- decembar 2020. Kategorija: Intervju Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Laguna.rs, N1
Neophodno nam je resetovanje. Znači, pobuna i ponovno počinjanje od samog početka. Treba pronaći savremenog Dimitrija Tucovića ili makar Nikolu Pašića koji bi uredili državu kao da se to događa po prvi put. Treba objasniti ljudima šta je to demokratija i čemu služi. Polako, strpljivo. Zbog naših unuka, kaže režiser Goran Marković u razgovoru za portal UGS Nezavisnost.
Goran Marković predaje režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, član je Evropske akademije za filmsku umetnost u Briselu. Rođen je u Beogradu 1946. Oba roditelja, Rade i Olivera Marković, bili su poznati srpski glumci. Završio je Petu beogradsku gimnaziju, a potom Filmsku akademiju (FAMU) u Pragu. Režirao je pedesetak dokumentarnih, 11 celovečernjih filmova, napisao desetak filmskih scenarija, šest pozorišnih komada, režirao tri pozorišne predstave, napisao tri knjige, pisao i piše kolumne za dnevne novine… Dobitnik je više od 30 domaćih i stranih nagrada i priznanja, kako za rad na filmu, tako i za pozorišno stvaralaštvo. Najznačajnije: dve Zlatne arene u Puli, nagrada za najbolju režiju filma “Tito i ja“ u San Sebastijanu, Granpri za “Kordon“ u Montrealu i Sterijinu nagradu za najbolji savremeni tekst za “Turneju“. Godine 2012. dobio je francuski Orden oficira umetnosti i književnosti. Sredinom prošle sedmice, Goranu Markoviću, Želimiru Žilniku i Miljenu Kreki Kljakoviću dodeljena je nagrada Udruženja filmskih umetnika Srbije za celokupno stvaralaštvo i doprinos srpskoj kinematografiji.
Ovih dana Laguna je (ponovo) objavila Markovićevu knjigu “Tito i ja”, koja je već isprobala svoj filmski život u vreme kad smo, uprkos Miloševićevoj strahovladi i razbuktavanju ratova u na prostoru Jugoslavije, osećali da mrak neće zavladati. To je delom bio i povod za ovaj razgovor za portal Sindikata Nezavisnost.
Kako ocenjujete svoj filmski i književni pristup istoj temi – odrastanje u konkretnom političkom, ekonomskom i socijalnom okruženju?
– Postupci su, naravno, različiti, to zavisi od toga da li izražavate rečima ili slikom ali pristup je u suštini identičan. Jedino, kad pišete imate mnogo više vremena i prostora nego kad snimate film koji traje sat i po, dva. Film je stalna borba sa protokom vremena koji vam stoji na raspolaganju. Zato mislim da knjiga “Tito i ja” pruža nešto više. Ona je opuštenija i zasnovana na finim jezičkim nijansama, ironiji i, uopšte, posebnom humoru koga u istoimenom filmu ima samo u naznacima.
Živeli ste aktivno u nekoliko autokratija (Broz, Milošević, Vučić). Možete li ih precizno, umetnički opisati – koliko i po čemu se razlikuju i šta su uradile sopstvenom narodu?
– Tito je bio surov prema protivnicima ali, na drugoj strani, forsirao je operetski pristup stvarnosti. Sve je bilo u isto vreme i strašno i tra-la-la. Za razliku od njega, Milošević je bio morbidno mračan i prilično glup u politici koju je vodio i koja nas je, na kraju, dovela do katastrofe. Vučić je krajnje primitivan i sumanut. Jako loša kombinacija.
Kako biste opisali “petooktobarski interegnum”?
– Promašaj stoleća. Napirlitane bitange su upropastile narodni bunt koji nas je mogao odvesti do slobode i civilizovanog društva. Sve je to otišlo do đavola (Vučića).
Da li su ranija iskustva primenljiva na trenutnu situaciju u zemlji koja je očigledno izgubila svaki oblik institucionalno uređene države?
– Po meni je neophodno resetovanje. Znači, pobuna i ponovno počinjanje od samog početka. Treba pronaći savremenog Dimitrija Tucovića ili makar Nikolu Pašića koji bi uredili državu kao da se to događa po prvi put. Kao da zgrada Skupštine nikad nije bila sagrađena. Treba objasniti ljudima šta je to demokratija i čemu služi. Jednostavnim rečima, kao đacima prvacima. Pa onda dečije bolesti demokratije, i tako dalje. Polako, strpljivo. Zbog naših unuka.
Trenutni oblik zaglupljivanja naroda je hajka na umetnike, novinare, naučnike… na sve što je u stanju da misli slobodno. Koliko mislite da to može da potraje?
– Do resetovanja. Dok stvar ne pređe granicu izdržljivosti. Kad glad, koja sledi, zakuca na vrata bogatih pripadnika sekte na vlasti. Dok neko ne vikne: “E, sada je dosta!“ Ili ne uđe u prodavnicu i uzme šta mu treba ne plativši. Tako ja zamišljam početak.
Rekli ste nedavno da tipovi poput Atlagića ne mogu “napasti” Seku Sablić, već da su oni tu oko nas, a mi se nismo dovoljno branili od njih, misleći da će to neko drugi da učini u naše ime. Da li takvi mogu zaista da ostanu zauvek među nama? Šta bi, po vašem mišljenju mogli uraditi da se to ne desi?
– O tome sam već rekao ponešto. Ipak, treba znati da narodni bunt ne rešava stvari. Potrebno je da stvari u ruke preuzmu pametni, obrazovani i dobronamerni mladi ljudi. Da pokušaju da ostanu ovde a ne da rezignirano beže u nedođiju. Da preuzmu odgovornost za svoju sudbinu a ne da sebe vide kao žrtve mračnog režima od koga treba pobeći što dalje. Jer, jedne stvari se nikada neće osloboditi – a to je nostalgija.
Povodom srpskog kandidata za Oskara opet smo došli u situaciju da se “misleći” ljudi trpaju u koševe izdajnika i plaćenika. Srdan Golubović je čak optužen da lobira za bosanski film “Quo vadis, Aida” koji je tamošnji kandidat za Oskara. Ne ulazeći u umetničku vrednost filmova koje su BiH i Srbija predložili za Oskara, da li se “srpski odgovor” na Srebrenicu, film o Jasenovcu, desio ne bi li se, nakon pretpostavljenog debakla, svetski moćnici opet optužili kako “mrze Srbe” samim tim što priznaju Srebrenicu a o Jasenovcu ćute?
– Te priče su nas uvele u strašni rat devedesetih. Ako se nastave izazvaće nove ratove. A mladi ljudi, koji se nisu ni rodili kada su ovi zločini izvršeni, nasedaju na podgrevanje strašnih mitova i kandiduju se za buduće poginule u bratoubilačkim ratovima. Ne shvataju da ih banditi podgrevaju samo radi svog opstanka na vlasti.
Nisam gledao ni jedan film koji je bio kandidat za Oskara. Ali sve je toliko provincijalno da je smešno. Svi se ponašaju kao da će naš kandidat sigurno pobediti?! Hajka na Golubovića, koji se pobunio zbog kršenja osnovne procedure kandidovanja, i „zaštita“ koju je Antonijević dobio od režimskih tabloida jasno govore koliko se vlast meša u sve, pa čak i u tako nevinu stvar kao što je naš kandidat za Oskara. Da išta znaju, bilo bi im jasno da je važnije naterati članove Akademije u Americi da uopšte pogledaju neki tamo film iz Srbije. Ovako, videće ga pet, šest dokonih penzionera od kojih će polovina izaći na pola projekcije. A ovde kandidaturom rešavaju našu mračnu prošlost??? Gluposti, kad vam kažem.
Vlast i njeni direktni sateliti organizovanim medijskim i ostalim oblicima ponižavanja jasno žele da Intelektualce, koji se u Srbiji ne mire sa zatiranjem demokratskih institucija, odvoje od naroda. Naročito je popularna teza o “pravoj i lažnoj eliti”. Kako gledate na takvo srozavanje razmišljanja i svođenje ljudi na (dobre) poslušnike i (loše) “kritizere”?
– Postoji jedna elita i ona je prava. Nju čine obrazovani, kreativni ljudi. Lažna elita je ona koja nema talenta, koja se služi podlostima da bi opstala i veliča mračni režim bez ikakvih skrupula i stida. To se vidi golim okom, ne treba tu mnogo reči. Nagledao sam se tokom života ljudi koji su pokušavali, uprkos stvaralačkoj nemoći, da nešto postignu ružeći one druge ali gde su oni sada – nema ih, zaboravljeni su, nestali kao ružan san.
Mogu li profesionalno, političko i sindikalno organizovanje intelektualaca pomoći u demokratizaciji društva, ovakvog kakvo jeste?
– Ja verujem u moć sindikalne borbe. Zato što verujem da je još uvek u ljudima trunka empatije, solidarnosti, odgovornosti. Da sam izgubio nadu u to ne bih znao šta ću dalje.
Jednim vrlo razarajućim virusom bavili ste se 1980-ih u svom filmu “Variola vera”. Kako ocenjujete tadašnji i sadašnji “institucionalni odgovor” na opasnost po ljudski opstanak?
– Epidemija Variole 1972. je naišla na dobro organizovan otpor. Ne treba zaboraviti da je Jugoslavija tada imala dvadeset miliona stanovnika. Koliko je ljudi umrlo? Manje od sto. Danas se svakodnevno menja odnos prema borbi protiv korone. Jednog dana kažu jedno, drugog drugo. Kako im naredi Vučić, valjda. Koji je i sam, po svoj prilici, potpuno izgubljen u svom diletantizmu i psihičkim problemima.
Kafići, restorani, noćni klubovi… imaju, očigledno, povlašćeni status u odnosu na pozorišta, bioskope, i uopšte izvođačku umetnost. Da li bi to moglo govoriti o odnosu aktuelne vlasti prema kulturi i umetnosti ili…?
– Koliko shvatam, povlašćeni su oni koji imaju vezu sa kriminalnom vlašću. Ti ne prestaju da koriste ovu situaciju da bi se bogatili.
Kako vidite budućnost “kreativnog sektora” u bliskoj i daljoj budućnosti?
– Naša budućnost je u otporu. Od ovih na vlasti nemamo šta da očekujemo. Svako ko danas stvara morao bi se ponašati subverzivno. Nema nam druge.
Šta govorite svojim studentima na temu filmske umetnosti, njene istorije, sadašnjice i budućnosti?
– Nastojim da sa studentima razgovaram stručno, u okvirima naše profesije. Naravno, tu i tamo se potegnu teme koje su apsolvirane u ovom našem razgovoru.
Vaš filmski projekat nije prošao kod Filmskog centra Srbije, ali ne sumnjam da ćete ga realizovati. Šta i o čemu ćete govoriti u budućem filmu?
– Tema mog budućeg filma će zavisiti od onoga što mi daju da snimim. Tako je u našem poslu: ne snimate ono što biste baš želeli nego ono što možete. Izgleda da do mog novog filma neće doći skoro. Kao da je neko pomislio kako je bilo dosta što se mene tiče. Ne žalim se, sve mora imati svoj kraj. Bolje je ovako. Bar imam nekog fiktivnog krivca za kraj karijere.
Dragan Stošić
