„Šta se zaboga dešava u Novom Sadu (i Vojvodini prim.aut.)?“, ovo pitanje Jana Bratua, šefa Misije OEBS u Srbiji postavljeno nakon kulminacije višenedeljnih napada na novinare u Vojvodini koji su eskalirali hiljadama pretnji smrću i ostavljanjem užasnih poruka na kućnom pragu. Najmanje deset novinara u Vojvodini je napadnuto u proteklih mesec dana, a na te napade još uvek nema reakcije nadležnih institucija.
To pitanje, koje dolazi uz neprestane i sve jače napade na predsednicu Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) Anu Lalić Hegediš i novinara, univerzitetskog profesora i programskog direktora NDNV-a, Dinka Gruhonjića, zapravo može biti sublimacija svih logičnih pitanja, a jedno od njih je kako je moguće da se decenijama unazad novinarima preti i da se ubijaju, a da ti slučajevi ostaju nekažnjeni.
“Na žalost, upravo svjedočimo posljedicama te nekažnjivosti koja je jasan signal, zeleno svijetlo svima onima kojima smeta slobodan novinarski rad, i slobodan govor. I svakim danom u napadima se ide sve dalje i dalje, jer je poruka jasna – sve je dozvoljeno i zločin protiv novinara neće biti kažnjen. Novinari su meta napada političara i političarki s najvišeg vrha vlasti, koji tako također šalju poruku otvorenog lova na novinare. I onda danas gledamo blokade fakulteta, ugrožavanje slobode rada, izražavanja ali i ugožavanje života kolegica i kolega novinara. U zemlji u kojoj su novinari ubijeni ispred vlastitog kućnog praga, i za to ubojice nisu kažnjeni, naprosto je zastrašujuće promatrati ovaj izostanak volje ovdašnjih vlasti da zaštite ljude kojima se prijeti i ponovo uvredljivim porukama na ulazu u kuću zastrašuje i vrijeđa”, rekla je Maja Sever, predsednica Evropske federacije novinara (EFJ).
Još jedna martovska loša simbolika
Kada je objavljen snimak u kojem Vericu Marinčić, novinarku IN Medije iz Inđije izbacuju iz opštine sa konferencije za novinare nije bilo naznake da je kako ona kaže, “zvanično otvorena nova sezona ’lova na novinare/ke’”: “Ne bih da pogodim, ali to neće stati. Požar je krenuo da se širi po Vojvodini. Videli smo kako kreće i razvija se, isključivo je u pitanju (ne)ljudski faktor. Mogla bih da tvrdim da je u pitanju sistem „punog stola“ što je karakteristično za mobing. Dakle nakon napada, novinar se obraća advokatima, pa policiji, tužilaštvu i na kraju (ne) stigne do suda. Ovoliki broj predmeta u 10 dana na temu napada je upravo način da se svi pomenuti zatrpaju, slude i uspore u dostizanju pravde. To je mantra zlostavljača. Ukratko haos koji iz glava preliva na društvo, tolika količina ludila koja kulja i širi se nekontrolisano kao epidemija.”
Verica kao uzrok napada na novinare vidi situaciju pred izbore u Vojvodini i da za to postoji valjan razlog: “Biće da im se dobro klima od funkcija, preko živaca do rasuđivanja, te tako načeti kao glavne krivce vide novinare. Zašto Vojvodina? Upeglani radikali smatraju da je tu najlakše vatru zapaliti i proširiti, nacionalna netrpeljivost podgreva se ovim požarima. Novinare/ke treba dobro omesti da o tome ne stižu da izveštavaju. Skrenuti im kurs, pa se vi ‘bedna piskarala’ zamajavajte svojom sigurnošću ne našim (ne)delima”.
Ona kaže je da je jedna od prvih koleginica koja se javila sa rečima podrške bila Ksenija Pavkov, kojoj je samo par dana kasnije i sama uzvraćala reči podrške. Ksenija je napadnuta zbog izveštaja koji je uradila profesionalno, svesna da izveštava o posebno osetljivoj temi. Poslednje pretnje prijavila je tužilaštvu: “Novinarke i novinare bi od napada trebalo da brane institucije. Problem je u tom što su stvari postavljene naopako, pa umesto da nas štite, nas u kontinuitetu napadaju oni koji bi morali da nas brane. Reč je o orkestriranoj kampanji protiv nezavisnih, kritičkih medija, o kampanji koja se vodi već godinama i koju predstavnici najviših nivoa vlasti od prvog dana sprovode protiv medijske kuće za koju radim, dakle protiv televizije N1. Kreirana je atmosfera u kojoj se oni koji izveštavaju profesionalno automatski targertiraju kao državni neprijatelji, strani plaćenici koji rade protiv interesa javnosti. Takva praksa u kombinaciji sa dirigovanim izveštavanjem tabloidnih medija i politikom nekažnjavanja dovela je do toga da novinarke i novinare i “obični” građani posmatraju kao lake mete ili glinene golubove. Oni koji napadaju i prete računaju na to da će proći bez posledica”, objašnjava Ksenija.
Veran Matić, predsednik Stalne radne grupe za bezbednost novinara (SRG), među prvima se sreo sa novinarima koji su bili napadnuti u Vojvodini u proteklih mesec dana. Kako on vidi tu situaciju? Koje smo poruke dobili mi u Srbiji, a kakvu poruku šaljemo u svet?
„U sredu je u Novom Sadu i Beogradu bila i Maja Sever, predsednica EFJ, vrlo zabrinuta stanjem slobode medija i bezbednosti novinara u Srbiji. Imamo sreću da je ona u blizini, da razume jezik i stanje, ali Srbija postaje sve ’napornija’, sve učestalija tema, sve opasnije situacije…Bez obzira što su slične tendencije, ne moramo mi uvek da prednjačimo u pretnjama, pritiscima, napadima, u nekažniovosti ubistava novinara. Stalnom presijom, okupiranjem fokusa novinarki i novinara na sopstvenu bezbednosti i na bezbednost medija u kojima rade, odvlači se pažnja sa redovnog regularnog posla, izveštavanja javnosti… Višegodišnje, a u nekim slučajevima i višedecenijsko iscrpljivanje velika je cena, koju novinari skupo plaćaju kroz narušeno zdravlje, kroz potcenjenost i kada je reč o društvenoj ulozi i kada je reč o potplaćenosti. Ta negativna spirala se ubrzava i to je vrlo loša perspektiva za novinarstvo, ali i za građane Srbije i njihovu informisanost. Već sada se može govoriti o zajednici koja nije na pravi način informisana o zbivanjima, već o spinovima, društvene mreže sa neproverenim, često lažnim informacijama preuzimaju dominaciju nad informativnim prostorom. Sve to je ugrožavanje bezbednosti naše zemlje, jer ako su građani toliko podložni dezinformacijama i lažima onda tako postaju nesposobni za društveni život zasnovan na poštovanju sloboda, na dostojanstvu, itd… Urušavanjem novinarstva, urušava se društvo. Od nacionalnog je interesa, da se preokrene u pozitivnom smeru ova spirala.“
ANEM je pokrenuo inicijativu da se SRG i na lokalu, tamo gde se događaju najrazličitiji pritisci, pretnje i napadi, uspostave mostovi između lokalnih tužilaca, policije i lokalnih novinara, kako bi svi bili efikasniji u reagovanju na pretnje i nasilje ali i kako bi se pravili uslovi za prevenciju, objašnjava Veran Matić:
“Odmah posle tih sastanaka organizuju se treninzi za bezbedno izveštavanje novinara, jer smo uočili da većina novinara nije prošla kroz neophodnu obuku, kako bi i sami sebe znali da zaštite naročito u eruptivnim nasilnim događajima sa kojih izveštavaju. Jako su važna svedočenja novinara o pretnjama i nasilju pred lokalnim tužiocima i policijom i da svi zajedno debatujemo o tome kako treba reagovati, iznosimo pozitivna i negativna iskustva iz drugih sredina, primere tužilačke ii sudske prakse: ohrabrujemo i novinare da prijavljuju da se bore ali i tužioce i policiju da budu angažovaniji i uporniji u zaštiti novinara i istragama”.
On dodaje da je bilo veoma važno da visoki funkcioniri MUP-a i Vrhovnog javnog tužilaštva, čuju direktno svedočenje Dinka Gruhonjića kojem se godinama preti, a poslednjih dana meseca marta, pretnje su eskalirale i uzdrmale javnost.
“Advokat Veljko Milić i ja smo bili sa Dinkom i Anom, Ksenijom, Žarkom u stalnom kontaktu i obaveštavali i tužilaštvo i policiju koji su urgentno reagovali ali direktna komunikacija i svedočenje daju realnu dimenziju strahota kroz koje prolaze novinari. I pored verbalne osude tih pretnji i nasilja predstavnici tužilaštva i policije izneli su sve radnje koje su preduzete i koje se preduzimaju. Raspravljali smo o dodatnim aktivnostima. Ovi slučajevi su svakako prioritet. Nadam se da će se identifikovati počinioci u 4 prijave u slučaju pretnji Ani Lalić Hegediš i dve prijave u slučaju Dinka Gruhonjića, ali strašno je važno zaštiti ih, njihovu slobodu i njihove porodice kao i druge koleginice i kolege iz NDNV i Vojvodine koji su na udaru. Fizička opasnost je samo jedan deo problema. Ksenija Pavkov nam je svedočila, a to sam čuo od brojnih koleginica i kolega, da samo izveštavanje sa konferencija za štampu vladajuće stranke ili predstavnika instiutucija, od priprema za odlazak na konferenciju predstavlja stres, pa maltretiranje na tim događajima, pa još posle ako su nezadovoljni objektivnim izveštavanjem… taj lanac stresa opasno utiče i na mentalno a i na sveukupno zdravlje novinara. I moramo svi zajedno rešavati i te probleme. Važno je da ne odustajemo, da stalno podsećamo na nerešene slučajeve i da ne dopustimo da se zaboravi, da gomila novih slučajeva ne zatrpa drastične slučajeve koji se ponavljaju.”
Ishodište napada
Početak najgore faze napada na novinare zaopčeo je sa republičke skupštinske govornice kada je poslanik Milenko Jovanov dva dana na zasedanju i u direktnom prenosu RTS-a, pozivajući se na manipulativno montiran video, prozivao Dinka Gruhonjića i Anu Lalić Hegediš. Posle dve nedelje užasnih napada, prvo pitanje upućeno Dinku je kako je on i kako je njegova porodica.
“Pa nismo dobro, što da se lažemo, nije sramota reći kada se osećaš loše. Imamo uspone i padove na dnevnom nivou. Ovo je do sada najžešći napad na mene, na porodicu, za skoro 30 godina moje novinarske karijere. I ne smiruje se. Udaraju sa svih frontova: televizije, tabloidi, društvene mreže… Objavili su moj broj telefona, kao i broj telefona Ane Lalić i sa te strane udaraju: šalju poruke, zovu… Ovo je napad koji je organizovan direktno sa vrha države, u to nema nikakve sumnje. Uostalom, ako neko sumnja u ovo što pričam, neka posluša šta je o meni sa skupštinske govornice pričao onaj Milenko Jovanov. Nekoliko sati posle, na ulazu u zgradu u kojoj živimo ispisan je grafit kojim se otvoreno poziva na moje ubistvo”, podseća novinar i profesor iz Novog Sada Dinko Gruhonjić.
Vešto montiran video koji je pušten kroz različite konunikacione kanale od društvenih mreža, preko platforme telegram, do portala i u televizijskim emisijama napravljen je, stiče se utisak, tako da ne samo da tema bude Šakić, nego i da angažuje one koji su po pitanju stava novinara neutralni, tipa “jeste i ja sam protiv SNS-a, samo nek piše“. U ta dva minuta sve je spakovano tako da i ravnodušne pokrene na konflikt, i akciju protiv Dinka. Pažljivo je odabran veoma senzitivan sadržaj kao što su pitanje autonomije Vojvodine i odnos prema crkvi. Sve ono što je potencijalni triger za napad. O tome svedoči i hiljde komentara na društvenim mrežama kod nas, ali i onih koji dolaze iz Bosne i Hercegovine, i Crne Gore.
„Novinari su, to je empirijski dokazano, najnapadanija kategorija u društvu u kojem živimo. To je zbog toga što smo još, manje-više, jedino mi iz profesionalnih medija oni koje još uvek nisu uspeli da slome i uklone. Ima, naravno, i u drugim profesijama časnih ljudi, ali mi se bavimo javnim interesom, vidljivi smo. Ljudi nam se u očaju sve više obraćaju, jer su izgubili poverenje u institucije, u kojima takođe ima časnih ljudi, ali je režim zarobio institucije. Dalje, nas režim prepoznaje kao najopasnije „neprijatelje“, jer je politička opozicija slaba i suštinski ne predstavlja opasnost po režim. Oni nas, dakle, markiraju kao političke neprijatelje samo zato što se bavimo poslom na pravi način. Uloga novinara je da kritikuju, da budu „prst u oko“, a ne da miluju vlast i žmure na društvene anomalije, jer to je uloga propagande i marketinga. Ali, nema sumnje da će režim nastaviti da nas proganja i da ćemo polako iz autoritarizma možda skliznuti i u otvoreni totalitarizam, u zavisnosti od toga da li će i zapadni svet skrenuti udesno.
Ni devedesetih, ni sada nije bio tako sistematski usmeren i organizovan napad na jednog novinara kao što se to dešava profesoru Gruhonjiću sada. Napadnut je on lično, njegova porodica, studenti, kolege sa fakulteta i iz Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine (NDNV), traži se njegova ostavka i zatvoren je zbog toga Filozofski fakultet u Novom Sadu. Kada se činjenice poređaju nemoguće je negirati da se sve dešava slučajno i nekoordinisano. I što vreme više ide, sve više izgleda da se to ne dešava zato što se Dinko zove Dinko, nego zbog svega što on predstavlja. I na fakultetu i u novinarstvu. I da je namera da se uguši svaka pomisao da se kritički promišlja i javno iznese svoj stav. NDNV je dokazao da ima kapacitet da izveštava kritički o događajima u Vojvodini, pa je zapravo ta mogućnost i Dinkov najteži teret i uzrok progona, činjenica da desetine hiljada ljudi u regionu i svetu čita portale koje uređuje, veruje im i na njih se poziva kao na relevantan izvor.
On kaže da neće da preteruje sa autoviktimizacijom jer su se drugim kolegama dešavale, dešavaju se, i dešavaće se strašne stvari kao što su pretnje ubistvom, provaljivanje u stanove, fizički napadi:
„Sve je to deo iste pokazne vežbe, a to je vladavina strahom. Jer strah parališe. A ako slome one koji su zbog poziva kojim se bave, novinarstva, po definiciji hrabri ljudi, onda će biti lakše da strah ovlada svakom porom ovog društva. To se onda zove fašizam. Kao što sam rekao, mi smo novinari, mi se bavimo raskrinkavanjem društvenih anomalija, mi se konkretno bavimo tabu temama ovog društva, kao što su ljudska prava i suočavanje s prošlošću. Podsećamo ih na njihovu ratno.zločinačku prošlost i na ratno profiterstvo. Podsećamo ih da su i novac i moć stekli na krvi i nesreći tolikih miliona ljudi. To su zločini koji ne zastarevaju Objektivno govoreći, malo je portala u Srbiji koji se, kao Autonomija, bave tim temama. Zato im toliko bodemo oči i zato bi da nas se reše pod svaku cenu. I to ne samo režim. Jer im u ovoj prljavoj raboti pomažu i sekundiraju i desničarske stranke u Srbiji, a takva je nažalost većina partija. To je još jedan dokaz da se takva ’opozicija’ od Vučića razlikuje jedino po tome što nije na vlasti. A pili bi nam krv na isti način“.
Zahtevi i apeli za zaustavljanje napada na novinare u Vojvodini i da im se zaštiti život stigli su od desetina regionalnih i svetskih strukovnih organizacija. EFJ je zajedno sa još šest evropskih i svetskih novinarskih udruženja pre nekoliko dana poslao pismo predsedniku Vučiću, predsednici Vlade i predsednici Skupštine Republike Srbije i nadležnim ministrima, da napadi na Anu Lalić Hegediš i Dinka Gruhonjića prestanu i da im se „pruži neophodna zaštita kako bi mogli da rade svoj posao“. Do danas zvanične reakcije nije bilo.
Maja Sever, predsednica EFJ, kaže da je strašna ta nemoć da se ovakav odnos prema novinarima zaustavi, ali i nemoć evropskih institucija, ne samo evropskih organizacija poput EFJ-a, da natera vlasti da osiguraju zaštitu novinara i slobodan novinarski rad:
„Zato smo i juče pozvali Europsku komisiju da ojača izvješće o vladavini prava, koje ocjenjuje slobodu medija u državama članicama, izvrši veći pritisak na nacionalne vlade da osiguraju poštivanje te vladavine prava, te da u budućim izvješćima u potpunosti procijeni kako kako svaka država članica osigurava provedbu ključnih pravnih instrumenata u području slobode medija, poput evropskog Zakon o slobodi medija (EMFA), Preporuka o zaštiti, sigurnosti i osnaživanju novinara. Svakako bi se to trebalo odnositi i na zemlje koje su na pristupnom putu, te taj njihov put ovisiti o poštivanju vladavine prava. Možda bi tada sva ova pisma, priopćenja i izvještaji imali konkretan utjecaj na vašu svakodnevicu. Do tada ne smijem odustati od osuda i podrške, ali važno je pronaći i način kako konkretno pomoći.“
S druge strane, predsednik Srbije vrlo vodi računa o tome šta će, gde i kako da kaže. I dogodi se da u udarnom terminu u živom TV programu komentariše tendenciozno montirani video. Isti video komenatrisao je i gradonačelnik Novog Sada, bivši ministar i šef BIA Vulin i sadašnji ministar Vučević koji kaže da „građane na ovim izborima čeka odluka da li će biti za politiku koja donosi mržnju ili će multikulturalni grad sačuvati kao takav“.
Kseniji je začuđujuća agresivnost kampanje koja je u toku kada su u pitanju Ana Lalić i Dinko Gruhonjić, pre svega ukoliko se stvari posmatraju iz medijske perspektive, na koji način su se mediji angažovali i na kako izvrću stvarnost:
“Nažalost, u ovom slučaju su i studentske organizacije na fakultetima, koje su priča za sebe, iskorišćene kao instrument u političkom obračunu. Bojim se da je u ovom slučaju napad na novinare iskorišćen za predizbornu kampanju u Novom Sadu, jer vidimo na koji način predstavnici vlasti reaguju. Oni se, zajedno sa medijima koje kontrolišu, postavljaju kao branioci “pravih vrednosti”, poručujući kako su određene poruke neprihvatljive za Novi Sad i Vojvodinu, kako to neće proći i, usput, prozivajući svoje političke protivnike da se ne oglašavaju u ovom slučaju ili pak da staju na stranu onih koji bi, kao, da parčaju Srbiju. Sve ukazuje na to da je u pitanju lažni patriotizam zarad lične koristi, čiji je cilj angažovanje nacionalističkog dela biračkog tela i njihovo upućivanje ka aktuelnoj vlasti kao onima koji baštine vrednosti srpstva, slobode, tradicije, itd. Videćemo šta će biti od svega toga, odnosno do koje granice su spremni da dozvoljavaju linč i progon. Bojim se da se takve stvari ne mogu u potpunosti kontrolisati i da bi zbog podsticanja i huškanja neko zaista mogao da budu fizički ugrožen.”
Na pitanje kako je moguće da se ovakav sled izjava političkih zvaničnika nastavlja i dopušta da se javnom prostoru koristi montiran materijal, Maja Sever kaže:
„Oni jednostavno ne žele da hajka stane i neprestano podpiruju vatru. Iskreno, ne mogu razumijeti kako nemaju zrno odgovornosti i bar malo straha od posljedica ovakvog ponašanja. Ali bojim se da je riječ o ciljanoj akciji. Napadi na novinare ili neistomišljenike služe i za zastrašivanje ili obeshrabrivanje kritičkih glasova. Ako uspiju u naumu da otjeraju Dinka s fakulteta, to je jasna poruka svima što će im se dogoditi ako se usude biti kritični prema vlasti.“
Solidarnost i podrška
U svom ovom zlu pokazala se ljudska i lepa podrška i solidarnost koju je Dinko Gruhonjić dobio. On sam kaže da su novinari prinuđeni na samoodbranu i da će se braniti svim sredstvima kojima raspolažu, „zatezaćemo ovu stvar do pucanja, i preko toga. Kao naši partizanski preci“:
„Činjenica da su me podržale kolege sa fakulteta me ohrabruje, jer je univerzitet predugo spavao, predugo je vladao nekakav akademski kukavičluk. Filozofski fakultet se budi, što je najlogičnija stvar na svetu, jer smo oduvek bili epicentar otpora u Novom Sadu i Vojvodini. I nisam tu u pitanju ja, u pitanju je princip. Ako se dozvoli da se meni „skine glava“ i da me se protera sa fakulteta, nemojte sumnjati da će to biti samo početak čistki. Uostalom, sećamo se kako je devedesetih godina prošlog veka donet Zakon o univerzitetu na osnovu kojeg su preko noći gumicom izbrisani profesori koje je Miloševićev zlikovački režim markirao kao ’neprijatelje’. Isti ljudi su na vlasti i sada, ne bi bilo iznenađenje da ponove iste metode“.
On dodaje i da „sve ovo što su organizovali, to je toliko apsurdno, to je sve tako kafkijanski da mene optužuju za „govor mržnje“ a na tom istom Filozofskom fakultetu sede i drže nastavu neki opskurni, mračni nacionalisti i šovinisti. I svakakve gluposti pričaju studentima. Čak i neskriveno regrutuju neonaciste, kao što je to radio jedan deo jedne katedre, da ih ne imenujem sada, prepoznaće se sami. I sad Dinko, koji je celi svoj novinarski i akademski život posvetio kritici nacionalizma, šovinizma, totalitarizma, zločina… širi ’govor mržnje’. To je strašan cinizam. Ali, u redu, kao što sam rekao branićemo se, nije Srbija još uvek izolovano ostrvo, organizovaćemo i međunarodnu akademsku podršku odbrani Filozofskog fakulteta“.
Ta je podrška, kako je profesor potvrdio, počela da stiže. On kaže da mu je najznačajnija ona koja dolazi od studenata:
„Podrška mojih studenata i mojih kolega mi neizmerno znači. Za jednog pedagoga i nastavnika ne postoji veće priznanje od onoga kada njegovi studenti stanu, imenom i prezimenom, iza njega. Studenti, a ne ovi ’studenti’ koji dolaze iz Ruske stranke, koji dolaze sa objavljenih spiskova SNS botova, koji ne kriju da se druže sa evropskim fašističkim šljamom… E, ti ’studenti’ su saučesnici u zločinu zbog kojeg sada naši studenti, ti divni i hrabri mladi ljudi, sada takođe prolaze kroz pakao pretnji. I to je neoprostivo“.
O pretnjama studentima koji podržavaju profesora Gruhonjića, Mila Pejić, koja studira novinarstvo, nije htela da govori jer, kako kaže, jedna od najbitnijih lekcija koja se na samom početku studija na Filozofskom fakultetu uči je pravo na kritičko mišljenje, integritet i slobodu govora:
“Studenti koji taj ispit nisu položili pokušavaju da nam navedena prava uskrate i uguše svaki oblik individualnosti. Oni koji su ga, pak, položili neće dozvoliti targetiranje profesora Dinka, niti ugrožavanje bezbednosti drugih novinara koji savesno i etično rade svoj posao. Režim koji pokušava da nam utiša glas razuma i oduzme svaki oblik svesti i savesti, zahteva povećanu dozu solidarnosti i zajedništva onih koji se zalažu za ostvarivanje osnovnih prava i uspostavljanja pravde”.
Blokada i zatvaranje Filozofskog fakulteta kao dodatni pritisak i gušenje autonomije univerziteta
U grupi mladih ljudi koji su pre dva dana blokirali Filozofski fakultet u Novom Sadu, pored studenata je veći broj onih koji to nisu. U toku noći su na fakulet ulazile nepoznate osobe.
Filozofski fakultet je juče obustavio rad „dok se ne steknu uslovi“ za neometani rad i od Univerziteta zatražio i „da preuzme odgovornost za posledice postupanja Studentskog parlamenta“ kao organa Univerziteta u Novom Sadu i da obezbedi nesmetan rad Filozofskog fakulteta, a od nadležnih organa da preduzmu odgovarajuće mere kako bi se zaštitila prava i bezbednost studenata i zaposlenih na Filozofskom fakultetu.
Iz fakulteta su naglasili da će obavestiti ambasade zemalja iz kojih dolazi veliki broj zaposlenih da u postojećim okolnostima ne može da im garantuje bezbednost i nesmetan rad.
Juče su objavljeni brojevi telefona studenata koji su podržali profesora Gruhonjića i strahuje se da bi i oni mogli biti izloženi pretnjama.
Kako to biva i u drugim oblastima života u Srbiji, univerzitetska zajednica je duboko polarizovana, kaže predstavnica studenata Mila Pejić: „Skupina studenata nacionalističkih uverenja koji su bliski stranci koja je trenutno na vlasti ima za cilj da zaštiti svoje lične interese od profesora i studenata koji mogu iste da im ugroze. Njihovo rešenje je da nasilno, bez opravdanih razloga, zahtevaju sankcionisanje profesora Dinka Gruhonjića upravo da bi isključili svaku mogućnost bunta i uništili svaki oblik slobode“.
Ona kaže i da je razočarana činjenicom da što će određeni broj njenih kolega ugroziti akademski duh Filozofskog fakulteta i pokazati da je režim uspeo da od njih stvori povoljnu, nekad čak i besplatnu, radnu snagu:
„Vrlo je jasan put kojim dolazi narativ vezan za profesora. Nije prvi put da se njegov rad, negova sloboda i bezbednost dovode u pitanje. Ono što je sada drugačije su upravo ti robovi režima koji mu, nekada svesno, ali nekada i ne, pomažu da postigne svoj krajnji cilj – da istrebi zdrav razum“.
Spirala nasilja koja se nastavlja
Na poslednjem sastanku SRG je rečeno da je oko 60% napada na novinare procesuirano. Veran Matić rekao je da dolazak na kućni prag Dinka Gruhonjića podseća na ono što se dogodilo Slavku Ćuruviji i Milanu Pantiću. Ta je analogija zastrašujuća. Da li činimo dovoljno da se ovakve situacije izbegnu i zaustave? Koje su mogućnosti?
„Ambasador OEBS-a Jan Bratu je rekao da mu je prva asocijacija, kada je video ulaz u zgradu gde živi Dinko Gruhonjić ispisan pretećim grafitima, upravo bila sudbina Slavka Ćuruvije i Milana Pantića jer su i jedan i drugi ubijeni u ulazu svojih zgrada, na svom pragu, što je takođe svojevrsna poruka i to po danu, prilikom odlaska po veknu hleba ili u mirnoj šetnji sa partnerkom. Rekao je da posle oslobađajuće presude u slučaju Ćuruvija, ako bi se nedajbože nešto dogodilo Dinku, da bi to bio planetarni problem za Srbiju i da se sve mora učiniti da se spreče pretnje i nasilje. Samo u poslednjih godinu dana imali smo najmanje jednu relokaciju van zemlje u sigurnu kuću nekoliko novinara, Marka Vidojkovića, obezbeđivanjem video nadzorom ulaza u stan, zgradu, na parkingu i u kolima Nenada Kulačina… iako su to teški uslovi za rad, za sada te preventivne akcije su pomogle kolegama da se smanje tenzije. Ali pretnje nisu prestale niti će u dogledno vreme prestati. I u slučaju Ane i Dinka mora se kreativno razmišljati i moraju se stvoriti uslovi za realizaciju svake aktivnosti za prevenciju napada, za identifikovanje počinilaca, i kažnjavanje. Ali u prvom redu treba ’sačuvati glave’ i sačuvati zdravlje koliko god je to moguće. Međunarodna podrška mora biti konkretnija, ne samo verbalna i moraju se pronaći sredstva za brze reakcije, trenutne kako bi se mogli sačuvati životi, i bezbednost.“
Neposredno po završetku skupa podrške „Protiv progona nastavnika i za očuvanje akademskog integriteta i autonomije“, koju je grupa profesora Filozofskog fakulteta u Novom Sadu organizovala povodom hajke na njihovog kolegu i novinara Dinka Gruhonjića, stigla je vest da je u Staroj Pazovi verbalno napadnuta Gordana Momčilović Ilić i da joj je nepoznata osoba pretila smrću. Na drugom mestu, na svom novinarskom zadatku, napadnut je u međuvremenu novinar N1 televizije, Mladen Savatović.
Na pitanje kako cela ova situacija izgleda kada se gleda sa strane, predsedavajuća evropskom federacijom novinara Maja Sever kaže da “u Srbiji nema političke volje da se takve harange zaustave. Napadi na novinare, ubojstva i harange ne prestaju dugi niz godina, što ukazuje da postoji sistemski problem koji omogućava ili tolerira ovakve incidente. Da bi se haranga zaustavila, a problem napada na novinare riješio treba kao prvo donijeti odluku da je to zaista cilj, a onda poduzeti odlučne korake svih relevantnih institucija u društvu. Što uključuje da se odgovorni za napade, i ubojstva novinara procesuiraju i osude, ali i da javne osobe, uključujući političke lidere i članovi vladajuće stranke, jasno osude ovakve incidente i promoviiraju atmosferu u kojoj se poštuje sloboda izražavanja i novinarska nezavisnost. Danas svjedočimo upravo suprotnom. Upravo oni koji bi svojim primjerom trebali pokazati podršku i odlučnost u borbi protiv napada na novinare, oni te napade predvode i daju loš primjer što je dovelo do situacije u kojoj novinari iz Srbije moraju odlaziti u egzil kako bi sačuvali vlastite živote“.
O tome da li je ovo kraj, nekakav fejd aut, nastavak, ili pokušaj normalizacije kontinuiranih napada na novinare najviše članove NDNV-a, Dinko odgovara:„Mi smo od početka marta do sada imali najmanje deset novinara u Vojvodini koji su bili napadani na različite načine. Voleo bih da kažem da je ovo kraj, ali nažalost ne verujem. Mislim da će se napadi nastaviti jer je režim uzdrman. Polako gube podršku Zapada nakon napada na Kosovo krajem septembra prošle godine, jer su pokazali da nisu nikakav „garant stabilnosti“ nego obični piromani. Tepih im se izmiče ispod nogu, padaju u paniku i to je izuzetno opasna situacija za sve ljude u ovoj državi, a posebno za novinare. Valja se pripremiti, moramo paziti jedne na druge i biti solidarni“.
