Milan Caci Mihailović: Izučavaće se ovaj užas kojim smo pritisnuti

Normalno je da običan čovek koji razmišlja ima kritički odnos prema vlasti, ali to sada u našoj zemlji nije dozvoljeno, jer su na vlasti primitivni i neobrazovani ljudi, kaže poznati dramski umetnik i pisac

Glumac i pisac, Milan Caci Mihailović (1949), pozorišnu karijeru započeo je u Narodnom pozorištu ulogom Gavrila Pricipa u predstavi „Sarajevski atentat“. Stalni član Ateljea 212 bio je do penzije. Odigrao je više od 140 uloga u različitim pozorištima, snimio više od 130 televizijskih drama i više od 700 drama na radiju. Zapažene uloge je ostvario i u filmovima i TV serijama, kojih je takođe nekoliko stotina. Napisao je više zbirki pesama i knjiga, i član je Udruženja književnika Srbije.

U četveroknjižju „Uspomenar 212“ (prve dva toma u „samizdat“ varijanti), „Uspomenar III“ i „Uspomenar IV – Čarobnjak Zoran Radmilović“ (izdanje NP Timočke krajine, Zaječar), Milan Caci Mihailović pokušava da ocrta kroki jednog vremena u kojem su generacije vrhunskih dramskih stvaralaca i pozorišnih posvećenika živeli i stvarali. „Nastojao sam da zabeležim bar delić tog duha kojeg, nažalost, više nema“, reći će naš sagovornik.

„Kupi karte oz vstopnice za Milan Caci Mihailović – Cacijev uspomenar – 30.05.2026, v Pub Borza Piva, Ljubljana“, najava je nedavnog „performans gostovanja“ beogradskog glumca i književnika u glavnom gradu Slovenije.

Poseta Ljubljani dobar je šlagvort za početak ovog razgovora.

– Uvek sam se radovao odlasku u Ljubljanu – ranije je Atelje 212 svake godine sa novim predstavama gostovao u jugoslovenskim centrima – Skoplju, Sarajevu, Zagrebu… Kad je o Ljubljani reč, radovao sam se odlasku i jer mi je tamo živeo jedan drug iz vojske – rodom iz Hrvatske, koji se oženio Slovenkom. Uvek sam se radovao da ga obiđem. Onda je došla to vreme, pakleno. I, potrajalo. Bio sam ranije, pre možda dve godine u Ljubljani, ali kao da nisam, došli smo, odigrali predstavu i vratili se. Ovog puta imao sam ceo dan za sećanja.

Moje veče organizovano je u vrlo lepom prostoru jednog čoveka iz Beograda koji je napravio restoran – zove se „Borza piva“, gde ima mnogo vrsta piva, i tu dolaze mnogi, i naši ljudi koji tamo žive. On tu dovodi te manje forme, da ima i nekakav kulturni sadržaj, a ne samo pivo i klopu.

Nisam očekivao da će prijem biti toliko fenomenalan. Ljudi su umirali od smeha, jer ja u toj svojoj večeri govorim priče vezane za pozorište, koje sam objavio u tim „Uspomenarima“. Bila je neka mlađa žena, rekli su mi, koja i ne zna ko je Milutin Butković, ili Bata Paskaljević… Ali, kako pomenem neko ime ukucaju na „guglu“ i onda raguju kao – a to je to. Tako da je to, u stvari, na neki način, misija kojom produžavam život tim ljudima, koji su zaista obeležili jedno dragoceno vreme, i istoriji pozorišta.

Iznenadila me je kad su mi javili da u Ljubljanu ponesem „Uspomenare“. Jedan kofer, bogami veliki, napunio sam sa tridesetak knjiga. U Beograd sam vratio prazan kofer!

Bilo je to doba sjajnih umetnika.

– U Beogradu je bio specifičan duh Ateljea 212, koji se širio u koncentričnim krugovima po gradu. Dolazili su ljudi iz svih drugih pozorišta. Među njima, recimo, Ciga Jerinić, Miša Žutić… imali su i gde da dođu. Zamislite, dođeš tako u jedan minimalni bife, gde za dva stočića sede na jednom mestu, i Boba Selenić, i Dragoslav Mihailović, i Brana Crnčević, i Bora Pekić, i Dobrica Ćosić, i Aca Popović… Zamislite koja koncentracija duha je to bila.

A da ne govorim o glumcima – bila je tu naša, kako smo je zvali, Velika mama Mira Trailović. Prva dama kulture na ovim prostorima. Zahvaljujući njoj obišli smo celu zemaljsku kuglu. A neki su govorili kako ona samo sedi na telefonu. Zapravo, bila je na vezi sa najznačajnijim ljudima iz Evrope i sveta, i zato dobijala najsvežije i aktuelne tekstove.

Uvek se setim priče kad je došao „Kralj Ibi“ Alfreda Žarija. Mnogi ne znaju da je on pisao „Ibija“ kad je imao petnaestak godina. I onda je Mira, naravno, odmah mladom reditelju Muciju Draškiću rekla – ti ćeš ovo da uradiš, ali, glavnu ulogu igra Ljuba Tadić – tada bog. Muci je radio sa njim mesec i po dana i video da to ne funkcioniše. A, mnogi misle da je u prvoj podeli to bio Zoran Radmilović. I kaže Muci, Ljuba onako nepokretan glumac sedi, on bi da svi trčkaju oko njega, i vidimo mi jednog dana da nismo jedno za drugo. I rastanemo se, ali ostanemo veliki prijatelj. I zamislite koja sreća, ne samo za pozorište Srbije, i Srbiju, nego sreća i za Zorana Radmilovića. Jer, da se Muci nije setio njega iz neke predstave u „Komarcu“, možda za Zorana danas niko ne bi ni znao.

Gde vidite razliku između vremena koje vi opisujete i sadašnjice?

– Divno bi bilo kad bi umeo da to opišem. Postoji razlika, pre svega, uvek ima talentovanih ljudi, dolaze mladi… Ali ja sam došao u pozorište u trenutku kada je na jednom mestu bila okupljena esencija, neponovljiva ekipa. Kad čovek pogleda samo ko je od glumaca tu bio, koga sam zatekao, da pomenem, od žena, Ruža Sokić, Mira Banjac, Seka Sablić, Renata Ulmanski, Maja Čučković, Neda Spasojević, a onda glumčine, od Cice Perovića i Zorana Radmilovića, do Taška Načića, Milutina Butkovića i Gage Nikolića, pa Bata Stojković i Pera Kralj, Đoka Jelisić… Bora Todorović je tu bio, 20 godina stariji od mene, koga smo mi klinci gledali sa velikim poštovanjem a on je već bio zvezda. I tu smo došli mi, mlada generacija, Marina Koljubajev i ja, i Goca Marić, kroz nekoliko godina, bio je tu i Feđa Stojanović, pa Aljoša Vučković…

Često pričam priču koju mnogi ljudi ne znaju, da ja nisam prva podela u „Radovanu III“. Nego me je jednom u bifeu sreo Bora Todorović, koji je igrao tog Jelenčeta. On je već odigrao pedesetak predstava. I kaže mi – mali spremaj onog Jelenčeta, mrzi me da igram. Ustvari predstava nije dobro prošlo, a Bora nije voleo neuspehe (smeh). Sreća moja da sam to ozbiljno shvatio, spremio se, tako da mogu da igram sutra, i pitam – je li Boro kad ja to treba? Muk. I jednog prepodneva ja došao u pozorište, imam neki problem, a on kaže – e, mali dobro da sam te video, igraš večeras, ja putujem. Znate šta bi bilo danas da neko, makar bio i Bora Todorović, kaže mladom Ćetkoviću, ili ne znam Sergeju – igraš večeras. Pa, oterao bi ga…

I bilo je lepo. Posle prvog čina, uđem u garderobu, a Bora sedi na mom mestu, nije otputovao. Pošto se „oslobodio“ Jelenčeta doneo mi albanski konjak, da mi čestita. Tako da sam posle igrao u više od 200 predstava „Radovan III“.

Kad smo kod brojeva, iza sebe imate mnoštvo predstava, televizijskih i radio drama, filmova, serija… Sve se to izražava u stotinama. Kako to stane u jednu karijeru?

– Dok se pripremala monografija „Maraton“, bio sam prinuđen da napravim spisak onoga što sam igrao. I, zaprepastio sam se, više od 1.000 uloga. Više od 700 radio drama u Radio Beogradu, a u raznim pozorištima, mislim oko 140 uloga, ne znam tačno, jer je reč o četiri decenije, pa na TV razne drame, a kad sam počinjao dramski program je bio izuzetno bogat. Svakog ponedeljka ste imali TV dramu. Kao mlad glumac, išao sam iz drame u dramu. Sa Mrmkom, sa divnim gospodinom Ravasijem, sa Pavlom Ugrinovim… Nisam stigao da radim sa Lolom Đukićem, ali jesam sa njegovim sinom, Andrijom. Igrao sam u njegovoj diplomskoj TV drami – jedini put sa Čkaljom, koji je igrao mog oca, a Ruža Sokić majku.

Moja generacija imala je dobru školu, tada na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, sa sjajnim profesorima. Od njih smo naučili kako pred kamerom, kako u pozorištu. Prosto, u pozorištu imaš scenu i prostor, i naučiš instinktivno, ne znam kako. Glumac kad dođe u salu, kad vidi i oseti prostor, zna koliko treba da dobaci da ga i onaj u poslednjem redu lepo razume. Danas je više prisutna škola nekog mrmorenja, što se vidi i na TV – naprežem se da razumem. Osnovna stvar je da čuješ tekst, da vidiš o čemu se tu radi, pa da ceniš dalje sve ostalo.

Sa svih tih scena poslednjih decenija, od vremena ratova, tranzicije… „prešli“ ste na novu – onu na ulici, gde ste čest gost?

– Normalno je da svaki, običan čovek koji razmišlja, bude svestan onoga šta vlast ne uradi, bilo koja da je vlast u pitanju. I da ima jedan kritički odnos prema njoj. To jedino sada u našoj zemlji nije dozvoljeno, pa i ako imaš reč da kažeš na račun vlasti, ti si državni neprijatelj. To su napravili primitivni i neobrazovani ljudi, koji danas vladaju. Prevaranti, šibicari koji misle da tako mogu doveka. U protestu sam od šezdesetosme, i to je veliki staž. Nije bilo jednostavno protestovati protiv Broza, i on je imao razne mašinerije, ali ovo danas što se dešava je nešto, verujem, o čemu će se jednog dana, ali na duge staze, mnogo govoriti. Izučavaće se ovaj užas kojim smo mi pritisnuti, i to već toliko dugo da smo oguglali na sve gadosti i sve nesreće koje nam vlast nameće.

Ima li neke razlike u onome što studenti sada rade – u odnosu na devedesete, ili na 1968, iz vašeg iskustva?

– Dopada mi se način, to što nema lidera je pametno jer ovi bi već tog lidera provukli kroz najgore blato. Zamislite vi, koje poverenje čovek da ima prema ovoj vlasti, koja organizuje te njihove, kako kažu, divne momke koji žele da uče, a unakarade grad grafitima.

Lično ne poznajem rektora Đokića, i bio sam ubeđen kad je on postavljen posle Ivanke Popović, da je njihov čovek. Prosto, svuda postavljaju svoje ljude. Međutim, taj čovek je u jednom trenutku rekao – bre ljudi, ovo je univerzitet, ne može. I desila se jedna nenormalna reakcija u glavama ovih jadnika, proizveli su to u neprijateljstvo i užas, pa sada po gradu, po trotoarima i zgradama, vidimo žvrljotinu „Rektor ubica“. Ili ustaša, terorista…

Sramota me je od tih ljudi koji idu mojim gradom i uništavaju sve što im padne na pamet, da bi se dodvorili. Kome? Vidite ovaj mrak u Pionirskom parku. Zamislite, imamo gradonačelnika, takvu sramotu od čoveka svet nije video, koji ne smogne snage da kaže – ljudi, što ste ogradili Skupštinu grada? Za šta se on zalaže? On je samo za sebe i tu svoju partiju, protiv koje je nekad bio, i rekao da mu ne bi palo na pamet da joj pripada.

Ljudi su totalno bez morala. Gledam Zoranu Mihajlović, bila je deceniju ministarka, sad je ništa, jer su je šutnuli, pa je najcrnje govorila do prekjuče o tom istom predsedniku, da bi onda shvatila da joj se to ne isplati. I počela je da se pojavljuje u svakoj od ovih odvratnih emisija. Kao i Ana Brnabić. Pa šta radi ta predsednica Skupštine kad ima vremena da ide svake nedelje da ispira usta, govori gadosti…

Živeli smo jednom u zemlji pristojnih ljudi… Kako vam se čine ova sadašnja“?

– Pa pogledajte ko nam je ministar kulture. Čovek kome se sudi ostaje na čelu ministarstva. Koje kulture? Sve su ukinuli. I, sada, mi smo zaista nemoćni.

Sretenem kolegu na pijaci, da ga ne imenujem, kaže – vidi, burazeru, ne daju mi da igram ništa u Narodnom pozorištu. Pa, rekoh, ti meni pričaš, pa i ja ne mogu da igram po Srbiji. Oni misle da će tako doveka. Neka im onda igraju ovo nekoliko njihovih – Ive Štrljić, Lepomiri, Laze i neznam. Nek im samo oni igraju.

Nije im ni stalo do kulture?

Poslednja rupa na svirali. Bilo je, ne znam, nula, koma, nula. Nula, koma, ništa, zapravo. I sada, neki ljudi su stvarali, razumete, i u to Brozovo vreme, pa i Miloševićevo. Na kraju krajeva, Josip Broz, kakav je bio, a vrlo je verovatno da mi danas živimo posledice njegove vladavine, on je uticao na javno mnjenje. Vi ste Broza mogli da vidite i na dramskoj predstavi, i na baletskoj, i na operskoj. Bio sam klinac kad sam statirao u JDP, u predstavi „Ričard III“, jednog dana po pozorištu gomila nekih ljudi u teget odelima, i čujem – Tito dolazi. On je u pauzi predstave primao ansambl. To je delovalo vaspitno na mase. Ej, Tito bio u operi, hajde da vidimo šta je to. Ti sada u 21. veku, imaš ljude koji nisu kročili u svom životu ni na jednu opersku ili baletsku predstavu. Strašno!

Sada su tu ovi Jovanovi, Martinovići, i ostali nevaspitani koji su na tim mestima samo iz lične koristi. Malo im je svega, gledaju kako im narod truli – u bedi. Pa, ko je sada u tom Narodnom pozorištu – gde sam počeo svoju glumačku karijeru – u stolici Branislava Nušića? Užas!

Ima li, onda, nade?

– Ljudi su nemoćni, ali se ipak nadam, jer u suprotnom ne bih ni izlazio bilo gde. Pitam se, imaju li ovi na rukovodećim mestima, u svojoj porodici nekog ko ih voli? Recimo, predsednika sigurno vole otac i majka. I brat dabome. Kako mu ne kažu – čoveče, zar ne vidiš gde vodiš ovu zemlju? Šta radiš? Jel’ ti treba nešto?

Ko je omiljen u narodu ostao zauvek od crkvenih otaca? Patrijarh Pavle, naravno. Šta je ostavio iza sebe? Bogatstvo – jedan budilnik i one cipele koje je on popravljao. Gde će ova bagra da nosi sve to što su podrpali od siromašnog naroda?

Tako da ne zameram nikome od ovih ljudi jer su onemogućeni. I onda se koprcaju. Šta možemo da uradimo? Sramota me i da pričam.

Razgovarao: Dragan Stošić

Fotografije: Screenshot i Fejsbuk