Nemam ništa protiv ličnog stava, podržavanja ovog ili onog, ali kada filmskoj i pozorišnoj umetnosti koje su toliko donele ovoj zemlji ukinu finansiranje, to asocira na samoubistvo, poručuje poznati glumac u intervjuu za “Nezavisnost”
Pozorišni, TV i filmski glumac Branislav Trifunović (1978) već 16 godina stalni je član ansambla beogradskog Ateljea 212, a pozorišne daske prvi put je upoznao veoma mlad u Užicu. Osim u matičnom teatru, publika ga je gledala u Beogradskom i Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u NP Sombor, Kruševačkom pozorištu, Zvezdara teatru… Glumio je i u filmovima „Jesen stiže dunjo moja“, „Pogled sa Ajfelovog tornja“, „Sedam i po“, „Tamo i ovde“, „Čekaj me, ja sigurno neću doći“, „Smrt čoveka na Balkanu“, „Odumiranje“… Nedavno je, kao glumac i producent, realizovao film „3 nedelje posle“ u režiji Miroslava Terzića, jedno od ostvarenja koja su ove godine proslavila ovdašnju kinematografiju na festivalima u Karlovim Varima, Puli, Sarajevu, Herceg Novom… gde je zavredio više značajnih nagrada.
Branislav Trifunović je aktivan kritičar vlasti, iznoseći svoje mišljenje javno i bez ustezanja, kako na ulici tako i u profesionalnom okruženju. Jedan je od inicijatora i osnivača neprofitne organizacije „Liceulice“, posvećene onima koji najteže dolaze do posla i žive na društvenoj margini, a bio je i u ulozi jednog od organizatora protesta „1 od 5 miliona“ krajem 2018. Svoju „pobunu“ ne skriva do današnjih dana, a o nekim od svojih najbitnijih životnih stavova govori za portal „Nezavisnost“.
Čitava decenija bila je potrebna da realizujete film „3 nedelje posle“. Priča kreće od istinitog događaja u Nišu (samoubistvo dečaka Alekse Jankovića), sledi dugačka procedura konstruisanja budžeta, bez ikakve podrške Filmskog centra Srbije… Odjedanput, filmska priča „šeta“ po festivalima gde je ljudi vide „velikim“ očima i biva nagrađivana.
– Prvo što mi pada na pamet jeste taj proces dug deset godina koji je užasno iscrpljujući. U smislu, pokušavati da sklopiš film, da se razgovara o toj temi, da se nekako skrene pažnja na nju, jer je i dalje, kao što vidimo, itekako aktuelna.
U Srbiji, ceo taj proces sakupljanja novaca, pisanja, organizacije snimanja, koji nije pao samo na mene već i na producentkinju i prijateljicu Snežanu van Hauvelingen, užasno je težak. Kad je sve to izašlo na toj premijeri u Karlovim Varima, bio sam potpuno bez ikakve emocije. Nažalost. Tek kasnije sam shvatio, kad su krenule fantastične kritike iz celog sveta, da to ima smisla. Da je vredelo tih deset godina.
Tema je vršnjačko nasilje, koga u ovoj zemlji ima na pretek, sa „Ribnikarom“ u finalu. Šta poručujete ovim filmom?
– Nadam se da je „Ribnikar“ finale – mada imamo sad ovaj slučaj iz Mrčajevaca, od pre par meseci. Način na koji se taj slučaj zataškava podseća na ono što su pokušali sa „Ribnikarom“. I još verovatno stotine slučajeva po Srbiji pokazuju da niko nije spreman da se bavi time.
Pomišljao sam, šta bi se desilo da smo ovaj film snimili malo pre „Ribnikara“, da li bismo uspeli da podstaknemo neki razgovor, da se nešto desi, da se eventualno prepozna neko dete koje ima problem, da ono možda progovori… Klinci itekako razumeju, bar ovi koji su dosad videli film, deca sa šesnaest, sedamnaest godina.
Imao sam slučaj šesnaestogodišnje devojčice koja je preplakala ceo film, a nakon projekcije mi je rekla da će, čim krene u školu, da zagrli tog Milana, koga je (verbalno) maltretirala prošle godine. Osetila je da je radila nešto što nije dobro. Tako da film to očigledno budi kod ljudi, i nadam se da ćemo moći da prodremo dublje, do pravih adresa. Da prodremo u školske strukture, razgovaramo sa decom, psiholozima…
Smatrate li da se u ovom regionu nekako izgubila ta ljudskost, empatija… Pa i deca kad se nađu u takvom okruženju, više ne znaju kako da reaguju?
– Sigurno, jer se ne razgovara s njima. Funkcionišemo kao društvo po nekom sistemu od pre pedeset godina. A za tih pola veka desile su se velike promene. Deca drugačije komuniciraju, žive i rastu nego mi pre dvadeset ili trideset godina.
Moramo zato da se adaptiramo, da prihvatimo ono što dolazi i što je došlo. Jako je to važno, jer se sve promenilo, a mi i dalje razmišljamo po nekom starom principu. Kao, možemo detetu samo da kažemo idi u sobu ili ćuti. A deca, kad je reč o informacijama koje su im dostupne, koje imaju u telefonu, mnogo su ispred svojih roditelja. Tako da je taj jaz u stvari na starijima. On mora nekako da se prespoji, kako bismo na drugačiji način počeli da komuniciramo s njima.
Sipino mastilo“ za autoritete
Decu koja imaju 12, 13 godina tretiramo samo kao mališane s kojima ne razgovaramo ozbiljno. Ali ako sednete s nekim detetom malo duže, pa vam se ono malo otvori, shvatite koliki je nivo njihovog obrazovanja i kako svet shvataju mnogo bolje nego što smo ga mi gledali u tim godinama. Njihovo je vreme potpuno drugačije.
Ako pogledate na ulicu, vrlo retko viđate decu s loptom, onu koja igraju žmurke, a mi i dalje živimo u tom nekom romantičnom dobu, gde će ona izaći na ulicu, igraće fudbal, žmurke, dedalede… Nema više toga. Dakle, moramo kao društvo svi da se apdejtujemo, i da pristupimo nekako drugačije. Ako je ikako moguće.
Kad smo kod „sivila“, nakon brojnih festivala po Evropi došli ste na Niški festival, koji je pokazao da nešto ne funkcioniše. Neki sebični umovi zamišljaju da mogu da prave paralelne kulturne manifestacije, dok je vaše Udruženje dovelo vrh srpskog glumišta. Ima li raskola među samim kulturnim radnicima?
– Ne mislim da ima raskola. Ogromna većina je, kao što ste videli u Nišu, došla na naš festival. Ne optužujem kolege koji su išli na taj drugi, jer imaju neka svoja ubeđenja. Samo ih ne razumem kada je reč o finansiranju kulture. Ako oni podržavaju to što su opšti budžeti za kulturu toliko smanjeni, a za gomilu festivala i ukinuti, a koji su tradicija ovog društva i ovog naroda, ako je to njima u redu, onda nismo u istom poslu.
Nemam ništa protiv ličnog stava, podržavanja ovog ili onog, ali kad si u ovom poslu, a tvojoj branši i umetnosti kojom se baviš je ukinuto svako pravo na finansiranje i na pokazivanje, onda pitam: šta ti radiš tamo? Podržavaš li ukidanje kulture, ili nešto drugo? To je pitanje koje postavljam svima, jer, kao što znate, ne finansiraju se više ni Sterijino pozorje, Bitef je otišao na neku drugu stranu, Exit smo oterali, od Festa se pravi neki privid normalnosti… Gomila malih i ne tako malih festivala, kao što je FAF, već godinama ne dobija nikakva sredstva. Budžeti za pozorište su nam smanjeni na dve predstave godišnje. Filmski centar Srbije finansijski ne postoji, i tako dalje i tome slično.
Uprkos tim problemima, vaš film i niz drugih ostvarenja, koprodukcijskih ili samostalno urađenih, prilično dobro prolaze u svetu. Primećeni su, nagrađivani ili će tek biti. To, međutim, ne znači da ćemo za tri ili pet godina imati istu priču?
– Već sad imamo problem zato što ceo ovaj region egzistira na koprodukcijama. Zadnje dve godine nismo nikome iz Evrope i sveta dali neke pare. Svi ti fondovi u startu odbacuju naše filmove jer znaju da naš Filmski centar ne daje nikakve novce za naše projekte. Onda oni ne žele da ulažu u filmove za koje ne znaju da li će moći da se isfinansiraju, a i nema nikakvog reciprociteta, da se te pare vrate za neke njihove produkcije. Tako da smo već u nezavidnoj situaciji. Nazvao bih to jednom vrstom ubijanja filma. To što ćemo možda i sledeće godine imati još nešto, ne znači da će se nastaviti i one tamo godine. Govorimo li onda o kulturi? I o kakvoj kulturi kad jedna grana umetnosti, koja je toliko donela ovoj zemlji, neće više funkcionisati. Meni se to graniči s vrlo svesnim samoubistvom.
Možda je to neka osveta „pobunjenom“ delu koji, eto, ima svoj stav i ne želi da podržava one koji otkad su došli na vlast, sebe poistovećuju sa državom. Verovatno ljudima sa strane koji to slušaju i pomisle da umetnik nema prava da priča o lošim stvarima u društvu, mora da se pojasni da su kultura i umetnost bazirane na tome da pričaju o problemima koji ih okružuju. Kako da ne pričam? Hoćemo da snimamo neke panegirike o vlasti? Da to bude naša kinematografija, ili naša umetnost? Pa to je protivno svim postulatima umetnosti i kulture.
Imaćemo konačno izbore 25. oktobra. Vi ste, takoreći, u stalnom protestu poslednjih godina. Na ulici ste i gledate šta se događa. Kako vam sada izgledaju šanse studenata i samoorganizovanih građana?
– Mislim da šanse postoje, koliko god da sam bio skeptičan. Pre tri-četiri dana (razgovor je obavljen 12. septembra), nekako mi se opet vratio taj optimizam. Ne mogu da kažem da je preteran, jer sam ozleđen u proteklim godinama, pa ne mogu sebi da dopustim puni optimizam, da ne bih opet bio puno povređen kad se to sve završi.
Fascinantna je i dalje ta energija koju ništa nije uspelo da ugasi, pa ni kad je delovalo da nas nema više toliko koliko nas je bilo. U stvari, svi ti ljudi čekali su ovaj trenutak, to mi je sad jasno. Evo danas, kad vidite ove redove za potpisivanje liste — koju ću potpisati kad završimo ovaj razgovor (slučajno u beogradskom restoranu „Tri“) — jasno vam je da su svi ti ljudi bili tu, samo su čekali ovaj trenutak, da taj gospodin konačno uradi ono za šta je nadležan, to jest da raspiše izbore. Tako da, verujem da postoji ogromna kritična masa koja će moći u jednom trenutku da situaciju preokrene na svoju stranu.
Znači li to da smo izašli iz faze u kojoj dominira strah?
– Ne skroz, naravno. Verujem da će pred same izbore biti još jači napadi na te ljude koji su u nekim državnim preduzećima. Ali, ako gledamo one lokalne izbore, oni su se tamo nadali mnogo boljim rezultatima, jer verovatno znaju u glavu ko će glasati za njih. I tu im se nešto poremetilo, nekih dvadesetak posto. Znači, postoji nekih dvadesetak posto ljudi koji su sve uradili da ovi misle da će glasati za njih, a onda, kad su došli na izborno mesto, glasali su kako misle da treba. Taj broj sada neće biti manji, bez obzira na količinu straha i sve što se dešava. No, dugačka je ova kampanja i svašta ćemo još videti u narednih četrdeset pet dana.
S druge strane, juče sam prošao pored opštine Palilula, gde su čekali da daju te potpise za njihovu listu. Moram da priznam da je bilo jedno stotinjak, sto pedeset ljudi. Kad sam prolazio, usporio sam, naravno, da vidim koga sve ima. Nekih dvadesetak ljudi okrenulo je glavu. Verovatno ih i ne znam, ali eto, imaju neku sramotu u sebi.
Kad smo kod „straha“, vašoj ekipi zapravo se i desilo da koscenarista dobije batine u Beogradu. Kako ste to primili?
– Nije me iznenadilo, nažalost. Verovatno nije ni Vladu (Arsenijevića), jer je visilo u zraku, bilo je nekako očekivano. Čuli smo se odmah tog dana kad se dogodilo nešto što je bukvalno skoro kao ono što se dešava u našem filmu. Rekao mi je da su to maltene iste rečenice. Tako je stvarnost opet potvrdila našu fikciju, a, bez sumnje, neke stvari su još i gore u stvarnosti. Drugačije mišljenje ovde se ne toleriše.
Da li je vama lično to drugačije mišljenje donelo probleme?
– Milion problema, naravno. Od pretnji i uvreda do nemogućnosti da radim… Kud ćete više od toga. Kroz to prolazim već 15 godina vrlo uspešno. Sve te vidove pritiska sam prošao, znam kako izgledaju, ali evo me ovde i dalje. Malo kljakav, ali živ, što bi rekli u jednom filmu. Ali, to je to, sad nema povratka. Verujem da je jedino što još imamo stav o nečemu — borba za neko bolje društvo. Potpuno mi je nemoguće da pristanem na ovakvo društvo. Sebi zaista ne mogu to da priredim, da žmurim kao da se ovo ne dešava. Ne znam to da radim.
Mogu li tom „nepristajanju“ da pomognu profesionalna udruženja i sindikati?
– Imamo sindikat u pozorištu (Atelje 212) i evo, baš danas, biramo novog predsednika, tako da organizovanje kod nas funkcioniše. Shvatam da su neki zakoni, valjda još iz vremena Miloševića, pravljeni verovatno za takvu vrstu vlasti i da zato odgovaraju autoritarnim vlastima. Ali mislim da ima puno prostora za borbu za prava radnika.
Šta bi bilo kad bi svi štrajkovali?
Strašno je, međutim, sledeće. Mi smo štrajkovali sedam dana tokom ovog protesta, imajući neke svoje zahteve koji se tiču našeg okruženja, mesta za rad. I niko nam se nije javio, niko od ljudi iz Grada, iz pozorišta, bilo odakle. Niko nije prišao da pita: „Čekaj, o čemu se radi?“ I to je verovatno zakon omogućio. Strašno je to kad vi hoćete da se izborite za neka svoja prava, ali ne možete, jer, onog trenutka kad uđete u štrajk, vama su ukinute prinadležnosti. Nema više para. U pozorištu naši dekorateri i scenci sada rade po ceo dan za šezdeset, sedamdeset hiljada dinara mesečno. Ako im to ukinete, osudili ste ih na smrt. Postavlja se pitanje kako da se izborimo za neka svoja prava i za neke bolje uslove ako smo, faktički, non-stop ucenjeni.
Zbog svega toga mislim da sindikat mora da bude vrlo solidaran sa svim delovima društva, sa svim zaposlenima. Da se vrati solidarnost. Ako, na primer, pozorište uđe u štrajk, onda očekujem da radnik iz neke fabrike u Kragujevcu kaže: „Ovo je i moja borba.“ To je ono što bih voleo da sindikat uspe da uradi. Da nas objedini jer smo svi u istom sranju. Pa kad stane ta fabrika u Kragujevcu, da onda mi iz pozorišta kažemo: „E, sad mi vama dajemo podršku.“
Čini mi se da treba da organizujemo neki generalni štrajk dok se ne promene zakoni o radu, pa onda ispočetka. Jer ovako, malo po malo, čini mi se da ništa nećemo uraditi.
Razgovarao: Dragan Stošić
Fotografije: Privatna arhiva i D. Stošić
