Pretnja povratka na komandnu privredu
Kada dođe vreme vraćanja prinudno suspendovanih obaveza – poreza i doprinosa, zaostalih kreditnih rata sa pripadajućim kamatama za tromesečni moratorijum, dominiraće neka druga, manje optimistična priča, kaže dr Petar Đukić u razgovoru za sajt Sindikata Nezavisnost
Paket kriznih mera Vlade je, čini se, veoma ambiciozan. Koliko je program realan s obzirom na njegovu finansijsku veličinu od 5,1 milijarde evra i njegove izvore – budžet i strani krediti?
Sve je realno u nekoj meri jer se dešava u stvarnosti kakvu imamo, tako da je i manje pozitivan ishod od ovoga koji se programom predviđa (recesija uz pad BDP od 1,8%) jedna moguća realnost. Smatram da će recesija biti mnogo dublja, mada je najavljeno da će se vlast boriti da je ne bude. Da li je to moguće? Teško, mada se BDP u nekoj godini može veštački održati na višem nivou, pre svega višim izdacima iz fondova javne potrošnje, što nam se još iz vremena SFRJ, i u početku Miloševićeve vladavine često obijalo o glavu. Neizbežno dolazi do ekspanzije javnog duga, krize otplata, devalvacije, ili inflacije, prinudne krize kursa i kasnijih posledica po standard i zaposlenost.
Trajanje zdravstvenog kolapsa (izolacionizma koji imamo, kao ni ogromnih gubitaka ljudskih života i ekonomskih i socijalnih troškova), za sada nije izvesno. Program je rađen sa perspektivom da kriza traje svega tri meseca, mada lako može da se desi da to bude i duže, naročito imajući u vidu neohodno psihološko prilagođavanje ljudi na normalne komunikacije posle epidemije. Što se tiče visine zamišljenih preraspodela, u vrednosti od čak 11% bruto domaćeg proizvoda, i to je moguće, samo uz velike konceptualne gubitke. Time bismo definitivno ove godine skliznuli u naručje komandne privrede, iz koje je veoma teško ponovo se prebaciti na tržišnu, kada jednom sve prođe. Pojednostavljeno rečeno, kada dođe vreme vraćanja prinudno suspendovanih obaveza (uplata poreza i doprinosa, ili zaostalih kreditnih rata, uključujući i kamatu u vreme moratorijuma kreditnih otplata za tri meseca), onda će dominirati neka druga, manje optimistična priča. Tada dolaze u prvi plan i obaveze prema kreditorima i budžetu. Svaki deficit, makar i ovaj incidentni, ali ogromni od 9% BDP, mora da rezultira kasnije u suficitu (većim uplatama u odnosu na isplate iz budžeta). Eto onda belaja, novog stezanja kaiša, kao 2015, ili pak galopirajuće inflacije, što je još gore.
Smatrate li realnim ključne ciljeve programa – očuvanje što je moguće više radnih mesta i pomoć privredi u održavanju likvidnosti u toku trajanja vanrednih okolnosti izazvanih pandemijom?
To je dobro polazište. Veća uposlenost radne snage, odnosno broj radnih mesta su dragocena stvar u svako vreme jer čuvaju socijalnu stabilnost i ljude, ali su još bitniji poslovi – firme, poslodavci i njihovo preživljavanje. Nezgoda je samo u tome što dugoročno nije dobro ni da sva radna mesta, niti svi poslodavci ostanu netaknuti, jer onda nema razvoja. To smo već imali u vreme sankcija, pa smo videli kako i koliko su sačuvani preduzeća, radnici i kapital u tom sistemu večitih prinudnih odmora i produžavanja kriznih mera.
Zaštita nečije “likvidnosti” u toku trajanja vanrednog stanja lako nože da se pretvori u zahtev za produžavanjem brige o likvidnosti, pa taman i da se ne plaćaju obaveze prema državi, dobavljačima, radnicima…, i unedogled. Sve se veoma brzo proširi prema domino efektu na ostale, i onda eto prilike za nove programe sanacija, restrukturiranja, otpisa potraživanja, poravnanja dugovanja, tzv. nove „UPPR“ odnosno sve kroz šta smo valjda već jednom, ili više puta, prošli.
Da li je paket predviđenih mera ekonomski konzistentan i socijalno pravedan u pogledu obima finansijske podrške zaposlenima u javnom i privatnom sektoru, kao i svim punoletnim građanima Srbije?
Jeste, kvantitativno gledajući, pod uslovima da kriza u korona-sezoni traje ne više od tri meseca i da se svi scenariji potrošnje, prihoda i rashoda iz programa ostvare. Međutim, postoje brojni rizici o kojima se nije mnogo vodilo računa. Da li će se privatni sektor baš oporaviti tako brzo da će moći u celini da finansira ogromne odložene obaveze. Šta ako, nakon vanrednog stanja, počne da se ispoljava nervoza pojedinih profesija javnih usluga zbog toga što one nisu korisnici vanrednog stanja kao što su to bili zdravstveni radnici ili možda panzioneri.
Da ne budem pogrešno shvaćen, današnja žrtva medicinskih radnika je ogromna i nenadoknadiva. Tim pre sam za finansijsku nagradu. Ali ne na obećani način – „odokativno“ i na prvu loptu, 10 % obećao predsednik još pre vanrednog stanja, kao da nema vlade, sindikata, Socijalno-ekonomskog saveta. Medicinskim radnicima treba isplatiti ogromne bonuse za poseban pandemijski rizik, ako treba 100 % i više na plate. Međutim, to treba da funkcioniše samo dok traje pandemija.
Povećanje plata u javnim službama, kao što je zacrtano planom reformi (ko ih se uopšte još seća) trebalo je da usledi na osnovu platnih razreda i prethodne sistematizacije, tako da se ne desi opet da zarada direktora jedne državne bolnice bude višestruko veća u odnosu na direktora druge, a spremačice i vozača u jednom domu zdravlja, ili jednoj školi, da i ne govorimo o ralikama u državnim telima, ne bude trostruko niža u odnosu na neku drugu ustanovu. Tu su u istoj neravnopravnoj i nelogično različitoj poziciji, domari i drugi pomoćni radnici koji dele finansijsku sudbinu (čitaj zetečeni položaj) svih ostalih.
Te stvari se moraju rešavati sistemski, a ne na osnovu bilo čije reči ili populističke procene efekta trenutka. Inače će, nešto kasnije, krenuti čitav talas pobuna za frontalno povećanje zarada u školstvu, vojsci, pravosuđu, policiji. U tom slučaju, evo loše lančane arbitraže o tome ko je trenutno na redu i koliko da mu se poveća zarada. Konačno sve to može da dovede do kolapsa neophodne reforme javnih služni i uprave, kao i sistema zarada u javnom sektoru uopšte.
Mislite li da je realno polazište za kreiranje programa – snažan pad privrede u drugom kvartalu, a zatim oporavak privrede do kraja godine.
O kolapsu prozvodnje tokom dela prvog kvartala i u drugom kvartalu 2020. nema spora. Sadašnja ekonomska aktivnost je na nivou jedva većem od jedne polovine normalne zabeležene do prve nedelje marta. Razume se da su prva dva meseca ova godine po rezultatima bila daleko bolja, ali od ostatka godine (to su faktički samo jesen i zima) ne očekujem da se stanje brzo i drastično promeni. Biće neophodno da prođe bar 6 meseci za normalizaciju percepcije budućnosti. Tim pre što u okruženju, naročito Evropi, ne možemo očekivati brzu normalizaciju. Virus ide naizmenično iz zemlje u zemlju. Kao što smo čuli od epidemiologa, ima zemalja koje sada ulaze u zimu (Južna Afrika, Australija…) Da li je to preteća opasnost od drugog talasa globalne pandemije? Svetska recesija ne može a da ne pogodi male ekonomije, sa nedovršenim reformama, poput Srbije, u većoj meri od ostalih.
Moguće je da planirana finansijska pomoć zaposlenima ne bude dovoljna. Da li je trebalo razmisliti o selektivnom socijalnom pristupu i posebnoj pomoći najugroženijima?
Socijalna pravda je relativistički koncept. Za zaposlene, naročito one sa malim platama, nije socijalno pravično da svi punoletni građani dobiju po 100 evra nekakve sistemske postkorona – političke rente. To nema smisla čak ni sa stanovišta podsticaja tražnje, jer ne ide u ruke onih koji po definiciji troše dohodak za život, kao što su nezaposleni, ljudi sa niskim penzijama i bez prihoda ili oni sa nesigurnim prihodima i velikim porodicama. Gde su deca u toj „pravdi“? Zašto porodice ne bi dobile tzv. postkorona-dečji dodatak umesto da više od pola milijarde evra ode na punoletne građane (čitaj glasače)?
Ipak, od svega je važnije da se program sprovede kvalitetno, bez administrativnih zapleta i po planu, da radnici kojima je neophodna (bar minimalna) zarada, na vreme dobiju svoju državnu dotaciju, a privrednici obećanu pomoć u povoljnim beskamatnim ili jeftinim kreditima. U zavisnosti od toga kako se bude odvijao scenario okončavanja pandemije, nadamo se najdalje do tri meseca, mogu sa pratiti stvari od strane poslodavačkih udruženja, sindikalnih asocijacija, stručnjaka i vlade. Ukoliko se stvari ne odvijaju prema zamišljenom prihvatljivom socijalnom scenariju, naravno da se on mora menjati i prilagođavati, nadamo se ne mnogo lošijoj evoluciji socijalnih prilika. A ako se te prilike budu pogoršavale, onda će u drugoj polovini godine, već u septembru ili oktobru biti potrebne nove korektivne mere, koje bi u većom meri bile socio-ekonomskog karaktera, a manje političke.
U svakom slučaju, Vlada je pri predstavljanju programa poručila da je „konsultovala privrednike i struku“. Nije rekla ništa o radnicima, onim sindikalno organizovanim, a još manje onima koji nemaju svoje institucionalizovane predstavnike. Ako ništa drugo, ono zbog posebne uloge pojedinih profesija kao što su zdravstvenjaci, policija, vojska, gradska čistoća, energetičari i drugi sa posebnim radnim obavezama. Trebalo bi i akteri najnovijeg kriznog socio-ekonomskog „paketa“ da se zapitaju da li je moguć jedan antikorona socijalni pakt danas, za Srbiju sutra.
Svetozar Raković
