Zoran Stojiljković
Sezona lova
Društvenu klimu u Srbiji, uprkos kroz kontrolisane medije širenom optimizmu, godinama već odlikuje visok stepen sivila i apatije. Činjenica da se ovaj prostor opasno prazni i da svake godine reka od više desetina hiljada ljudi, mladih i obrazovanih, ali i svih drugih sa upotrebljivom kvalifikacijom, napusti Srbiju je najbolji dokaz da je ovde ubijena nada da se stvari daju promeniti nabolje.
Kako onda objasniti činjenicu opstajanja, čak konsolidovanja, po objektivnim parametrima visine zarada i penzija, stope nejednakosti i siromaštva, ili pak ponovnog pada na nivo poluslobodne zemlje, neuspešne vlasti?
Politička teorija, ali i sopstveno iskustvo uče nas da do, po vlast korisnog, gubitka energije za promene dolazi, posle prethodno probuđene nade i izneverenih očekivanja. Omiljeni poziv – misija svakog populiste je da u ime “običnog naroda “preuzme vlast od odnarođenih elita. Obećanja o redukovanju korupcije, propitivanju kriminalnih privatizacija, smanjivanju administracije, partijskog udomljavanja su isplativa priča. Umeće je u tome da se što duže eksploatišu propusti drugih i spreči javna rasprava o sopstvenim spornim potezima.
Zato stalno satanizovanje i prozvodnja neprijatelja, stanja u kome se iako si godinama na vlasti ponašaš kao progonjena opozicija , ima visoku upotrebnu vrednost jer stvara uverenje da nema alternative i izbora, odnosno da su drugi još gori.
Zatvaranje prostora za kritički dijalog je drugo oprobano sredstvo. Da bi mi neko dao šansu prvo treba da sazna zašta se zalažem, šta su stvari koje me preporučuju i da me vidi u ravnopravnom dijalogu sa onima koji poseduju moć. Upravo to je ono što autoritarne vlasti nikako ne žele. Ako se javni nastup već ne može izbeći onda je obesmišljavanje dijaloga etiketiranjem, provokacijama i (parlamentarnom) opstrukcijom i ponavljanjem izdiktiranog, korisno znanje i lekcija koja se uči napamet.
Naravno, paralelno je potrebno stvoriti i kontrolisati armiju onih koji vlast (nevoljno) podržavaju. Osim straha i potrebe da prežive, njih odlikuje servilnost, sklonost korupciji i svakom obliku mešetarenja i lažnog predstavljanja koje uključuje kupovinu lažnih diploma i obavljanje poslova kojima niste dorasli.
Uostalom, strančarenje kao omiljeni sport i politički klijentelizam kao nagrada za odustajanje od upotrebe sopstvenih moždanih ćelija imaju ovde dugu tradiciju.
Time ne želim da kažem da su glasači vlasti razočarani i potkupljeni cinici. Mnogi od njih veruju onome što čuju na jedino dostupnim vestima. Najefektnije su postistine – selektivno izabrane, prenaduvane činjenice da smo, a nismo, najuspešniji u regionu. U politici ništa ne uspeva kao (kvazi)uspeh. Retuširanje života je omiljena umetnost autoritarnih populista.
Najzad, svaka vlast rado posegne za proizvodnjom konfuzije koja služi kao demokratska maska – kupovinom i fabrikovanjem svoje omiljene opozicije, nevladinih organizacija i profesionalnih udruženja.
Prvo zarobiš institucije, pa unosne poslove, kontrolišeš medije a onda, preventivno stvoriš i kvazi-opoziciju i sindikate.
Slučaj sindikata
Kad je o zaposlenima i sindikatima reč “mapa puta” ide od prethodno već obavljenog pacifikovanja zaposlenih smanjivanjem njihovih prava, preko marginalizacije socijalnog dijaloga do otvorenog pritiska i diktata nad zaposlenima i sindikatima.
Nezadovoljstvo socijalnim dijalogom je dugo prisutno. Njega osim domaćih aktera konstatuju kritički i izveštaji Evropske komisije.
Zakonski projekti, po pravilu, ili zaobiđu aktere socijalnog dijaloga, ili se stavljaju “u promet” na režirane javne rasprave a da prethodno nije postignut konsenzus na zajedničkim radnim grupama.
Sistemsko polazno slabljenje pozicije zaposlenih najbolje ilustruje član 51. Zakona o radu kojim se prošireno dejstvo kolektivnih ugovora uslovljava nemogućim uslovom da poslodavačka organizacija pokriva više od polovine zaposlenih u grani/sektoru. Da li onda čudi što ugovora nema u sektorima “realne” ekonomije.
Od nemogućnosti da sklapaju kolektivne ugovore i štite zaposlene , “privremenih” smanjenja zarada i penzija do opravdanog pitanja čemu služe sindikati je samo jedan (polu)korak.
Država manje-više otvoreno u svim konfliktnim slučajevima staje na stranu vlasnika , osobito stranih kojima se izlazi u susret jer oni “ ne vole da se petljaju” sa otkazima zaposlenima i zahtevima sindikata.
Ako to sve nije dovoljno, poput primera Republičkog geodetskog zavoda, uključuju se i pretnje otkazima, premeštanjema, pritisak na iščlanjenje iz “nepodobnih” – forsiranje njihovog gubitka reprezentativnosti, uz istovremenu podršku i direktno formiranje podobnih, svojih sindikata.
Po pravilu se sopstvena sindikalna klijentela stvara u redovima onih koji treba da budu iz ugovornih aranžmana prevedeni u radni odnos.
Istini za volju u ovoj praksi nema ničega novog što nije karakterisalo i ranije vlasti. Nove su razmere koje je zadobilo partijsko zapošljavanje koje nije ograničeno samo na javni sektor već se kroz praksu ostavljenih radnih mesta za potrebe lokalnih moćnika preliva u javno-privatna partnerstva i privatni sektor. Raspodela plena i dirigovano glasanje, kao i odvođenje na stranačko-državne manifestacije opasno premešta radne odnose u polje nedobrovoljne političke participacije.
Posledično, na globalnom indeksu sindikalnih prava – godinama unazad dobijamo 4 što označava sistematsko kršenje sindikalnih prava. Ne radi se proizvoljnoj oceni već o složenom, indeksu koga čine prava na : (1) građanske slobode, (2) osnivanje sindikata, kao i prava na (3) sindikalne aktivnosti, (4) kolektivno pregovaranje i (5) štrajk
Aktuelno preventivno otvaranje lova na kako-tako živuće sindikate govori da se približavaju izbori i da, što bi rekao Domanović, naspram vođe može biti samo mrtvo more.
