Godine koje sam provodila radeći u institucijama kulture u Crnoj Gori i Srbiji, a radila sam, sticajem okolnosti, po nekoliko godina u čak pet institucija, učinile su da svaki put kada se susretnem sa novom i ljudima u njoj, mogu da procenim preovlađujuću atmosferu koja je u tom periodu neka vrsta njenog prepoznatljivog znaka… Nikada nevažnog… Jer, ispostavilo se kao nepisano pravilo, institucije u kojima su zaposleni bili „otvorenih“, zadovoljnih lica i energičnih komunikacija, među sobom i sa spoljnim saradnicima i publikom, bile su uspešno inovativne i kreativne, svojevrsna stecišta žive kulturne produkcije i energije u svojim gradovima. Bile su prepoznatljive i produktivne, rado posećivane i nikada nisu imale problem sa onim čuvenim „brojem posetilaca“ kojim se evaluiraju kulturni događaji. Traganje za poreklom tog energičnog zadovoljstva na njihovim licima vodilo je do dve specifične „supstance“, zbog kojih su neke institucije postajale i ostajale žive a neke ugašene, čak i onda kada je postojao privid njihovog solidnog administrativnog funkcionisanja. Reč je o entuzijazmu i motivaciji.
Trebalo bi da bude prilično podrazumljivo da će profesionalci koji rade posao koji vole u lepoj oblasti kakva je kultura, po prirodi stvari, biti i motivisani i entuzijastični dok manifestuju i realizuju svoje ideje i svoju kreativnost. Nažalost, nije uvek bilo tako. U godinama koje su dolazile, bilo je sve manje kulturnih centara, muzeja, pozorišta, galerija, u kojima je bilo moguće prepoznati entuzijazam, makar i u tragovima… Zaposleni su sve češće imali umorna i bezvoljna lica, vrata između kancelarija su sve više bila zatvarana, a od čuvene trijade „angažman-akcija-edukacija“, kojom se dobro uređena institucija kulture uglavnom odlikuje, ostala je samo administracija u svim svojim, najčešće apsurdnim kafkijanskim valerima.
izvor: www.pexels.com
Šta se, dakle, dogodilo sa motivacijom kreatora kulturnih događaja? Moguće je da se ona izgubila negde na putu između donosilaca odluka i često nestručnih kadrova kojima je povereno liderstvo u kulturnim institucijama. Moguće je da aktuelnoj kulturnoj politici i nije posebno stalo do mišljenja i negovanja kreativnog potencijala kreatora, moguće je da su oni postali samo proizvođači sadržaja „po zadatku“, moguće je i da više nikome nije bilo stalo do ulaganja u njihova stručna usavršavanja, a sigurno je da su u svim ovim mogućnostima, od kojih je svaka ostvarena po malo, postajali nevidljivi.
Prema opštim teorijama menadžmenta u kojima motivacija igra važnu ulogu, jer njome menadžer zadovoljava želje i potrebe svojih saradnika da bi njihovo funkcionisanje bilo optimalno za organizaciju, ona je upravo uticaj koji „izaziva, usmerava i održava željeno ponašanje zaposlenih“. U tim teorijama, važne analize posvećene su motivatorima, koji pojedinca podstiču na delovanje i utiču na njegovo ponašanje, koji stvaraju razliku u onome što će neko činiti, a definisani su kao nagrade ili podsticaji „koji pojačavaju žudnju za zadovoljenjem želja“. Jasno su prepoznati i faktori koji utiču na motivaciju – od individualnih karakteristika (potrebe, stavovi, interesi) do karakteristike posla (različite veštine, sličnosti i vrste zadatka, autonomija, povratna veza) i organizacijskih karakteristika (karakteristike koje se odnose na radno mesto).
Pregled motivacijskih tehnika pokazuju, međutim, da iako je novac veoma važan motivator nije i najvažniji, jer može voditi „neetičnom i ilegalnom ponašanju“ i da su od njega mnogo važniji participacija, kvalitet radne sredine i obogaćivanje posla. Participacija je ovde prepoznata kao izuzetno značajan motivator, budući da je ujedno i sredstvo priznanja, a konsultacijom saradnika o događajima koji ih se tiču i koji na njih utiču neizbežno je izazivanje povećanje motivisanosti. Jer, „svi saradnici žele da znaju šta se događa u njihovom okruženju i žele da budu upoznati sa pozadinom problema“.
izvor: www.pexels.com
I obogaćivanje posla je visoko vrednovana motivacijska tehnika, a reč je o tehnici koja možda najupornije izmiče onima koji rukovode institucijama kulture. Obogaćivanjem posla se nastoji da se „radno mesto učini izazovnijim i odgovornijim, a radniku se omogućava postizanje priznanja za svoj rad i napor“. Pod obogaćivanjem posla se uvek podrazumeva veća sloboda u odlučivanju o metodama rada, podsticanje participacije i interakcije među zaposlenima, davanje radniku osećaja lične odgovornosti za izvršenje zadatka, povratna informacija o postignuću radnika, kao i uključivanje radnika u analizu i promenu radnog okruženja.
Prema teoriji očekivanja Viktora Vruma, ljudi će biti motivisani za ostvarenje cilja samo onda ako veruju u njegovu vrednost i ako mogu da se uvere da ono što čine pomaže u njegovom ostvarenju. A prema teoriji pravednosti Džona Stejsija Adamsa, važan faktor motivacije je subjektivni sud pojedinca o pravednosti njegove nagrade, pa ukoliko je ona nepravedna rezultat je nezadovoljstvo ili, ne tako retko, napuštanje organizacije.
Negde između administracije i produkcije kulturnih događaja, paradoksalno, izgubila se motivacija onih koji događaje kreiraju. Kao jedan od važnih faktora zdravlja individue u socijalno-kulturnom sistemu navode se upravo situacije u radnoj organizaciji i sistemu rada, pa se pozitivna radna klima i zadovoljstvo radom smatraju jednim od preduslova zdravlja i kontrastiraju stresu na poslu i nezadovoljstvu.
izvor: www.pexels.com
Bela Hamvaš je svojevremeno napisao da „jedva da postoji išta mučnije do biti pod vlašću nedarovitog čoveka koji je u pozicionoj prednosti“. Upravo pozicione prednosti, bez davanja minimalnog prostora profesionalnom integritetu zaposlenih u institucijama kulture, u stanju su da i od najživljeg kolektiva naprave neveseli skup motivaciono utrnulih izvođača radova u birokratskom mehanizmu koji ih ne prepoznaje ni kao profesionalce, ni kao kreatore, ni kao individue koje imaju pravo na kreativni rast i razvoj.
Sve češće se u institucijama kulture u Srbiji, u razgovorima kulturnih poslenika, tokom njihove očite potrebe za razmenom osećanja profesionalne frustracije i teskobe, čuje želja za odustajanjem od prava na kreativnost u sopstvenom poslu, a sve ređi je, čak i krhko osvojeni, povremeni i incidentni, entuzijazam. Čini se da je upravo u tom praznom prostoru između imperativa administracije i odsutne ili prigušene kreacije, sistem kulturnih institucija postao neka vrsta gigantske simulacije ispunjene tišinom i čekanjem da se pravo na izgubljenu kreativnost nekako i jednom – vrati.
Piše: Aleksandra Bosnić Đurić
