preuzeto sa: https://www.masina.rs/?p=13489
Autor: Dušan Duduković
Obustava rada i protest radnika i radnica Jure tokom vanrednog stanja su mnoge iznenadili. Uslovi rada u ovoj kompaniji i loš odnos menadžmenta prema radnicima i radnicama su nadaleko poznati, ono što je manje poznato je da već godinama postoje pokušaji sindikalnog organizovanja koje ima svoje učinke i u ovoj izuzetno neprijateljskoj sredini za borbru za radna prava.
„Jura“ je došla u Srbiju 2010. godine kao jedna od kompanija subvencionisanih milionima evra iz državnog budžeta, uz redovno besplatno ustupanje državnog zemljišta za izgradnju infrastrukture za njene potrebe. Sa svoje tri fabrike za proizvodnju kablova za automobilsku industriju, u Leskovcu, Nišu i Rači, „Jura“ je jedan od većih poslodavaca, posebno na jugu Srbije.
Od svog dolaska je praćena skandalima i neiscrpan je izvor vesti o kršenju radničkih prava. Primoravanje radnika na nošenje pelena umesto pauze za toalet, otkazi za teško bolesne, otpuštanja ili premeštanja na najteža radna mesta onih koji se pobune zbog teških uslova rada, sabotiranje osnivanja sindikata, uvrede, pa i pretnje koje rukovodstvo i nadređeni upućuju radnicima samo su početak niza nepravdi o kojima mediji godinama pišu.
Tokom vanrednog stanja je gnev koji se među radnicima i radnicama „Jure” kuvao godinama konačno proključao.
S početkom krize nastale usled širenja virusa COVID19, počelo je i novo poglavlje u „Jurinom” poslovanju u Srbiji. Radnici i radnice niške „Jure”, kao i „Šinvona”, komšijske fabrike takođe u „Jurinom” vlasništvu, 18. marta organizuju polučasovnu obustavu rada zahtevajući osnovni nivo zaštite od virusa, što je rukovodstvo zatim obezbedilo. Nekoliko dana kasnije širenje epidemije i nezadovoljstvo radnika primoralo je rukovodstvo na kompletnu obustavu rada, pa su pogoni u „Jurinim” fabrikama bili zaustavljeni od 26. marta do 6. aprila.
U međuvremenu, 5. aprila, nakon pisanja medija, Krizni štab grada Leskovca je potvrdio da je jedna radnica „Jure” iz tog grada pozitivna na koronavirus, da šest radnika ima simptome virusa, a da je još četrdesetak njih sklonjeno u samoizolaciju zbog kontakta sa zaraženom radnicom. Istog dana je leskovački Zavod za javno zdravlje dao preporuku za hitan prekid rada, ili za minimalni obim procesa rada u „Jurinim” pogonima u Leskovcu. Kako kaže Predrag Stojanović, predsednik Samostalnog sindikata u leskovačkoj „Juri”:
Menadžment ’Jure’ se jednostavno nije osvrtao na ono što je vlada propisivala, i mislim da su za to imali podršku iz vrha. Njima je samo profit bitan, a radnici su samo broj.
Borba za zdravlje i život
Račanska „Jura” zapošljava 1.200 ljudi iz Rače i gotovo svih obližnjih gradova, pa tako u nju svakodnevno stižu autobusi puni radnika iz Velike Plane, Smederevske Palanke, Kragujevca itd. U trenutku kada je koronavirus registrovan u tim gradovima, u Rači ga još nije bilo, pa su Račani, zabrinuti da bi posredstvom „Jure”, u kojoj je zaposlen ogroman broj njihovih sugrađana, virus mogao da stigne i do njih, na društvenim mrežama počeli da dogovaraju protest sa zahtevom da se fabrika zatvori dok traje epidemija.
Radnice i radnici „Jure”, i sami zabrinuti za svoje zdravlje, odlučili su se da načine prvi korak. Slaviša Pajović, radnik „Jure” iz Rače, kaže da su znali da bi drugi građani ukoliko izađu da protestuju bili privedeni. Ubrzo su stupili u akciju
Radnici su se sami organizovali, putem grupa na fejsbuku, telefonskih razgovora, svi smo se jednostavno dogovorili da stanemo s radom na dve nedelje, ili da pređemo na smanjen obim proizvodnje. Znači nismo mi insistirali na tome da ne radimo, već da se omogući neka fizička distanca u autobusima i halama, da jednostavno smanjimo mogućnost zaraze na minimum, kaže Slaviša za Mašinu.
Nakon što su se sami organizovali i pripremili, stupili su u kontakt i s radnicima leskovačke i niške „Jure”. Prema Slavišinim rečima, oni su to uveliko planirali i odmah su podržali ideju. Tako su 7. aprila radnice i radnici „Jure” iz Rače i Leskovca, a već sledećeg dana i iz Niša, prvi put organizovano ustali u odbranu svojih prava, i odbili da uđu u hale dok im se ne ispune zahtevi.
Posle procene epidemiologa i sanitarne inspekcije, u fabrici u Rači uveden je minimum procesa rada, što je značilo da se treća smena ukida, a da se broj zaposlenih po smeni mora smanjiti. Dva dana kasnije, posle naizgled postignutog dogovora, rukovodstvo ga krši i najavljuje rad u trećoj smeni, kao i rad subotom. Istog dana se nezadovoljni radnici okupljaju ispred fabrike zahtevajući poštovanje dogovora. Međutim, jedini rezultat bilo je hapšenje Slaviše Pajovića, koji se tada obratio svojim nezadovoljnim kolegama i koleginicama.
Ispalo je da sam ja taj dan vukao ljude za rukave da ne rade, tako se svašta pričalo, ali ništa od toga nije istina. Ja sam samo čim sam ušao unutra rekao da moram nešto da kažem, da ko hoće da radi nije nikakav problem, ko neće da radi da me sasluša. I tako je i bilo, objašnjava Slaviša.
Pod izgovorom da širi paniku, policija je privela Slavišu odmah nakon što su se nezadovoljni radnici iz njegove smene, kao i oni iz treće koji su došli da podrže, razišli sa kapije fabričkog kruga gde su bili okupljeni revoltirani odlukama rukovodstva.
Rukovodstvo „Jure” našlo je „rešenje“ za ovu situaciju vrlo brzo – obećali su dnevne bonuse od po 1.000 dinara svima koji se vrate na posao. Ovom vrlo vešto prikrivenom ucenom, čiji je ishod prilično uvećana plata na kraju meseca, menadžeri „Jure” su se postarali da njihovi, inače vrlo slabo plaćeni, radnici i radnice nastave s radom, pod pretnjom da u suprotnom ostanu bez te „nagrade“.
„Podigli su nam platu i tako rešili problem nedolaska radnika. Narod sad želi da ide da radi da bi zaradio, pa i po cenu zdravlja“, kaže Saša Marković, radnik „Jure” i glavni poverenik sindikata Nezavisnost u toj račanskoj fabrici.
On ističe da je na taj način radnik u „Juri” doveden u vrlo konfuzan i opasan položaj u kojem mora da bira između svog zdravlja i znatno više plate makar tog meseca.
Takav radnik je zbunjen i nedefinisan, doveden u situaciju da ne zna gde ide. I taj isti radnik u trenutku kad priča sa svojim kolegama o koroni jeste za mere predostrožnosti, ali kad priča o plati, onda se to menja, dodaje Saša.
Mada povratak radnika u hale tokom epidemije vidi kao poraz, Predrag Stojanović iz Leskovca ističe da se time svakako bar nešto dobilo:
Zbog toga su dobili ljudi neke bonuse, a dosad nikad nije bila prilika da ti daju ni sto dinara više. Protestom smo možda uspeli i da zaštitimo zdravlje, da se ne zarazimo. Uspeli smo to 100%, jer oni koji su ostali svi su se ili zarazili, ili su u izolaciji.
Prepreke na svakom koraku
Na ovaj način je menadžment ipak samo nakratko primirio duboko nezadovoljstvo radništva. Naši sagovornici naglašavaju da će problem nastati kada prođe vanredno stanje, „Jura” ukine te bonuse i sve se vrati u prvobitnu situaciju. Tada će radnici ponovo biti nezadovoljni i ponovo će se postaviti pitanje organizovanja kojim su došli i do ovih malih, ali bitnih uspeha.
Ni ti uspesi nisu „s neba pali“. Oni dolaze posle čitave decenije „Jurinog” prisustva u Srbiji i godina pokušaja formiranja sindikata, otpuštanja radnika koji dignu glas i različitih kazni koje su rukovodioci „Jure” smislili za „neposlušne“. Verovatno nećemo moći da saznamo koliko je tačno pokušaja organizovanja radnika „Jure” osujećeno ovim merama, ali prepreke s kojima su se suočavali najistaknutiji borci za zdravlje tokom pandemije sigurno mogu da svedoče težini tog zadatka.
U proteklim decenijama sindikati mahom jesu izneverili očekivanja radničke klase, međutim sindikalno organizovanje i dalje je najefikasniji način organizovanja za odbranu osnovnih prava. U tom pravcu išlo je i razmišljanje radnika „Jure” iz Rače koji su pre šest godina krenuli u osnivanje sindikata. Kako tvrde, zvanični papiri o osnivanju sindikata još nisu bili ni stigli, a Saši Markoviću, koji je organizovanje pokrenuo, kao i još trojici njegovih drugova i kolega, uručeni su otkazi.
Naredne četiri godine sudili su se sa kompanijom kako bi se vratili na posao. Po povratku u fabriku, nastavili su započeto i uskoro su oformili svoj sindikat.
Predrag Stojanović iz leskovačke „Jure” suočio se početkom godine sa sličnim pritiskom. Za osnivanje sindikata rešio se nakon što je napustio fabrički Savet radnika, za koji tvrdi da je tu samo da bi se održavao privid poštovanja radničkih prava, jer menadžment nije poštovao odluke koje bi Savet dogovorio. Kako kaže, nije želeo da štiti njihove interese, i kap koja je prelila čašu bila je odluka Korejca iz menadžmenta koji je poništio dodelu novogodišnjih paketića radničkoj deci.
Počeo sam da prilazim mojim dobrim drugovima i drugaricama, onima s kojima sam bio blizak. Nisam smeo otvoreno da krenem da prikupljam potpise. Dvadesetog januara poslao sam ministarstvu rada zahtev za izdavanje rešenja. Međutim, početkom februara je rukovodstvo saznalo da pokušavam da napravim sindikat. Odmah je došao ceo glavni menadžment s pravnom službom, i tražili su da razgovaraju sa mnom. Sat i petnaest minuta je trajao razgovor, pitali su me zašto sam napustio savet radnika, šta se dešava u fabrici, kako se menadžeri ponašaju, i sve sam im rekao.
Čim se s tog razgovora vratio u halu, Predrag je odmah pozvan u kancelariju menadžmenta za proizvodnju, gde su mu rekli da je došlo do nove sistematizacije radnih mesta i da na njegovo mesto dolazi druga radnica. Tada je rešio da uzme bolovanje, a po povratku je stavljen na traku na mesto za početnike.
Posle desetak dana, opet su mu promenili poziciju, a kako je rekao, „znao sam da ne smem da kažem da neću, jer ako kažeš ’neću’, već kršiš pravila firme“. U tom periodu, Predrag je dobio i konkretne pretnje:
Jedan od Korejaca iz menadžmenta dao je čak sebi za pravo da prođe tu gde sam ja radio pored mašine i pokaže rukom onako u predelu vrata kao da će da me zakolje. Prijavio sam to policiji, ali ništa nije bilo. U Višem javnom tužilaštvu u Leskovcu tužilac je rekao da nema osnova da pokrene istragu iako sam imao svedoke.
Konačno, početkom marta, Predrag je dobio i upozorenje pred otkaz, a kao razlog za to navedeno je da je prekršio pravila firme zato što je izašao u javnost sa dešavanjima u fabrici. Međutim, uveren je da je razlog za to upozorenje isključivo to što je osnivač sindikata.
Kao glavne probleme u omasovljenju sindikata Saša Marković iz Rače ističe strah od menadžera, ali i to što radnici ne uočavaju zajednički interes. „Ja hoću da dođem u sindikat, ali šta će da bude kad poslodavac sazna za to?“, jedno je od glavnih pitanja koje radnici postavljaju. Strah je opravdan.
Onima koji žele da se organizuju sledi premeštanje na najteže poslove, na one početničke, i razdvajanje od bliskih drugova u radu. Saša i Predrag se slažu da je to strategija korporacije, i u Rači, i u Nišu i u Leskovcu. Predrag dodaje da je pritisak prevelik, da svi ljudi imaju poneki kredit i da se plaše otkaza.
Ljudi su toliko uplašeni, da kad čovek padne pored trake jer mu bude teško, Korejac ne dozvoljava da se tom čoveku priđe, da mu se pomogne, jednostavno moraš nastaviti da radiš dok on leži tu. Kod nas u Leskovcu uopšte nije tajna da su mnogi ljudi koji rade u ’Juri’ često psihički bolesni. Jer ti kad odlaziš u fabriku, ne ideš da vidiš nekog tamo, da radiš normalno, ti tamo ulaziš pod lekovima. Svaki dan je neka napetost, svaki dan se nešto žuri, nešto juri. I to traje godinama. I svakog ko se pobuni ili pomere na neko teže radno mesto, unište ga bukvalno, ili mu, ako nema ugovor za stalno, daju otkaz i završe priču začas, pojašnjava nam Predrag.
Saša Marković dodaje da zbog toga „radnik ne zna gde hoće i šta hoće“. Kako primećuje, menadžeri nemaju taj problem:
Oni znaju svoj cilj i program i idu u tom smeru – suprotno od radnika. Da bi radnika iskoristili, ucenili, omalovažili, da bi sebe izdigli i pokazali da su oni ti koji su lideri. A radnici ne znaju koji je njihov zajednički interes, završava on.
Ipak, kako kaže, „nada uvek postoji i nada je tu“, i on smatra da su baš u ovakvoj situaciji napravili veliki pomak.
Ujedinjeni u borbi za bolje uslove rada
Snagu organizovanja sada su imali prilike da vide na delu. Iako sindikati zbog vanrednog stanja nisu imali pravo da organizuju štrajk, baš oni radnici koji su se okupili oko sindikata i u Rači i u Leskovcu bili su ti koji su prvi ustali braneći svoje pravo na zdravlje. Reakcije njihovih centrala bile su različite, pa tako radnici leskovačke „Jure” okupljeni oko Samostalnog sindikata smatraju da su solidarnost i podršku od samog sindikata imali tek na rečima, dok su oni iz Rače, okupljeni oko Nezavisnosti, zadovoljni podrškom iz centrale i navode da je baš na inicijativu Nezavisnosti do fabrike došao predsednik Kriznog štaba iz Rače, koji je potom zvao Institut za javno zdravlje.
Verujući da je ovo tek početak borbe, nastavljaju da traže najbolji pristup do svojih koleginica i kolega.
Taj pristup je možda da se svi mi radnici, i Rače i Niša i Leskovca, ujedinimo u jedinstveni sindikat. I baš ćemo da idemo u tom smeru da se ujedine svi radnici, da napravimo jedan sindikat koji će biti jak i snažan, kako bismo se suprotstavili tom poslodavcu. Treba nam još neka, malo veća iskra koja će pokrenuti same radnike. Taj zamajac. Da se ojača, da se napravi baza, obezbedi sigurnost radnika. Onda možeš da pričaš sa njima o svemu. Jer mi smo sad napravili baš veliki pomak u svemu ovome. Dosad se nismo čuli nigde. Tu je poenta da ne sme da se stane, ili ostane, na ovome. Iz tog razloga treba da se traži modul neki kako će taj zamajac da se pokrene još više, i da radnik shvati za sva vremena da mora imati neku sigurnost, zaključuje Saša.
