MARKO JANKETIĆ: Od plate glumca u Srbiji se ne može živeti

Ovo je trpeljiv narod, pomalo i podanički nastrojen, nikad nismo došli do neke demokratije u kontinuitetu, ali su studenti, krem de la krem omladine, uspeli da formulišu šta žele na najbolji način, i tako nam održali lekciju, kaže glumac Marko Janketić u razgovoru za portal Nezavisnost.org

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu počele su probe nove predstave – Heda Gabler, autora Henrika Ibzena koju režira Iva Milošević. U predstavi, pored Joakima Tasića, Nebojše Milovanovića, Milice Mihajlović, Lenke Petrović i Katarine Veljović, igra i Marko Janketić (1983), filmski, televizijski, pozorišni i glasovni glumac, sagovornik portala Nezavisnost. Predstava će premijerno biti izvedena u maju. „I, trebalo bi da počnemo da snimamo Senke nad Balkanom – treću sezonu, gde se pojavljujem u ulozi jednog novog lika“, kaže nam Janketić na početku razgovora u klubu JDP.

Ove i prošle godine naš sagovornik je dosta vremena provodio u Crnoj Gori, gde je snimio tri vezana filma, a za Pontonovo srce reditelja Senada Šahmanovića dobio je svoju prvu nagradu za glavnu ulogu – Zlatnu mimozu prošlogodišnjeg, 37. Filmskog festivala Herceg Novi. Film sa radnim naslovom Crna truba reditelja Bojana Stijovića, u kome takođe igra glavnu ulogu, trenutno je u fazi postprodukcije, a tu je Vidra Srđana Vuletića, koji bi uskoro trebao da uđe u bioskope.

Ipak, serije su nešto što je pomoglo formiranju onoga što se zove imidž Marka Janketića?

Trenutno u pozorištu imam devet naslova. A serije – pa sad se emituje ono što je snimano u poslednjih godinu-dve. I više me ima, da, ali, nema više onoliko posla koliko je bilo. Iskreno, to jeste nešto što vas baci u taj javni prostor. Ljudi kod nas su vezani za televiziju i gledaju televiziju, što nije dobra opcija… Televizija je medij preko koga vi steknete popularnost. To je neminovno. Bioskop više to nije, osim ako filmovi nisu neki hitovi, ili u kombinaciji film i serija, što je vrlo često. U tim nekim angažovanim, autorskim filmovima, da kažem umetničkim, a nasnimao sam ih koliko god hoćete, niko me nije prepoznao…

Dakle, televizija je definitivno najmoćniji medij. I u tom smislu neke prepoznatljivosti, i u nekom egzistencijalnom pogledu, to je meni značilo, jer mi pozorišni glumci teško možemo od plata da živimo. Tako da preko tih snimanja nekako uspevamo da održim svoju egzistenciju. A što se tiče tog nekog karaktera Marka Janketića, on često razmišlja o periodu kad ga niko nije prepoznavao na ulici, i o periodu kad ga prepoznaju na ulici, i više mu se sviđa onaj prvi. Prosto, pozornost u našem društvu postala po malo i opasna stvar.

Pogotovo u ovakvim vremenima?

Glumci više namaju status koji su nekad imali, mislim na generacije kojima je pripadao moj otac Miša Janketić, pa Ljuba Tadić, Stevo Žigon, pa Branko Pleša, Pera Kralj, pa Zoran Radmilović… Oni su bili poštovani, njihov esnaf je bio postavljen na jedan društveni pijedestal.

Kao i nastavnici, profesori, lekari…

Upravo tako. Evo ja kad odem na Novo groblje, mom ocu, da zapalim sveću, često prođem pored grobnice nekog direktora gimnazije, znate kako to izgleda, kao, jedna mala kapela, praktično. I neki učitelji su tu sahranjeni. Bukvalno po grobnici možete da vidite kakav su status ti ljudi imali. Jedno poštovanje. I lekari, naravno, zdravstveni radnici, profesori, glumci, i svi umetnici.

Ali, dobro ste to primetili, prosvetni radnici, pre svega, jer oni su zaduženi za vaspitavanje i pripremu ljudi za studiranje… Jedan podatak je poražavajući, pre ne znam, jedne decenije bilo je 600 hiljada upisanih studenata, sada ih ima oko 250 hiljada. Govorim o državnim univerzitetima. Što je strašno, i nije ni pet, to je dva-tri posto čitave populacije. Sve je manje akademskih građana. Zato sam i rekao, više sam voleo kad nisam bio prepoznatljiv na ulici. Nemam ja, inače, preveliku popularnost, ona je više pristojna, nije napadna. Ali, ni to nije nešto što me naročito loži.

Kako, onda, glumac doživljava scenu u teatru i onu ispred kamere? Mora da postoji neka razlika u ulaženju u lik, tehnici..?

Postoji, u svakom smislu. Ali, teatar je temelj. Džudi Denč, velika filmska i pozorišna glumica, rekla je jednom prilikom: „Nema razlike, moj sadržaj je uvek isti, ali u izboru sredstava postoje razlike“. Naravno, kad je kamera u pitanju, film, to je potpuno drugi kadar, druga vrsta koncetracije, scena se kroz dublove ponavlja. U pozorištu, pak, imamo probe do premijere, i posle toga, predstava raste sa nama glumcima, ima neke promene, ali ona je u tom smislu, kao, recimo, demo snimak nekog rok benda i koncert. Koncert sa sobom nosi živu komunikaciju sa publikom koja vrlo dobro prepoznaje kada je nešto dobro a kada nije.

De li pozorišna publika danas reaguje na slične načine, ili se nešto poremetilo?

Moram da primetim da je pubika počela da se masovno vraća u pozorište. Voja Brajović je u jednom intervjuu rekao da su valjda shvatili da je to jedino, poslednje mesto u našoj zemlji gde ih više ne lažu. Što je paradoksalno, jer gluma je iluzija. I, mi se zaista trudimo da ih ne lažemo, u tom performansu, izvedbi, najiskrenije zastupamo te ljude koje tumačimo. Prosto, mi pozajmljujemo svoje oči, nos, uši, usta, svoj glas, svoju snagu, emocije, tugu, sve to pozajmljujemo tom liku.

Potičete iz glumačke familije. D li vam je zbog toga bilo lakše ili teže?

Ne znam kako to izgleda zato što sam konstantno bio u svojoj koži. Trudio sam se da taj pritisak anuliram, i u tome su mi pomogli roditelji, pogotovo Miša. On me je nekako više odgovarao nego nagovarao, jer je znao šta podrazumeva glumačka profesija. Znao je da je to jedna avantura, koja ne pruža neke ogromne šanse da se obogatite, a zahteva puno odricanja. Tu se luči puno kortizola, tog hormona stresa, glumci nemaju klasično radno vreme, mi smo noćne ptice, igramo predstave od osam do deset ili jedanaest, posle treba vremena da spustimo adrenalin. Glumački snimajući dan traje 12 do 14 sati, ako igrate predstave putujete dosta, niste kod kuće sa porodicom… Dakle, to su neka žrtvovanja koja nisu baš najpovoljnija.

Ali, postoji ta želja…?

Postoji satisfakcija, pogotovo u pozorištu. Evo, sada smo imali premijeru predstave Sveti Georgije ubiva aždahu, i, znate, taj frenetični aplauz, te suze koje vidite na kraju, to zadovoljstvo publike, ta ljubav, jer smo im preneli nešto svoje intime, neki sadržaj koji je plemenit, što može biti katarzično. To je jedna kompletna terapija (smeh). To je nešto što te održava i što pruža, možda je to iluzija, neko osećanje svrsishodnosti. Ne živiš uzalud.

Trenutna situacija u Srbiji, studentski i građanski protesti, sigurno utiču na glumca?

Lično mislim da glumac, po prirodi svoje profesije, jeste neko ko se bavi stanjem u društvu. Pričamo o problemima koje pojedinac ili grupa ljudi doživljava u nekom društvu. Mi smo socijalna bića, ne živimo na Marsu, već u nekoj zemlji, i vaspitavani smo da analiziramo stanje u društvu, jer moramo da analiziramo stanje u komadu: Vaspitani smo tako da prepoznajemo i anomalije, i lažove, i ubice, i kriminalce, i policajce, i, na koncu, vladare i političare.

Studentskih protesta je bilo 68, pa 96, pa sada. Je li to zamorno?

Dakle, na svakih 28 godina, otprilike (smeh). I, da, zamor. Ovde svi računaju na zamorenost. Profesor na FDU i dramski pisac, Nebojša Romčević lepo je rekao: „Srbi su šampioni u trpljenju!“ Ali, do jednog trenutka. Ovo je trpeljiv narod, pomalo i podanički nastrojen, mnogo smo vezani za televiziju i slepo verujemo autoritetima. Nikad nismo doši do neke demokratije, nekog sistema u kontinuitetu.

A, studenti, mislim da su oni krem de la krem omladine, to je najobrazovaniji sloj mladih ljudi u ovoj i svakoj zemlji. Ljudi koji su vaspitavani, preko osnovne, pa srednje škole, i sada fakulteta, da analiziraju stvari, da ih propituju, da postavljaju pitanja, da ne veruju slepo. I ako sam u jednom trenutku izgubio nadu i veru, i priznajem, potcenio sam te mlade ljude. Nije mi bilo jasno da stanje u društvu može da traje toliko, a da niko od mladih ljudi ne digne glas, i kaže, čekaj, nije u redu ovo što se dešava. Međutim, oni su uspeli da formulišu šta žele na najbolji način. I to je sada jako zanimljivo, da mi stariji to nismo uspeli da uradimo, nego su nam neki mladi održali lekciju.

To vraća nadu, zato i tolike emocije. Ogromne. Kod ljudi koji su već potpuno izgubili svaku nadu i ušli u jednu apatiju, kolotečinu. Digli ruke. Nema ništa gore od ravnodušnosti. Mržnja ili ljubav, između njih je tanka linija, to su neke emocije, a ravnodušnost je predaja. Sada su se probudili svi oni koji su godinama bili u tom pasivnom stanju.

Da li ste napravili sindikat u Jugoslovenskom dramskom pozorištu?

Veruj da nemam pojma i to je moja lična sramota. Govorim samo u svoje ime, a ne u ime kolektiva, jer mi imamo te sastanke, da ne kažem plenume, imamo naše skupštine ansambla, i trudimo se da budemo u komunikaciji sa tehnikom i ostalim zaposlenima. Ne znam kako je do toga došlo, i to jeste jedna vrsta neke očigledne zapuštenosti, i društvene i naše. Nije mi jasno da smo jedini ansambl koji nije bio ni u jednom sindikatu, a ja sam sve vreme mislio da jesmo u nekom sindikatu.

Čemu bi takvo organizovanje pomoglo, je li dobar primer glumaca u Americi?

Dugačije je to, recimo, i u Francuskoj i uopšte u Evropskoj uniji, svuda. Zato je važan taj zakon o pozorištu koji smo mi, u tim nekim zahtevima tražili. Zakon o pozorištu mora da se izglasa. Ali, to je užasno komplikovano, zato što pozorište, profesije koje idu uz pozorište, to su glumci, reditelji, dramski pisci, kostimgrafi, scenografi… nemaju klasično radno vreme, sve je van nekih šablona koji su već postavljeni. To jeste komplikovano i zato mora studiozno da se uradi, i u tome moramo svi da učestvujemo. Reč je o procesu, ne može se preko noći, ali mora da se počne sa inicijativom.

Puno je glumaca koji nisu zaposleni, koji ne rade već godinama i ne primaju platu. Imate gomilu mladih glumaca koji ne mogu da dođu do angažmana, ili rade kao honorarci, ne mogu da se zaposle u pozorištima diljem Srbije, ne govorim sada samo o Beogradu. To su neke stvari koje moraju da se rešavaju, od plate se ne može živeti. Moja žena bi trebalo sad da završi fakultet za socijalnog radnika, ali imamo dvoje male dece, a samo ja radim. Evo, recimo, mi živimo od onoga što ja zaradim. Pa onda imamo problem da se naprave repertoarske politike, jer puno snimamo, da ne snimamo ja ne bih mogao da izdržavam porodicu. I, ne samo ja. Ogroman je broj kolega sa istim i sličnim problemima. A, kad bi glumci u Srbiji imali platu, makar kao kolege u Crnoj Gori ili Hrvatskoj, da ne pričam o Sloveniji… Mi imamo najniže plate u regionu. Tako da moramo stalno da radimo nešto sa strane. E, sad, kad bi glumci u pozorištu imali neku vrstu sigurnosti, mislim da se ne bi toliko snimalo, ne bi bilo potrebe da se toliko beži iz pozorišta.

Neka vrsta lojalnosti?

I vrsta etike. Ali, ne zameram ljudima koji nemaju izbora.

A, reklame?

Imao sam nekoliko ponuda za reklame i uvek odvalim cifru koja je nerealna, jer mislim da ako snimaš reklamu, onda treba da je unovčiš. Tako da mene, evo, u tome nema, imam 42 godine i nisam snimio ni jednu reklamu. U stvari, snimio sam dve za strano tržište dok sam bio student i trebala mi je neka kinta.

Proizvod ste, na neki način, bivše Jugoslavije, dakle familijarno, Crna Gora, Srbija, BiH? Sada, nakon svih ratova, ti prostori su opet dostupni

Radio sam predstave – Ulisis teatar na Brionima, Kamerni teatar 55 u Sarajevu, snimao razne koprodukcije i filmove tamo, snimali su i oni ovde sa nama. To samo dokazuje da ovaj jezik nije neka barijera koja ne može da se prenebregne. Možemo mi da ga zovemo kakogod hoćemo, i srpski, i crnogorski, i hrvatski, i bosanski, i srpskohrvatski, i hrvatskosrpski… Kad govorimo o ovom prostoru, činjenica je da je to jedno neiskorišćeno tržište, još uvek, koje je nekad postojalo u toj bivšoj Jugoslaviji. Činjenica je da je to jedan zajednički kulturni i duhovni prostor. To jeste tačno, povezani smo i uvek ćemo biti povezani. I upućeni jedni na druge.

Razgovarao: Dragan Stošić