedan od vojovođanski brendova više, čini se i ne postoji – niko pred njegovim prozorima ne protestuje i ne proziva neprofesionalan, sraman rad redakcije i njenih novinara i urednika! Tu, u ovom delu medijske sfere, očito ima više sličnosti, nego razlika u poređenju dva vremena u razmaku od bezmalo trideset godina! Poraz! Veliki poraz! I zato, taj dan posle mora doneti i korenite promene u našoj profesiji! Nije nerešivo, čak, jednostavno je – samo neka puste „decu“, između ostalih, i moju i Perinu, poput tebe, ima vas iz Autonomije, N1, Nove , KUME, mnogih lokalnih medija… koji su, danas smo, srećom, svedoci, danonoćno na ulici, bore se lavovski, ne boje se, umeju časno da rade poštujući pravila ovog moćnog zanata.
