- jun 2021. Kategorija: Autorski tekstovi, Branislav Božić Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Pexels.com, Pixabay.com
Nacrt zakona o sezonskom radu svedoči o namerama da se legalizuje nastavak surove eksploatacije radnika, a da se to predstavi navodnom brigom za njihovu egzisteniciju, smatraju reprezentativni sindikati
Kako što više smanjiti broj radnika koji imaju ugovor o radu? Kako, istovremeno, osvariti san profitera da što lakše negde prijave buduće mizerno plaćene i kvazi zaštićene ljude? Kako ubuduće što više i duže eskploatisati veliki broj sezonskih radnika, a zatim ih „šutnuti” na ulicu ili u najam drugom profiteru?
Na ova i još sijaset sličnih pitanja odgovara Nacrt zakona o pojednostavlјenom radnom angažovanju na sezonskim i drugim povremenim poslovima u određenim delatnostima. Čak i sam naziv mogućeg novog zakona navodi na to da se sve uradilo da se ubuduće ovako unajmljeni ljudi maksimalno obesprave, da im, kako se to sada moderno govori, fleksibilizacija rada bude elastičan i neobavezujući aršin, i da se maksimalno širi polje polurobovskog rada. Za sagovornike portala UGS Nezavisnost nema dileme: reče je o novom pokušaju dalje prekarizacije rada u Srbiji.
Ozakonjenje surove prakse
Kako je u izjavi za naš portal ocenila Slađana Kiković, šefica Odeljenja za zakonodavnu-pravnu regulativu, pravnu pomoć i zastupanje UGS Nezavisnost, kada bi se usvojio ovaj zakon onako kako je osmišljen u njegovom nacrta, bio bi još suroviji od Zakona o agencijskom radu. Tim pre što u predloženim normama o sezonskom radu nema ni reči o zapošljavanju i zaštiti radnika već je reč o ozakonjenju svega što je negativno u praksi radnog angažovanja „sezonaca”.
„To je uvođenje, ili bolje rečeno širenje mogućnosti za prekarni rad u mnogim oblastima i način predlagača da svetu kapital obezbedi što lakše ostvarivanje profita sa derogiranjem radnih prava. U suštini, mnogi delovi ovog nacrta derogiraju postojeća prava radnika. Ovo je još jedan način legalizacije prekarnog oblika rada, pokušaj da se sistemski naruše drugi zakoni i međunarodne konvencije u oblasti rada, pa čak i ustavni princip subordinacije zakona. Ovo će morati da bude i moralo je da bude regulisano pre svega Zakonom o radu, a ne da se pojedinačnim aktom narušava pravna i radna i sigurnosi tih radnika”, ukazala je Kiković.
Dodala je da je kod nas tendenicija i da se zanemari i sam termin radnik, a da se umesto njega maksimalno koriste razne „vrste” kategorija radno angažovanih i uposlenih, bolje rečeno eksploatisanih. Zato, Kiković smatra da je veoma važno da se zbog takvih retoričkih manipulacija termin radnik mora vratiti u zakone.
Ponuđeni tekst nacrta znači nastavak surove eksploatacije još jednog dela radnika, sve pod „firmom” navodnog zakonskog obezbeđenja i garantovanja materijalne egzistencije radnika, posebno kada je reč o njihovoj bezbednosti na radu. Kiković upozorava da se na ovaj način, kroz potencijalno novi zakon, sindikatima oduzima jedan veliki broj ljudi, koje je ionako teško sindikalno organizovati. Tim se, između ostalog, smanjuju mogućnosti za reprezentativnost sindikata, a time se slabi zaštita radnih i socijalnih prava zaposlenih.
“Interesantno je da je u ovom predlogu, na primer za delatnosti u turizmu, moguće da se osim menadžera gotovo sve pozicije prevedu u sezonski rad. To je nedopustivo, jer ne mogu neka važna zanimanja kao što su recepcioneri i slični radnici da budu angažovani na ovakav način jer se time derogira sve ono što je bitno u takvim delatnostima”, objašnjava Kiković.
Naša sagovornica navodi i da su u nacrtu zakona “veoma opasne stvari”, jer se predlaže uvođenje sezonskog angažovanja radnika i kod nekih zdravstveno rizičnih zanimanja, kao što su drvoseče u šumskoj industriji ili rukovaoci kombajnima i drugim složenim poljoprivrednim mašinama. Nema garancija da će radnicima na ovim poslovima poslodavci obezbeđivati sve uslove za bezbedan i zdrav rad, kao što je to propisano Zakonom o bezbednosti na radu. Kiković napominje da je srećom sudska praksa prepoznala da je potpuna fleksibilizacija radnog odnosa i obespravljivanje radnika nezakonito.
Kiković podseća da kao prekarni rad treba smatrati i ugovore o delu, kao i ugovore o povremenim i prevremenim poslovima. Stav Vrhovnog kasacionog suda iz 2020. godine jeste da je po jednoj presudi za lice koje je dugi niz godina radilo na povremenim i privremenim poslovima dokazano da je, zapravo, u radnom odnosu. Poslodavac je tom presudom obavezan da tom licu zasnuje radni odnos. Da li će sudska praksa na osnovu pomenute presude konačno biti više na stranu takvih radnika, trebalo bi da se uskoro vidi, jer je mnogo takvih postupaka.
Kako zbuniti radnike i sindikate
Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja zajedno u saradnji sa NALED-om nametnulo je izmene postojećeg Zakona o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima u određenim delatnostima na zaista rariretan i neprihvatljiv način, smatra Duško Vuković, potpredsednik Samostalnog sindikata Srbije.
„Ne znaju kako da obrazlože ono što je očigledna namera a to je da ‘rad na crno’ ostane takav kakav je, a da ‘podanici-zaposleni’ i sindikati ne shvate da je to i dalje takav rad, odnosno da to kao ‘uvaženi socijalni partneri’ i prihvate”, naglasio je Vuković.
Zbog toga, dodaje naš sagovornik, idejni tvorci nacrta svakih mesec dana menjaju naziv zakona da bi se na kraju „kreativno“ dosetili da zakon treba da glasi „Zakon o radnom angažovanju na određenim poslovima u skladu sa povećanim potrebama poslodavca“.
„Bez imalo blama promovišu tu za savremenu zakonodavnu normativu neviđenu i nečuvenu glupost – zadovoljiti poslodavca jer ima povećane potrebe. Dalje, oni ‘daju’ načelna prava radno angažovanim licima kako bi se pred bogom i narodom hvalili da je to ‘vrhunac dostignutih prava zaposlenih’”, navodi Vuković.
Zapravo, radno angažovana lica po ugovoru „na reč“ dobijaće samo jednostanu informaciju poslodavca kada on odluči o prestanku njihovog rada.
„Namera je i da se proširi primena takvog akta i na poslove u građevinarstvu, turizmu, ugositeljstvu, kao i na poslove pomoći u kući. Istovremeno se na „no-no“ potpredsednice Vlade i ministarke kulture iz nacrta zakona izuzima tzv. kreativna industriju, dok se poslodavcima za zadovoljenje povećanih potreba predaju konobari, kuvari, barmeni, sobarice, hostese, animatori… Naravno, bez pisanog ugovora, i sa nadnicom od 183,9 dinara po radnom satu“, objašnjava Vuković.
Samostalni sindikat je ponudio svoj predlog pod nazivom „Zakon o radnom angažovanju za obavljanje određenih sezonskih poslova i pomoćnih poslova u kući i stambenim zgradama“. Obrazloženje tog predloga je da građevinarstvo, ugostiteljstvo i turizam ne mogu biti uvrštene u delatnosti na koje će se primenjivati norme o sezonskom radnom angažmanu. Vuković je uveren da će sindikalni predstavnici u radnoj grupi za izradu nacrta zakona biti jedinstveni u nameri da izmene zakona o „sezoncima” ne budu isključivo na njihovu štetu.
Ugovaranje rada „na reč”
I u Sindikatu radnika u građevinarstvu Srbije smatraju da je namera kreatora spornog nacrta zakona što veća legalizacija rada na crno. Ključne primedbe tog sindikata odnose se na način radnog angažovanja (usmeni ugovor), zatim na problem bezbednosti i zdravlja na radu, zdravstveno osiguranje…
Predsednik tog sindikata Saša Torlaković ističe i problematičan način angažovanja stranih radnika gotov bez ikakve procedure, što se može veoma nepovoljno odraziti na postojeća ionako veoma ugrožena prava radnika u Srbiji.
Podsetimo na kraju da je po Anketi o radnoj snazi Zavoda za statistiku, krajem 2020, broj radnika koji rade u neformalnoj ekonomiji, ne računajući poljoprivrednike, veći od 190.000. Iz te velike grupe ljudi, nezaposlenih tokom većeg dela godine, verovatno bi se regrutovali najamnici po slovu nesrećnog nacrta zakona o “povećanim potrebama” poslodavaca.
„Neformalna zaposlenost“ mogla bi da se definiše i kao rad „na crno“. Statistika tu ubraja rad u neregistrovanim preduzećima, zatim rad u registrovanim preduzećimam, ali bez ugovora o radu, kao i rad pomažućih članova domaćinstva. Prema bazi Eurostata, na kraju 2020. godine Srbija je imala 426.000 „privremeno zaposlenih“.
Nacionalna služba za zapošljavanje, registruje oko 600.000 „nevidljivih“ radnika; toliko je ljudi imalo pravo na isplatu pomoći za nezaposlene u poslednjem “antipandemijskom” paketu državnih mera.
