ANALIZA

UGS NEZAVISNOST

Centar za obrazovanje, istraživanja i privatizaciju

Vesna Bajić

STRUČNO OBRAZOVANJE I OBRAZOVANJE ODRASLIH

Evropska slika, sa malim osvrtom na Srbiju

Razvoj i obrazovanje oduvek su bili u tesnoj korelaciji. Međutim, ono što sadašnji period naučnog, tehnološkog i ekonomskog razvoja razlikuje od svih prethodnih je – brzina promena. Ukoliko se razvoj posmatra kao neprekidni proces, brzina i kvalitet promena na svim nivoima u velikoj meri zavise ne samo od broja ljudi koji su u njega uključeni, već i od vrste i nivoa njihovog obrazovanja koje je, takođe, neprekidni proces. Najkraće rečeno, ekonomski i društveni razvoj teče harmonično – samo ako je u saglasju sa obrazovanjem.

Savremene tehnologije i njihova praktična primena proizvod su ljudskog znanja koje zahteva novo, još veće znanje i veštine, u toj meri da se za privrede razvijenih zemalja danas koriste termini „ekonomija znanja“ i „privreda zasnovana na znanju“. Međutim, kako razvoj ne podrazumeva samo ekonomski rast, već i strukturnu promenu društva, princip socijalne pravde i jednakost u pristupu mogućnostima postaju imperativ.

Ambicije (normativni i strateški okvir)

Čvrsta veza razvoja i obrazovanja podrazumeva i maksimalno korišćenje ljudskog potencijala za privredni rast, što prevazilazi okvire nacionalnih država i ekonomija. Nepropusne državne granice postaju kočnica razvoja, što je prepoznalo šest evropskih država daleke 1957. godine, kada je Rimskim sporazumom[i] osnovana Evropska ekonomska zajednica. Značajan deo Sporazuma čini i dogovor o zajedničkoj politici stručnog obrazovanja, ali je tek 1963. godine Evropski savet utvrdio način na koji to želi da postigne. Tada je osnovan Savetodavni komitet za stručno obrazovanje (ACVT) u kome su socijalni partneri dobili posebnu ulogu, a 1975. godine osnovan je Evropski centar za razvoj stručnog obrazovanja (CEDEFOP), u cilju promovisanja razmene informacija i međusobnog upoređivanja standarda obuke.

Godine 1993., sada već dvanaest zemalja članica potpisale su Ugovor iz Mastrihta[ii] kojim je ustanovljen princip supsidijarnosti u stručnom obrazovanju i obuci. Politika stručnog obrazovanja i obuke Evropske unije je uloga podrške članicama, a za pretvaranje politike u akciju, izdvojena su sredstva za programe stručnog obrazovanja u fondove Leonardo da Vinči I i II.

Sledi Bolonjski proces 1999. godine[iii], kada je dvadeset devet zemalja prihvatilo obavezu da svoje visoko obrazovanje zasniva na bečelor-master sistemu, transparentnosti, kao i uvođenje sistema osiguranja kvaliteta.

Sledeći korak načinjen je u Lisabonu 2000. godine[iv], kada su evropski lideri petnaest zemalja u Lisabonskoj strategiji izrazili ambiciju da Evropu transformišu u svetski najdinamičniju i najkonkurentniju privredu, zasnovanu na znanju. U uslovima globalne konkurencije, znanje i inovacija postaju najvrednija sredstva EU koja se fokusira na rast i radna mesta, obrazovanje visokog kvaliteta (od predškolskog do visokog), kao i princip celoživotnog učenja. Imajući u vidu da se zemlje članice razvijaju neravnomernim tempom, usvojen je otvoreni metod koordinacije. Nacionalne vlade i dalje su odgovorne za obrazovanje, a u cilju jačanja političke saradnje zemalja članica, 2001. godine pokrenut je radni program Obrazovanje i obuka 2010 i njegov nastavak Strateški okvir za evropsku saradnju u obrazovanju i obuci, koju je Savet usvojio 2009. godine.

Nakon toga, trideset jedna zemlja i Evropska komisija potpisale su Kopenhašku deklaraciju 2002. godine[v] koja sadrži strategiju za poboljšanje performansi, kvaliteta i atraktivnosti evropskog stručnog obrazovanja kako bi se postigli ciljevi dogovoreni u Lisabonu. Sledeći dogovor iz Kopenhagena, Obrazovno veće postiglo je politički dogovor o brojnim konkretnim rezultatima, posebno o principima identifikacije i vrednovanja neformalnog i informalnog učenja, zajedničkom Okviru za osiguranje kvaliteta u stručnom obrazovanju i obuci – EQARF, jedinstvenom Okviru za transparentnost kvalifikacija i kompetencija – EUROPASS, kao i rezoluciji o usmeravanju i savetovanju u okviru dimenzije celoživotnog učenja.

Prvi nastavak Kopenhaškog procesa održan je 2004. godine na ministarskom sastanku u Mastrihtu[vi] kada je utvrđen značajan napredak.

U Saopštenju iz Mastrihta, navedeni su prioriteti za narednu fazu Kopenhaškog procesa i uspostavljeni su akcioni planovi na nacionalnom nivou za veće ulaganje u stručno obrazovanje, veću fleksibilnost sistema stručnog obrazovanja sa posebnim fokusom na marginalizovane društvene grupe koje su najviše ugrožene promenama na tržištu rada, kao i jačanje kompetencija nastavnika i instruktora za stručno obrazovanje i obuku.

Na evropskom nivou, prioriteti su uključili i stvaranje Evropskog okvira kvalifikacija (EQF), kao i Evropskog sistema prenosa bodova za stručno obrazovanje i obuku (ECVET).

Slede nastavci Kopenhaškog proseca u Helsinkiju 2006.[vii] godine i Bordou 2008.[viii] godine, kada su utvrđeni prioriteti i strategije za evropsku saradnju u stručnom obrazovanju za taj period.

Poslednja revizija Kopenhaškog procesa dogovorena je u Brižu[ix] 2010. godine (Saopštenje iz Briža) i predstavlja paket ciljeva i aktivnosti za povećanje kvaliteta stručnog usavršavanja u Evropi, čineći ga relevantnim i dostupnim za potrebe tržišta rada. Saopštenje su usvojili ministri iz trideset i tri evropske zemlje, a odnosi se na jačanje evropske saradnje u stručnom obrazovanju i obuci za period 2011.-2020. godine.

Evaluacijom rezultata strateških ciljeva postavljenih u Lisabonu utvrđeno je da nisu dostignuta dva važna cilja: stopa zaposlenosti od 70% i stopa ulaganja u naučno-tehnološka istraživanja od 3% BDP-a. U međuvremenu, svetska ekonomska kriza 2008. godine nepovoljno se odrazila na evropsku privredu, tako da je preispitivanje široko postavljenih ciljeva Lisabonske strategije postalo neizbežno.

Definisanje nove evropske razvojne strategije za period od 2010. do 2020. godine počelo je u martu 2008. godine, a usvojena je 2010. godine pod nazivom „Evropa 2020 – strategija za pametni, održivi i inkluzivni rast“[x].

Strategija definiše pet ciljeva koje bi trebalo postići do 2020. godine:

1. Podizanje stope zaposlenosti populacije od 20-64 godine na 75% (povećanjem učešća na tržištu rada mladih ljudi, starijih radnika, nekvalifikovanih radnika i integraciju legalnih migranata);
2. Povećanje ulaganja u istraživanje i razvoj sa 1,9 na 3% BDP-a;
3. Ostvarivanje klimatsko-energetskog cilja „20-20-20“ (20% smanjenja emisije gasova u odnosu na 1990. godinu, povećanje udela obnovljivih izvora enegije za 20% i povećanje energetske efikasnosti za 20%);
4. Smanjenje stope ranog napuštanja škole sa 15% na 10%;
5. Povećanje procenta visokoobrazovanih u starosnoj grupi 30-34 godine sa 31% na 40%;
6. Smanjenje broja ljudi koji žive ispod linije siromaštva za 25%;

Strategija Evropa 2020 predstavlja referentni okvir za aktivnosti na evropskom, nacionalnom i regionalnom nivou. Kako bi se postigli ovi ciljevi, zemlje članice EU postavljaju nacionalne ciljeve u skladu sa prioritetima i ciljevima utvrđenim Strategijom koji predstavljaju deo nacionalnih programa reformi, uz obavezu izveštavanja od 2011. godine. U tom okviru, svaka zemlja je odgovorna za organizaciju sopstvenog sistema obrazovanja i obuke.

Podrška EU svojim članicama u ovoj oblasti sprovodi se kroz politiku saradnje, a preko Strateškog okvira za evropsku saradnju u obrazovanju i obuci – ET 2020[xi], instrumenata finansiranja Erasmus+ i evropskih strukturnih i investicionih fondova.

Kako je osnov primene svih politika EU saradnja država članica i država kandidata, osnovane su radne grupe[xii] sa dvogodišnjim mandatom, kao deo procesa evropske saradnje u oblasti obrazovanja i obuke. Sredinom 2018. godine formirano je sedam radnih grupa u sledećim oblastima: obrazovanje u ranom detinjstvu, škole, stručno obrazovanje i obuka, visoko obrazovanje, obrazovanje odraslih, zajedničke vrednosti i inkluzivno obrazovanje i digitalno obrazovanje. Članove grupa čine vladini zvaničnici iz zemalja članica EU i zemalja kandidata, kao i određen broj socijalnih partnera i organizacija civilnog društva.

Rezultati

Pregledom normativnog i strateškog okvira ne može se poreći činjenica da je EU pristupila obrazovanju vrlo sistematično, uzimajući u obzir ne samo ekonomski, već i društveni značaj. U prilog tome govori i činjenica da se obrazovanje, obuka i celoživotno učenje nalaze u članu 1. prvog poglavlja Evropskog stuba socijalnih prava[xiii]: „Svako ima pravo na kvalitetno i inkluzivno obrazovanje, obuku i celoživotno učenje u cilju održavanja i sticanja veština koje im omogućavaju potpuno učešće u društvu i uspešnu tranziciju ka tržištu rada.“

Negde između šest decenija dugog usvajanja zajedničkih politika, stvaranja strategija, definisanja prioriteta i ciljeva, kreiranja instrumenata i alata i utrošenih stotina milijardi evra, dogodile su se dve industrijske revolucije, globalizacija i ekonomska kriza koja je protresla ceo svet. Zato se neizbežno nameće pitanje koliko je, posle toliko truda, EU uspela u nameri da Evropu transformiše u „najdinamičniju i najkonkurentniju privredu zasnovanu na znanju“ i koliko je uspela u kreiranju jedinstvenog kvalitetnog obrazovnog i kulturnog prostora?

Trenutno stanje govori da Evropa još uvek nema jedinstven obrazovni prostor, a i ekonomija još uvek kaska za američkom, kineskom i japanskom. Štaviše, pri vrhu svetski najmoćnijih ekonomija nalaze se samo dve evropske zemlje – Nemačka (4. mesto) i Francuska (6. mesto), ukoliko se izuzme Velika Britanija (5. mesto) koja je u postupku izlaska iz EU.

Opšte, stručno i visoko obrazovanje

Sagledavanjem ciljeva postavljenih strateškim okvirom ET 2020, može se konstatovati da su smanjenje broja ljudi koji rano napuštaju školu, povećanje broja osoba sa završenim nekim oblikom visokog obrazovanja i povećanje učešća u zaposlenosti osoba koji su nedavno završili školovanje – vrlo blizu planiranim stopama i očekuje se da, do 2020. godine, budu ispunjeni. Ali, evaluacija je pokazala i da ne postoji trend smanjenja broja neuspešnih petnaestogodišnjaka u čitanju, matematici i naukama, kao ni učešće odraslih u obrazovanju[xiv]. Naime, dostizanje planirane stope ukupne zaposlenosti i smanjenje broja ljudi koji žive ispod linije siromaštva direktno zavisi od uključivanja na tržište rada niskokvalifikovanih i starijih osoba, na koje se ovi ciljevi i odnose.

Iako je postignut značajan napredak u mnogim oblastima, a ukupna slika evropskog obrazovanja na prvi pogled deluje pretežno pozitivno, u suštini je strukturno slaba i manjkava. Pre svega, još uvek su prisutni problemi u pogledu obrazovne strukture u skoro svim zemljama EU, čije se posledice osećaju na tržištu rada u vidu nedostatka mnogih obrazovnih profila. Naime, fokusiranje i ulaganje u programe obrazovanja mladih koji se već nalaze u sistemu formalnog obrazovanja stvorilo je nove probleme, iako je povećano njihovo učešće u zaposlenosti.

Prvi problem je mala zainteresovanost mladih za stručna zanimanja, jer su u većini evropskih zemalja još uvek nepropusne granice između stručnog i akademskog, čime je mladima koji se opredele za neku struku (zanat) uskraćena mogućnost daljeg obrazovanja i usavršavanja.

Drugi problem se ogleda u tome što je opšti pristup, bez sektorskog usmeravanja i stimulisanja, doveo do polarizovane obrazovne strukture sa visokom stopom osoba sa tercijarnim obrazovanjem, pretežno opredeljenih za društvene nauke, sa jedne strane i velikog broja osoba bez kvalifikacija i sa niskim kvalifikacijama, sa druge strane. Zanimljivo je da je ovakva obrazovna struktura projektovana kao buduća potreba tržišta rada u uslovima digitalne ekonomije, ali se ispostavilo da su poslovi u sredini još uvek neophodni za normalno funkcionisanje i razvoj ekonomije.

Treći problem je posledica prva dva – zapostavljanje ogromnog broja odraslih bez kvalifikacija za koje ni izdaleka nisu razvijani i finansirani programi dokvalifikacija i prekvalifikacija, kao za mlade. Pored toga, postojeće aktivnosti na fleksibilnom pristupu obrazovanju, odnosno, priznavanju neformalnog i informalnog učenja, uglavnom su bile usmerene na uspostavljanje standarda kvaliteta, obuku nastavnog kadra, sisteme bodova i omogućavanje mobilnosti unutar EU, ali ne i na mobilizaciju i motivaciju odraslih bez kvalifikacija da se u njih uključe

Obrazovanje odraslih i koncept celoživotnog učenja

Nepovoljni trendovi prisutni su i kada je u pitanju obrazovanje odraslih koji, već od 1990. godine, pokazuju prilično stabilnu stopu učešća od oko 9%, od čega 4-4,5% čine osobe sa niskim kvalifikacijama. Kao i kod mladih, povećanje učešća odraslih u obrazovanju dešavalo se uglavnom u zemljama severne Evrope, za koje je već karakterističan visok nivo obrazovanja odraslih[xv].

Kako je Evropa kontinent koji stari i kako se privredna struktura menja zbog uticaja automatizacije i digitalizacije, obrazovanje odraslih koji predstavljaju značajan ljudski resurs, postalo je važan politički prioritet. U cilju jačanja najslabije karike u nacionalnim sistemima doživotnog učenja, Savet je 2011. godine usvojio Obnovljenu evropsku agendu za obrazovanje odraslih[xvi]. Agendom je razvijen nov pristup obrazovanju odraslih sa fleksibilnom osnovom i fokusom na ishodima i kvalitetu učenja, kao i sistemima za validaciju neformalnog i informalnog učenja, ali do sada nisu zabeleženi značajniji pomaci. Najverovatnije zato što Agenda, bez čvrstih akcionih planova i sistemski finansiranih aktivnosti nije pokretač promena.

Glavna karakteristika obrazovanja odraslih je njegova neformalna i informalna priroda, finansirana iz privatnog sektora – većina aktivnosti obrazovanja odraslih su neformalne prirode, a čak i kada se realizuju u ustanovama – ne dovode do zvaničnog priznanja obrazovanja. Sledeća karakteristika formalnog i neformalnog učenja većine odraslih koji učestvuju u formalnom obrazovanju i obuci je da je retko i kratkotrajno. Zapravo, učešće odraslih u ovim aktivnostima najčešće je vezano za posao i odvija se pod pokroviteljstvom i za potrebe poslodavca.

Obrazovanje odraslih, naročito onih sa niskim kvalifikacijama, predstavlja poseban problem i izazov za Evropsku uniju. Ideja fleksibilnog pristupa obrazovanju i razvijanje više modela stručnog obrazovanja, naročito učenje uz rad, prvenstveno je bila namenjena odraslim osobama bez kvalifikacija, gde spadaju i mladi koji su prerano napustili školu, ali se, negde usput, transformisala u programe za promociju stručnog obrazovanja mladih u formalnom sistemu. Struktura odraslih koji učestvuju u nekom vidu obrazovanja pokazuje da se, uglavnom, radi o zaposlenima koji se obučavaju za potrebe i o trošku poslodavaca, odnosno o osobama koje već imaju visoko obrazovanje. Za sve ostale, stručno obrazovanje i obuka mogu postati nedostižan cilj iz više razloga – na primer, nedostatak finansijskih sredstava, zdravlja ili suviše strogi uslovi za ulazak u programe učenja mogu postati nepremostive prepreke. Pored toga, kako se većina programa organizovanog obrazovanja odraslih odvija tokom radnog vremena polaznika, jako je teško kombinovati učenje sa plaćenim radom.

U ovakvim uslovima, EU smatra da jedino održivo rešenje za one koji su već napustili školu leži u fleksibilnim programima obuke i uz saradnju javnog i privatnog sektora – finansijske podsticaje za poslodavce, prvenstveno za mala i srednja preduzeća. U kojoj meri i u kom obimu će Evropa invesirati u one kojima je pomoć najpotrebnija, u siromašne – za sada je nepoznato.

Dualno obrazovanje i obrazovanje odraslih u Srbiji

Pristup stručnom obrazovanju i obuci, odnosno njegovom modelu koji je kod nas poznat kao „dualno obrazovanje“, kao i obrazovanju odraslih u Srbiji, oslanja se na evropsku politiku, strategije i dokumenta u ovim oblastima. Njihov normativni i strateški okvir obuhvata Zakon o dualnom obrazovanju (2017.god.)[xvii], Zakon o obrazovanju odraslih (2013.god.)[xviii], Strategiju razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020 (2012.god.)[xix], Strategiju razvoja obrazovanja odraslih u Republici Srbiji (2012.god.)[xx] i niz pravilnika koji uređuju nastavne planove i programe, kadrove, prostor, način vođenja evidencije, donetih u periodu od 2013. do 2015. godine.

Strategijom obrazovanja u Srbiji do 2020. godine predviđene su temeljne promene u sistemu obrazovanja i postavljeni su ambiciozni ciljevi, za koje je već u startu bilo jasno da ih je nemoguće ostvariti u predviđenom roku

Međutim, po društvo je manja šteta postojanje strategija i planova na papiru, a veća kada se na brzinu i nekritički primenjuju tuđa iskustva, nastala u potpuno drugačijim uslovima i okruženju. Tako je, pukim preslikavanjem evropskih modela i praksi, uvedeno dualno obrazovanje, kao deo srednjeg stručnog obrazovanja i vaspitanja, oko koga se već nekoliko godina vode žučne polemike. Uvođenje modela učenja kroz rad izazvalo je niz kontroverzi, počev od pitanja mesta na kome će učenici raditi, odnosno “obavljati praksu”, kako je navedeno u zakonu, preko pitanja njegovog plaćanja, vrste i obima prava koja se mogu ostvariti na mestu rada, pa sve do etičkog pitanja postojanja i stimulisanja dečjeg rada.

Srbija je zemlja u kojoj se tri četvrtine školske dece tradicionalno opredeljuje za neko od stručnih zanimanja u postojećim srednjim stručnim školama[xxi], najčešće u trajanju od četiri godine. Postojeći obrazovni sistem je, u okviru srednjih škola, nudio i trogodišnje module za određene profile, tako da je potpuno nejasna javna kampanja promovisanja i uvođenja učenja uz rad – kao poželjnog i preko potrebnog modela obrazovanja koji će, navodno, uravnotežiti tržište rada i odgovoriti zahtevima privrede, naročito u uslovima savremene proizvodnje razbijene na operacije, u kojoj se obučavanje do sada (verovatno i ubuduće) sprovodilo putem jednomesečnih ili dvomesečnih kurseva na mestu budućeg rada i koje se pokazalo dovoljnim za proces proizvodnje.

U Evropi se dualni sistem obrazovanja, na način na koji je pretežno primenjen, pokazao kao neuspešan, jer većina mladih iz više razloga ne smatra ta zanimanja atraktivnim, niti poželjnim. Pri tome, ne bi trebalo izgubiti iz vida da je dualno obrazovanje inicijalno osmišljeno kao koncept fleksibilnog obrazovanja za potrebe dokvalifikacije i prekvalifikacije odraslih koji ih nemaju ili su napustili školu pre njihovog sticanja. Prenošenjem ovog vida obrazovanja u formalni system, sa malim brojem časova opšteg teorijskog obrazovanja i uključivanjem dece koja se već nalaze u formalnom obrazovanju – ograničava se mogućnost daljeg školovanja i usavršavanja, čime se slabi ljudski kapital. Ova prepreka prepoznata je i u Evropi koja pokušava da pronađe adekvatan model za prohodnost ka visokom obrazovanju. Iste prepreke mogu se očekivati i u Srbiji koja, do uvođenja dualnog sistema obrazovanja, nije imala problem prohodnosti većine srednjih stručnih škola ka strukovnim i akademskim studijama.

Problem pukog prepisivanja evropskih strategija i slab pokušaj uvođenja nekih mera koje se ni u Evropi nisu pokazale efikasnim, prisutan je i u politici obrazovanja odraslih u Srbiji.

Sama ideja kreiranja uslova za obrazovanje odraslih tokom celog života ima dvojaku polaznu osnovu – društvenu i ekonomsku. Sa društvenog aspekta, obrazovanje odraslih doprinosi njihovom ličnom razvoju i aktivnom učešću u društvenom životu, a sa ekonomskog aspekta, ove aktivnosti preduzimaju odrasli nakon napuštanja inicijalnog obrazovanja, radi sticanja ili razvijanja postojećih veština, kako bi se uključili na tržište rada.

Srbija je, do usvajanja Zakona o obrazovanju odraslih i pratećeg strateškog dokumenta, imala samo formalni pristup obrazovanju odraslih u okviru postojećeg obrazovnog sistema, i to u vidu vanrednog školovanja, a po nastavnim planovima i programima redovne nastave. Mali pomak napravljen je osnivanjem Centra za stručno obrazovanje i obrazovanje odraslih pri Zavodu za unapređenje obrazovanja i vaspitanja i institucionalizacija osnovnog obrazovanja odraslih kroz trogodišnje programe u sklopu redovnog školskog sistema u 80 osnovnih škola.

Poseban problem obrazovanja odraslih i u Srbiji predstavlja niska stopa odraslih koji se uključuju u neki vid obrazovanja. Anketa o obrazovanju odraslih[xxii] iz 2016. godine potvrdila je da su, u Srbiji, prisutne iste ili slične prepreke za uključivanje odraslih sa lošim socijalnim statusom u neki oblik obrazovanja, kao i u Evropi – troškovi obrazovanja, preklapanje sa radnim vremenom i porodični razlozi. U obrazovanju i obukama najčešće učestvuju zaposleni sa visokim obrazovanjem, one su vezane za posao, a troškove snosi poslodavac. Ukratko: glavne karakteristike obrazovanja odraslih u Srbiji istovetne su onima u Evropi.

Umesto zaključka

Pristup Evropske unije obrazovanju, kako je navedeno u dokumentima, predstavlja spoj ekonomske i društvene dimenzije. Ekonomska dimenzija ogleda se u značaju obrazovanja za privredni rast, nova radna mesta, ali i društvenu koheziju, socijalnu pravednost, stvaranje evropskog identiteta i puno učešće pojedinaca u društvu.

Ipak, uprkos velikim sredstvima uloženim u obrazovanje mladih i brojnim kampanjama čiji je cilj povećanje atraktivnosti stručnih zanimanja, obrazovanja odraslih i koncepta celoživotnog učenja, čini se da Evropska unija, uprkos skoro ispunjenim strateškim ciljevima, još uvek nema efikasno rešenje za usklađivanje obrazovne strukture stanovništva i potreba tržišta rada. Niti je na pomolu.

Kada postignuti strateški ciljevi ne dovedu do željenih rezultata, uzroci neuspeha moraju se tražiti izvan postojećih formi i doktrina. Mora se posegnuti dublje i preispitati same ekonomske i društvene odnose i njihov uticaj na promene ili odsustvo promena. Posmatrajući sa strane, razlozi neuspeha evropske politike na polju obrazovanja, posmatranog u funkciji ekonomskog rasta, mogu biti višestruki:

– Evropa se svakim strateškim ciljem bavila ponaosob, kao posebnom politikom, u uverenju da će njihovim dostizanjem doći željeni rezultati. Nije uzeto u obzir da promene nastaju delovanjem više faktora, u isto vreme.

– Neravnomernost u ekonomskom razvoju evropskih zemalja je kočnica za promene i potrebno je raditi ne samo na harmonizaciji obrazovanja, već i privrednog razvoja.

– Zanemarivanje ulaganja u istraživanje i razvoj, iako je to jedna od bitnijih odrednica Lisabonske strategije.

– Dugotrajnost i birokratizacija svih procesa. Razvoj obrazovanja mora biti ili brži od promena u ekonomiji, ili mora da ih u stopu prati. U Evropi je, na primer, tek nedavno u agendu uvrštena digitalna pismenost i obrazovanje za potrebe nove, digitalne ekonomije.

– Projektno finansiranje svih aktivnosti koje retko dovodi do sistemskih promena, jer su vremenski oročeni i kratkotrajni.

Ovo su samo neki od razloga koji su mogli uticati na neuspeh Evrope u stvaranju jedinstvenog obrazovnog i kulturnog prostora sa dobro usklađenom obrazovnom strukturom. Pri tome, ne bi trebalo zanemariti uticaj globalizacije i naglu ekspanziju principa neoliberalnog kapitalizma, u kome su svi resursi, pa i ljudski, u funkciji sticanja profita. Neoliberalni princip prelio se i na sferu obrazovanja, gde su ključne reči postale „efikasnost“ i „konkurentnost“. Time je potpuno obesmišljena društvena dimenzija obrazovanja koje ostaje samo sredstvo za obezbeđivanje konkurentnosti pojedinaca na tržištu rada. Društveni aspekt obrazovanja, na način kako ga EU definiše, deluje više kao paravan iza koga se vrši isisavanje ljudskog kapitala iz manje razvijenih zemalja Evrope. Insistiranje na stvaranju jedinstvenog obrazovnog prostora i mobilnosti radnika unutar Evrope, uvođenje poznavanja bar dva strana jezika kao standarda u obrazovanju i školovanje koje se, delimično, odvija u inostranstvu na prvi pogled ima jaku društvenu dimenziju, ali faktički usmerava kvalifikovanu radnu snagu ka najrazvijenijim zemljama Evrope, ostavljajući manje razvijene zemlje u začaranom krugu nerazvijenosti i siromaštva. Samim tim, sve dok društvena nejednakost i siromaštvo rastu, dok većina ljudi ne može da obezbedi pristojan život od sopstvenog rada i Evropski stub socijalnih prava ostaće samo mrtvo slovo na papiru.

[i] European Union, Education and Culture DG, Vocational Education and Training Europe, A policy overview, dostupno na http://www.erasmusplusvet.nl/QIS2020/download.aspx?file=LEO_VET_Europe_webversie_1.pdf, (pristupljeno 20.12.2018.)

[iv] European Parliament, The Lisbon strategy 2000-2010, An analysis and evaluation of the methods used and results achived, dostupno na http://www.europarl.europa.eu/document/activities/cont/201107/20110718ATT24270/20110718ATT24270EN.pdf, (pristupljeno 22.12.2018.)

[v] Cedefop, the Copenhagen Declaration, dostupno na http://www.cedefop.europa.eu/en/content/copenhagen-declaration, (pristupljeno 22.12.2018.)

[vi] Cedefop, The Maastricht Communique, dostupno na http://www.cedefop.europa.eu/en/content/maastricht-communique,  (pristupljeno 22.12.2018.)

[vii] Cedefop, The Helsinki Communique, dostupno na http://www.cedefop.europa.eu/en/content/helsinki-communique (pristupljeno 22.12.2018.)

[viii] Cedefop, The Bordeaux Communique, dostupno na  http://www.cedefop.europa.eu/en/content/bordeaux-communique (pristupljeno 24.12.2018.)

[ix] Cedefop, The Bruges Communique, dostupno na http://www.cedefop.europa.eu/en/content/bruges-communique (pristupljeno 24.12.2018.)

[x] European Commisson, Europe 2020 Strategy, dostupno na  https://ec.europa.eu/info/business-economy-euro/economic-and-fiscal-policy-coordination/eu-economic-governance-monitoring-prevention-correction/european-semester/framework/europe-2020-strategy_en  (pristupljeno 27.12.2018.)

[xi] European Commission, Education and Training, European Policy Cooperation (ET 2020 framework), dostupno na https://ec.europa.eu/education/policies/european-policy-cooperation/et2020-framework_en (pristupljeno 27.12.2018.)

[xii] European Commission, Education and Training, ET 2020 Working groups, dostupno na https://ec.europa.eu/education/policies/european-policy-cooperation/et2020-working-groups_en (pristupljeno 27.12.2018.)

[xiii] The European Parliament, the Council and the Commission, European Pillar of Social Rights, 2018, ISBN 978-92-79-74118-0, doi: 102792/154364

[xiv] European Commission, Education and Training Monitor, dostupno na https://ec.europa.eu/education/sites/education/files/document-library-docs/volume-1-2018-education-and-training-monitor-country-analysis.pdf (pristupljeno 10.01.2019.)

[xvi]  The Council of the European Union, Council Resolution on a renewed European agenda for adult learning (2011/C 372/01), dostupno na https://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/PDF/?uri=CELEX:32011G1220(01)&from=EN (pristupljeno 14.01.2019.)

[xvii]  Zakon o dualnom obrazovanju, Službeni glasnik RS, br. 101/2017.

[xviii] Vlada Republike Srbije, Zakon o obrazovanju odraslih, Službeni glasnik RS, br. 55/2013

[xix] Vlada Republike Srbije, Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, Službeni glasnik RS, br. 107/2012

[xx] Vlada Republike Srbije, Strategija razvoja obrazovanja odraslih, Službeni glasnik RS, br. 107/2012

[xxi] Republika Srbija, Republički zavod za statistiku, Broj učenika na početku školske godine po područjima rada i polu, 13.04.2018., dostupno na http://data.stat.gov.rs/Home/Result/11030302?languageCode=sr-Latn (pristupljeno 24.01.2019.)

[xxii] Republika Srbija, Republički zavod za statistiku,  Anketa o obrazovanju odraslih, 30.05.2018.dostupno na http://publikacije.stat.gov.rs/G2018/Pdf/G20181131.pdf (pristupljeno 24.01.2019.)