Autorski tekstovi, Mirjana Stevanović Izvor: UGS Nezavisnost
Samo prošle godine u Srbiji je sa spiska korisnika novčane socijalne pomoći skinuto je 30.000 ljudi, a prema izveštaju UNICEF-a za 28.000 je povećan broj dece koja su skliznula u siromaštvo tako da u tom stanju danas živi više od 122.000 mališana
Iz godine u godinu, Evropska komisija u redovnim izveštajima o napretku Srbije upozorava da je potrebno povećati obuhvat lica kojima je potrebna institucionalna i novčana podrška kao i iznos socijalnih davanja jer postojeći nije dovoljan da ljudi izađu iz siromaštva.
Iz godine u godinu, vlast obećava da će to učiniti, najavljuje novi zakon o socijalnoj zaštiti, u prioritetu je već godinama i nova strategija jer je prethodna “izašla” još 2010. godine. Do sada ništa od toga nije učinjeno osim što se nastavlja trend – sve je manje izdvajanja za te namene i sve manje ljudi ostvaruje pravo na tu pomoć.
Od kada je ukinut vladin Tim za socijalnu uključenost i smanjenje siromaštva, 2020. godine, ne objavljuje se linija primanja ispod koje je apsolutno siromaštvo, odnosno stanje u kome ljudi ne mogu da zadovolje osnovne potrebe. Evidentira se samo rizik od siromaštva što ne znači nužno i siromaštvo, a određuje se po primanjima koji ne prelaze 60 odsto medijalne zarade u opštoj populaciji.
Prema zvaničnoj statistici rizik od siromaštva se u Srbiji smanjuje, u prošloj godini iznosio je 20,0 odsto i niži je za 1,2 procentna poena u odnosu na 2021. dok je broj ozbiljniji ako se obuhvati i socijalna isključenost a u tom stanju je 28,1 odsto stanovništva. U apsolutnom siromaštvu 2020. godine bilo je 6,9 odsto stanovništva ali su procene međunarodnih organizacija i domaćih istraživača da je taj broj, posle pandemije i ukrajinske krize u 2021. godini podignut na 8,89 odsto, da je prošle godine 13,65 procenata stanovništva prešlo tu crtu, ove godine 16,15 dok će je sledeće dostići 17,74 odsto.
Šta se sve krije iza brojeva
I pored toga, cenzus kojim se određuje linija prihoda ispod koje građani mogu da se obrate za socijalnu pomoć, ne prati inflaciju u meri koja utiče na troškove najsiromašnije populacije. Jedna od posledica je, prema izveštaju UNICEF-a da se u prošloj godini za 28.000 povećao broj dece koja su skliznula u siromaštvo tako da sada u tom stanju živi njih 122.518.
Sarita Bradaš, psihološkinja i istraživačica Centra za demokratiju, kaže da su to zastrašujući podaci i da govore o tome koliko je država socijalno nepravedna i kakav je njen odnos prema ugroženima.
„Kada govorimo o najugroženijima mislimo na korisnike socijalne pomoći ali se u strukturi državnog budžeta ne vidi jasno kolika su tačno izdvajanja za to. Recimo, u rebalansu budžeta za 2023. za socijalnu zaštitu je opredeljeno 35 milijardi dinara, ali u taj iznos ulazi ne samo novčana socijalna pomoć već i podrška hraniteljima, zatim ustanovama socijalne zaštite, izdvajanja za negu drugog lica… Najveći deo ovih davanja je za dečju zaštitu, a u okviru nje, dominira roditeljski dodatak koji nije mera socijalne zaštite već populacione politike. Dosta toga se krije iza tih brojeva ali je ipak vidljiv trend smanjenja broja korisnika novčane socijalne pomoći, samo u prošloj godini sa tog spiska skinuto je 30.000 ljudi“, kaže Bradaš.
Ona podeća da su uslovi za ostvarivanje tog prava rigidni o čemu govori podatak da administrativni cenzus socijalne pomoći iznosi 11.445 dinara, dok je poslednji podatak od pre tri godine za liniju apsolutnog siromaštva iznosio 16.790 dinara i da bi se ona preskočila, bila je potrebna jedna i po socijalna pomoć.
„U tom periodu oko pola miliona ljudi bilo je u apsolutnom siromaštvu, gotovo milion i po je bio u riziku od siromaštva a socijalnu pomoć primalo je tek oko 200.000 što ukazuje da je ogroman konglomerat ljudi isključen iz tog mehanizma. Da bi jedna porodica od dvoje odraslih i dvoje dece, ostvarila pravo na novčanu pomoć, ne sme da ima prihode koji su veći od 24.000 dinara. A linija apsolutnog siromaštva za takvu porodicu je 45.000 dinara. Skoro dvostruko veća. Najteža situacija je sa starijim stanovnicima ruralnih područja, koji imaju neku zemlju i po tom imovinskom kriterijumu potpuno su eliminisani iz sistema socijalne zaštite. Praktično, ne radi se apsolutno ništa da bi se ljudima pomoglo, pa je i donošenje Zakona o socijalnim kartama doprinelo da se smanji broj korisnika pomoći“, kaže naša sagovornica.
Nevidljivi u sistemu
Dodaje da su za sistem potpuno nevidljivi beskućnici, posebno primarni koji su na ulici, u parkovima, pod mostovima, dok postoje samo oskudni podaci o sekundarnim, koji žive u barakama, napuštenim vagonima, podrumima ili nehigijenskim naseljima. Po popisu iz 2011. bilo je nešto manje od 18.000 sekundarnih i 445 primarnih beskućnika. Ova duga grupa popisana je tako što su njihovi podaci preuzimani iz cenatara za socijalni rad, dakle samo ako su im se beskućnici obraćali, pa se smatra da je taj broj višestruko potcenjen. Ni kod poslenjeg popisa nije se menjao pristup, što govori o nameri da se ne rešava problem. Beskućnici su pravno nevidljivi, bez ličnih dokumenata nemaju pristup socijalnoj pomoći, zdravstvu, berzi rada, niti glasaju. Dodaje da se ne zna ni koliko dece živi na ulici a da su ona usmerena na oskudne kapacitete nevladinih organizacija.
Koliko para ide siromašnima
Od ukupnih budžtskih rashoda 2010. godine 9,6 odsto ili 136,3 milijarde dinara odnosilo se na stavku “socijalna pomoć” što je tada činilo 4,2 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP). Prošle godine 5,7 odsto ukupnih javnih rashoda ili 190,6 milijardi dinara, činila je ta kategorija davanja čime je udeo u BDP-u pao na 2,7 odsto dok je broj korisnika rapidno smanjen. Ni kod dečjeg dodatka nije bolje. Tako je 2010. prosečna plata iznosila 34.444 dinara, cenzus za dobijanje dodatka bio je 18,42 odsto te zarade po članu domaćinstva (6.347 dinara) a sam dodatak iznosio je 2.033 dinara. Ove godine, prosečna plata od 86.112 omogućila je porodicama koje po članu nisu imale više od 14,14 odsto tog primanja (12.178) da dobiju dodatak od 4.059 dinara. Drugim rečima plate su porasle dva i po puta, cenzus i dodatak još nisu udvostručeni
Podaci o riziku od siromaštva objavljuju se u okviru redovne ankete o potrošnji domaćinstrava, i to je usklađivanje sa pravilima EU, ali za naše uslove bilo bi relevantno da se objave i podaci o apsolutnom siromaštvu jer su oni statistici dostupni. Ali, izgleda da to nije politički lukrativno. Pomoglo bi i kada bi se kriterijumi za pravo na novčanu socijalnu pomoć određivali na osnovu stvarnih potreba, sagledavanja šta je ljudima neophodno da dostignu određeni standard, da se podigne i cenzus ispod koga se dodeljuje i ukine restriktivni uslov oko posedovanja zemlje. Kada je u pitanju dečji dodatak, na primer, cenzus je 12.000 po članu porodice. Ako ona ima dvoje odraslih i jedno dete, neće imati pravo na pomoć ukoliko jedan roditelj radi za minimalac. Za one koji dobiju dodatak, on iznosi 4.000 dinara, šta može sa tim da se uradi? S druge strane, hraniteljske porodice za brigu o detetu dobijaju 44.700 dinara, što znači da džava zna koliko je para potrebno za izdržavanje deteta a ipak je dodatak deset puta manji od tog iznosa – kaže Bradaš i dodaje da se uprkos tome što raste broj siromašne dece, broj korisnika dečjeg dodatka se od 320.762 iz 2013. godine u prošloj smanjio na 156.220.
Raskorak narativa i prakse
Direktor Centra za socijalnu politiku Žarko Šunderić potvrđuje da je realan pad korisnika i sredstava koja se izdvajaju za socijalnu pomoć kontinuiran, da je već nekoliko poslednjih ministara iz ovog resoras najavljivalo usvajanje novog zakona kao i strategije za čiji je projekat iz EU stigao novac ali je potrošen a strategije nema.
„Imamo veliki raskorak između onoga što se govori u narativu i obećava kroz planska dokumenta i onoga što se radi. Druga stvar je to što usled različitih okolnosti dolazi do pada izdvajanja. Jedna od tih je da je ekonomski rast od dva, tri ili četiri odsto postojao u prethodnim godinama, i ukoliko nije automatski povećavan nivo izdvajanja za socijalnu pomoć, njen udeo u BDP-u se smanjivao. Nije bilo ni nužnog usklađivanja sa inflacijom. Takođe, uslovi za dodeljivanje socijalne pomoći prilično su strogi i bilo kakve promene prihoda, ili položaja na tržištu rada dovodi do gubljenja prava. Mi smo u prethodnom periodu imali povećanje zaposlenosti i smanjenje nezaposlenosti što je jedan od mogućih dodatnih obrazloženja zbog čega imamo pad u broju korisnika socijalne pomoći. To jesu neki razlozi koje možemo da prihvatimo kao realne. Ono što ne možemo da razumemo jeste zbog čega usled svih povećanja cena i troškova života, minimalnog dohotka, prosečne plate i troškova života, najsiromašnije porodice nisu dobile nikakav zakonski osnov za povećanje novčane socijalne pomoći“, kaže Šunderić.
Naš sagocvornik podseća da je u poslednjem izveštaju Evropske komisije navedeno da u toku sledeće godine Srbija treba i mora da poveća obuhvat i adekvatnost socijalne pomoći. U evropskoj praksi sagledavaju se različiti indikatori, davanja ne zavise samo od indikatora rizika od siromaštva nego i od toga koliko je dostupno zdravstvo, obrazovanje, da li se plaća ili je besplatno.
„Mora da se sagleda šira slika šta je u džavi dostupno i da se na osnovu toga gradi linija za administrativne programe poput dečjeg dodatka. Brojne analize, od Svetske banke do naših istraživača, pokazuju da kod nas novčana socijalna pomoć porodicu ne vadi iznad linije ni apsolutnog ni relativnog siromaštva. Ona zbog toga nije adekvatna mera za izlazak iz siromaštva. Zato mora da se poveća iznos socijalne pomoći tako da ljudi od toga mogu da žive dok se ne zaposle ili neki uslovi ne promene a da opet nije toliko velika da se rad ne isplati“, naglašava Šunderić.
Nepotrebni stručnjaci
Ono što nije dobro, ukazuje sagovornik, to su takozvana helikopter davanja na koja se poslednjih godina naša država navadila, iako to nije socijalna pomoć. Tu je problem nepredvidivost šta će donosioci odluka da osmisle van zakonskog okvira i strategija, a ona je postala model u kome živimo. S druge strane, na političkom nivou nema signala da postoji interesovanje za sagledavanje šire slike niti je osim deljenja para na osnovu ličnih odluka, bilo šta od novih mera doneto kako bi se podžale siromašne porodice.
„U institucijama socijalne zaštite ima profesionalaca i profesionalki koji su u stanju da razmišljaju o toj široj slici, imamo i fantastične eksperte koji mogu da pruže podršku tim procesima. Ali procesa nema. Stručnjaci ne znače mnogo ako je političko vođstvo nezainteresovano za promene. Takođe, poslednjih godina urušeni su kapaciteti u centrima za socijalni rad koji su ključne institucije, žile kucavice za praktičnu implementaciju svih mogućih vizija i zakonskih rešenja. Imali smo prvo zabranu zapošljavanja, pa prirodni odliv ljudi, toliko male plate da su ljudi odlazili na lakše a bolje plaćene poslove pa sada prema nekim procenama u tim institucijama nedostaje oko hiljadu ljudi. Neki od centara nemaju ni zakonom propisanu strukturu zaposlenih, nedostaje im pravnik, psiholog, socijalni radnik pa se snalaze kako znaju i umeju. Tako oslabljenom sistemu dodate su i nove funkcije, od ispadanja dece iz obrazovnog sistema do borbe protiv nasilja u porodici. To su sve nužne stvari, važno je da se centri time bave ali oni nemaju ljude koji bi to radili pa postojeći zbog novih obaveza ne mogu da se fokusiraju na ono zbog čega su osnovani a to je briga da siromašne porodice budu uključene u programe socijalne zaštite, da porodice i pojedinci kojima su potrebne usluge socijalne zaštite te usluge i dobiju“, zaključuje Šunderić.
