Dejan Šoškić: Očekuju nas privredni pad i recesija

5. januar 2023. Kategorija: Intervju Izvor: Nezavisnost.org Foto: Insajder, N1, printscreen

Nema osnova za bilo kakav rast životnog standarda koji bi osetila većina stanovnika u 2023. posebno zato što je Srbija u poslednjih desetak godina postala društvo naglašenih socijalnih nejednakosti, daleko iznad proseka u Evropskoj uniji. To znači da privredni rast, kada ga ima, najviše osećaju najbogatiji, a mnogo manje ili nikako srednja i niža klasa, ukazuje profesor Dejan Šoškić u razgovoru za portal Nezavisnost.org

Šta nas očekuje u godini koja je počela? Još inflacije, rasta cena i kamata ili nešto bolji životni standard? Ovo su ključne teme o Kojima smo razgovarali s profesorom Ekonomskog fakulteta i bivšim guvernerom Dejanom Šoškićem koga najpre pitamo za anamnezu ekonomije Srbije. U prevodu, želimo da najpre otkrijemo istinu o sadašnjosti da bismo mogli da išta pretpostavimo o vremenu pred nama. Za to nam je potreban upravo neko stručan, profesionalan i neostrašćen, kakvih u aktuelnoj vlasti nema. Naprotiv, upravo nas iz vladajućih krugova ubeđuju, između ostalog, da to što od Međunarodnog monetarnog fonda zajmimo 2,4 milijarde evra, od čega će deo biti za “zlu ne trebalo”, predstavlja garanciju da Srbija neće stati sa strukturnim reformama. Bilo je tu još dičenja zajmom ali je poenta u insistiranju ministra finansija Siniše Malog da zajam koji nam je odobrio MMF predstavlja “finansijsku medalju” za Srbiju, nekakvu potvrdu uspešnosti zemlje.

Šta stvarno znači to što se Srbija zadužuje kod MMF-a?

Srbija očigledno ulazi u kategoriju „ranjivih zemalja u razvoju“ prema kojima nastupa MMF sa programima podrške u sadašnjim prilikama koje karakteriše rast cene zaduživanja zemalja u razvoju na međunarodnom tržištu zbog rasta kamatnih stopa koje iniciraju centralne banke SAD i EU u borbi sa inflacijom. Ukratko, borba sa visokom inflacijom na Zapadu, izaziva potencijalnu krizu suverenog duga zemalja u razvoju, posebno onih sa nedovoljno konkurentnom privredom. U toj kategoriji se nalazi i Srbija. Da je Srbija suštinski ojačala svoju privredu poslednjih godina, odnosno da je podigla konkurentnost i ušla u zonu suficita tekućeg računa platnog bilansa, kao što su to uradile zemlje Centralne i Istočne Evrope, ne bi bilo potrebe za ovakvim aranžmanom  sa MMF-om. Dokaz za ovu ocenu je činjenica da MMF nema, i ne namerava da ima, slične aranžmane sa Češkom, Poljskom, Slovačkom, Mađarskom, Rumunijom…

S tim u vezi je i pitanje javnog duga za koji vlast tvrdi da nije problematičan niti zabrinjavajuće visok. Da li je baš tako?

Za zemlju sa nezavršenim reformama, sa neefikasnim javnim sektorom u kome se i dalje često kriju potencijalni gubici koje na kraju plaća država (poreski obveznici) i sa nedovoljno konkurentnom privredom kakva je Srbija, postojeći nivo duga je već visok, posebno u uslovima daljeg rasta kamatnih stopa odnosno cene zaduživanja na međunarodnom tržištu. Otuda bilo kakvo trošenje novca građana na projekte bez jasne predinvesticione analize isplativnosti i bez striktne kontrole trošenja novca i visoke transparentnosti u tom procesu je neopravdano i rizično za finansijsku stabilnost zemlje u narednom perodu. Ovo posebno treba da važi za zemlje koje po međunarodnim pokazateljima percepcije korupcije stoje tako loše kao Srbija (na 96 mestu i daleko iza Hrvatske, Crne Gore, pa i Severne Makedonije) i sa negativnim trendom u tom domenu poslednjih godina.

Inflacija je ta koja je pogurala kamatne stope na tržištima a ono što je specifično za Srbiju jeste da kod nas rastu cene hrane i stanova mnogo više nego energenata koji su uslovili rast inflacije u EU. Zašto?

Rast cene nekretnina u uslovima inflacije nije neobična pojava jer investicije u nekretnine mogu da obezbede zaštitu od inflacije i prihode, što mnogi drugi drugi finansijski instrumenti u inflatornim uslovima ne mogu da obezbede u istoj meri. Otuda tražnja za nekretninama, posledično i njihove cene, mogu rasti u inflatornim uslovima brže od inflacije. Treba imati u vidu, međutim, da je Srbija bila jedina evropska zemlja na crnoj listi FATF (međunarodna organizacija za sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma) pre nekoliko godina. Po pitanju “pranja novca” naša zemlja je i dalje loše pozicionirana po međunarodnim pokazateljima koji prate tu oblast (Basel AML Index), a poznato je da “oprani novac” u svojoj poslednjoj fazi često ulazi na tržište nekretnina i time podiže njihove cene. Važno bi bilo ispitati da li se u našoj zemlji može naći veza između cene nekretnina i „pranja novca“.

Šta je sa cenama hrane?

Cene hrane u Srbiji rastu više od inflacije, po mom mišljenju, zbog neadekvatne poljoprivredne politike koja se kod nas sprovodi već godinama unazad. Verujem da Srbija može da proizvodi mnogo više poljoprivrednih proizvoda od sopstvenih potreba i da naši poljoprivrednici treba da žive bolje od svog rada, ali i da cene poljoprivrednih proizvoda u našoj zemlji budu manje osetljive na nagle skokove tih cena koje se dešavaju u svetu. Da smo više vodili računa o energetici i o poljoprivredi uveren sam  da bi i inflacija danas u Srbiji bila znatno niža.

Da rezimiramo onda priču o „ekonomskom tigru na Balkanu“ dok građani jedva kupuju osnovne životne namirnice.

Srbija je daleko od bilo kakvog „ekonomskog tigra na Balkanu“ jer poslednjih deset godina ima niže prosečne stope privrednog rasta u odnosu na zemlje Centralne i Istočne Evrope, ali i u odnosu na svet u celini, budući da dodatno zaostajemo i za CIE i za svetom. Inflacija, nažalost, najviše pogađa upravo najsiromašnije građane koji srazmerno veći deo svojih dohodaka troše na hranu gde cene očigledno rastu više od inflacije. Država je trebalo da pomaže ciljano najsiromašnijim građanima, a ne svima.

Ali ministar finansija se hvali time što je država privredu i građane u prethodne tri godine pomogla sa bezmalo devet milijardi evra ne osvrćući se na to kako je i kome ovaj novac deljen. Šta vi kažete?

Treba imati u vidu da je poslednjih godina javni dug zemlje porastao za više od osam milijardi evra odnosno sa 22,5 milijardi evra u 2019, na 30,8 milijardi evra u trećem kvartalu 2022. To znači da je novac uglavnom deljen iz kredita. Nažalost, davanja iz budžeta su bila isuviše linearna, davano je često svima iako je bilo razumnije davati samo onima kojima opravdano treba pomoći. Ovo se posebno odnosi na davanja fizičkim licima. Treba, međutim, podvući da ne postoji nekakav „državni novac“, jer je to novac poreskih obveznika i da ćemo novouzete kredite morati da vraćamo svi kao građani i poreski obveznici. Efekti davanja iz budžeta su se videli u manjem padu ekonomske aktivnosti tokom 2020, ali je Srbija i dalje daleko od održivo visokih stopa privrednog rasta koje bi se vidljivije odslikale u rastu standarda većine stanovnika.

Jesu li, između ostalog, i “helikopterski novci” pogurali inflaciju u zemlji?

Ova sredstva su sigurno jednim delom ublažila negativne posledice kovid krize, ali mislim da su morala biti odobravana ciljano i uz visoki nivo transparetnosti. Svakako da jedan deo inflacije u Srbiji potiče i iz inflacije tražnje, koja se podstiče ekspanzivnom politikom kakvu je sprovodila naša zemlja poslednjih godina.

Šta nas glede ekonomskog rasta i inflacije očekuje u godini pred nama?

S obzirom da se ove godine recesija očekuje u velikom broju evropskih zemalja, dalje usporavanje ekonomske aktivnosti kod nas je verovatno neizbežno. Ako prođemo bez recesije, to će biti dobar rezultat.

Šta će to značiti za standard građana?

Nema osnova za bilo kakav rast životnog standarda koji bi osetila većina stanovnika zemlje, posebno zato što analize pokazuju da je Srbija u poslednjih desetak godina postala društvo naglašenih socijalnih nejednakosti, daleko iznad proseka socijalnih nejednakosti u Evrospkoj uniji. To znači da ostvareni privredni rast, i kada ga ima, najpre i najviše osećaju najbogatiji u našoj zemlji, a mnogo manje, ili nikako, srednja i niža klasa.

Koliko će Srbija u narednoj godini biti u stanju da samostalno utiče na ekonomska kretanja u zemlji bez obzira na to u kom pravcu se ona razvijala? 

Realno, i u ovoj godini i inače, mnogo toga što utiče na ekonomsku aktivnost u našoj zemlji nije pod našom moći uticaja. Treba da se fokusiramo na ono što možemo da uradimo: da ojačamo institucije, suzbijemo korupciju, reformišemo i podignemo ulaganja u obrazovanje, nauku i zdravstvo (i to ne u objekte, već i u ljude) i da fundamentalno zaštitimo i razvijamo poljoprivredu i energetiku kao ključne privredne grane od kojih zavisi život građana.

Jelena Aleksić