Autorski tekstovi: Nebojša Katić
Srpska akademska elita je do juče smatrala da se uspešna ekonomska politika bazira na neoliberalnim principima, što je stvarnost diskreditovala, a danas tvrdi da je za ekonomski uspeh „najključnije“ da država izgradi institucije, što je recept koji ne nudi ništa
Ko se ponadao da će posle globalne finansijske katastrofe iz 2008. i 2009. godine neoliberalizam konačno potonuti u zaborav, prevario se. Ljuto se prevario. Koliko god da se stvarnost narugala idejama neoliberalizma, interesi koji su promovisali tu ideologiju i dalje su prisutni i svojim novcem oblikuju zapadni akademski prostor. A zapadni akademski prostor oblikuje intelektualni prostor inferiornih država. Zadatak akademskih institucija je da, ugađajući svojim finansijerima, pronalaze načine kako da uvek iznova reanimiraju diskreditovanu ideologiju i da je u nekakvoj novoj formi vrate na scenu. Najveće žrtve ovakve reanimacije su države u razvoju čije su nejake, a slutim i korumpirane elite nesposobne da se suprotstave starim narativima u novom ruhu (1).
Srpska akademska elita je do juče tvrdila da se uspešna ekonomska politika bazira na neoliberalnim principima sadržanim u Vašingtonskom konsenzusu. Za ekonomski procvat je odlučujuće da se privredni sistem privatizuje i dereguliše, da se trgovinski tokovi liberalizuju i da se uspostavi čvrsta budžetska disciplina. Ili kraće, države cvetaju kada stvore uslove za neometano funkcionisanje slobodnog, svemogućeg tržišta. Kako je ove recepte stvarnost diskreditovala, trebalo je ponuditi novu zašećerenu vodicu. Srpska ekonomska elita sada tvrdi da je za ekonomski uspeh ključno, „najključnije“ da država izgradi institucije, uspostavi vladavinu prava i da suzbije korupciju. (Ponekad se ista ideja podvodi pod mantru o važnosti poslovnog ambijenta.)
Vašingtonski recept, koliko god bio pogrešan, nudio je elemente ekonomske politike koja se mogla operacionalizovati. Novi recept ne nudi ništa. To su prazne reči, milozvučne fraze koje služe kao smokvin list za učenu bezidejnost. Kao da je cilj hipnotisanje društva, sprečavanje da društvo pogleda oko sebe i da, ne daj Bože, analizira modele koji su se pokazali uspešnim. Cilj je da se i sama pomisao na planiranje, na samostalnu razvojnu politiku u čijem centru je nužno država, odmah zatre u korenu. Poruka je uvek ista i nedvosmislena – za razvoj vam nije potrebna proaktivna država – ona je smetnja razvoju. Još gore, ona je smetnja kolonizaciji.
Nije slučajno da promoteri novog narativa nikada ne objašnjavaju kako bi se te nove, spasonosne ideje mogle sprovesti u praksi. Oni se ne mogu odmaći dalje od ponavljanja mantre niti mogu navesti primere zemalja koje su se razvile polazeći od njihovih recepata. S druge strane, ako su institucije, vladavina prava i niska korupcija temelji dinamičnog razvoja, tada, polazeći od ekonomske faktografije i uspeha azijskih šampiona, nedvosmisleno sledi da su komunističke partije ili neki drugačiji autoritarni oblici najbolje institucije i da u tim državama cveta vladavina prava. Ove države nisu napravile ekonomska čuda jer imaju kose oči i jedu pirinač, već je reč o tome da su imale kvalitetne lidere i elitu koji su mislili svojom glavom i kojima se nije mogla prodati zapadna zašećerena vodica.
Pretpostavimo za trenutak da je Zapad pronašao univerzalni recept za sva društva, bez obzira na njihovu istoriju, socijalnu strukturu i stepen razvoja. Zamislimo da je moguće preskočiti vekove u kojima se institucije stvaraju i oblikuju. Zamislimo da se na brzu brzinu mogu izgraditi funkcionalne institucije i da se na istu brzu brzinu može uspostaviti sistem vladavine prava po zapadnim modelima. Evo šta bi Srbija dobila…
Institucije bi bile izgrađene tako da štite interese najmoćnijih struktura – to je bazni princip na kome su se institucije uvek i svugde gradile. Njihov cilj je da održavaju postojeću konstelaciju moći i uspostavljeni status kvo. Ali, za razliku od Srbije i njenih institucija danas, sistem ne bi bio vulgarno i bahato haotičan. Bio bi predvidiv i znala bi se bazna pravila igre. To ne bi bitno promenilo društvenu poziciju nemoćne većine ali bi pomoglo ugodnijem osećanju životu.
Pravni sistem bi funkcionisao dobro za one koji imaju dovoljno novca kojim mogu platiti papreno skupe advokate. Bez velikog novca nema pravde, a veliki novac može i nepravdu pretvoriti u sudsku pravdu. Nije slučajno da su satnice zapadnih advokata u stratosferi – praksa pokazuje da se pristup pravdi time drastično ograničava. Nije slučajno da neki mučenik može dopasti teške robije za sitniji kriminal dok ozbiljne štetočine ostaju na slobodi jer ih brane moćni advokatski timovi.
Da, ali korupcija … U uređenim društvima gruba otimačina i korupcija su okončane pre mnogo decenija. Na sceni je sada diskretna i fino uređena korupcija koja je privilegija samo odabranih. Korupcija je sklonjena od očiju javnosti i preneta je u više sfere. Građani se retko ili nikako ne susreću s njom. Treba priznati da to nije malo.
Političari najčešće ne uzimaju novac dok su na vlasti. Ovde vladaju odnosi međusobnog poverenja poslovne i političke elite i političari znaju da neće biti zaboravljeni. Dok su na vlasti oni čine usluge za koje će biti plaćeni kada sa vlasti siđu. Postaće tako članovi upravnih odbora, konsultanti moćnih kompanija i držaće mudre govore za koje će dobiti honorar koji je ponekad veći od godišnje plate koju su primali kao političari. Na dobijeni novac uredno će platiti porez … uglavnom. Ukratko, sve je uređeno fino i civilizovano. Nepočinstva korumpiranih političara ostaju u senci sve dok ovi poštuju pravila igre i dok rade ono što se od njih očekuje.
Mediji, u rukama iste vladajuće strukture, nemaju interesa da ljuljaju brod na čijoj su palubi. Posao tih medija je samo da održavaju sliku civilizovanog, uređenog društva. Oni se mogu baviti i korupcijom ali pre svega u drugim zemljama, uveravajući sopstvene građane koliko imaju sreće što žive u demokratskom raju. Tu i tamo, kada dođe do kakvog sukoba unutar elite, nešto će i isplivati. A kada ispliva, mala je verovatnoća da će sve biti zataškano. Standardi u javnom životu postoje i ponovo treba priznati da to nije ni malo ni beznačajno (2).
Smisao ovog dela teksta nije da sugeriše kako je svuda isto, jer nije. U uređenim društvima čovek se oseća sigurnije i manje je ponižen nego u društvima poput srpskog u kome je bahatost vlasti izašla iz svih razumnih okvira.
No, vratimo se na temu teksta, a to je odnos institucija i ekonomske sfere. Insistiranje na institucijama i sl. kao osnovama za ubrzani ekonomski razvoj je empirijska besmislica – ne lipši magare do zelene trave.
Ako je tačna moja teza da su vladajući narativi propagandna manipulacija, kako to da niko od čudesno pametnih svetskih ekonomista na to ne ukazuje? Zar nije nadobudno i arogantno da se neko poput mene usuđuje da s vremena na vreme dovede u pitanje stavove čuvenih ekonomista od kojih su neki okićeni i Nobelovom medaljom?
Podsetiću da postoje svetski ekonomisti koji su kritikovali vladajuće doktrine, kao što postoje i domaći ekonomisti koji nikada nisu prihvatili dominantne narative. O njima šira a i „uža“ javnost malo zna. Oni su na margini i/ili su prisutni samo u haotičnom prostoru interneta. Centralni prostor štite i kontrolišu akademski kružoci i partijske ćelije[iii].
Svako narušavanje akademskog konsenzusa preti da pobunjenike izopšti i da im blokira pristup najpoznatijim i najuglednijim časopisima. A ako ne objavljujete svoje radove u elitnim časopisima akademski uspon je blokiran a i finansijska sudbina je pod znakom pitanja. Moć koju imaju urednici i recenzenti je ogromna. Anonimne recenzije, koje bi trebalo da zaštite autore i obezbede objektivnost ne funkcionišu kada je reč o radovima koji ne poštuju partijsku liniju. Istovremeno, ni globalni mediji, pisani i elektronski, neće se utrkivati da daju prostor ekonomskim disidentima. Za ove „prigovarače savesti“ nema prostora. Poruka je jasna kao što je kristalno jasna i partijska linija koju promovišu partijski komesari.
I dok je tako, a drugačije kao da ne može biti, hipnotisana javnost će živeti u svetu iluzija i krivih ogledala.
(1) https://nkatic.wordpress.com/2010/01/20/neoliberalni-koreni-svetske-ekonomske-krize/ U zaključku teksta „Neoliberalni koreni svetske ekonomske krize“ naslutio sam da neoliberalne ideje neće biti upokojene. Ovo su dva citata iz teksta:
„Neće proći puno vremena, a svet će verovatno dobiti novu, preimenovanu inkarnaciju laissez-faire ideje. Kompromitovani termin „neoliberalizam“ biće zamenjen nekim novim i svežijim, ali će u njega biti upakovane iste ili slične, stare ideje.“
„Za sve to vreme, u ekonomskim i intelektualnim nedođijama poput srpske, baklja neoliberalizma će ponosno goreti kao da se ništa nije dogodilo, kao da svet nije došao na ivicu finansijske katastrofe povodeći se za metafizičkim konstruktima (kako bi to Kejns rekao).“
(1) https://nkatic.wordpress.com/2026/06/09/institucije-vladavina-prava-i-zasecerena-vodica/
(3) https://nkatic.wordpress.com/2014/05/22/mladost-na-trzistu-ekonomskih-ideja/
