30. mart 2021. Kategorija: Autorski tekstovi, Jelka Jovanović Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Medija centar
Čak 67,9 odsto žena i šest puta manje muškaraca kuva i/ili obavlja kućne poslove svakodnevno, pri čemu bi, zbog “rodnog” jaza, za jednaku platu sa svojim kolegama žene trebalo da rade 35 dana više u toku jedne godine, ukazuje Izveštaj o indeksu rodne ravnopravnosti u Srbiji
Naslov ovog teksta ukazuje na dodatne kontroverze kojim su danas žene u Srbiji izložene, umnogome pod uticajem epidemije Kovida-19 koja više od godinu dana remeti život i kumuje tzv. retradicionalizaciji rodnih uloga u porodici i društvu, vraćajući ženu u kuhinju, kolokvijalno rečeno.
Tu regresivnu pandemijsku sadašnjost pokazuje i komentar jednog čitaoca sajta www.danas.rs (dnevnog lista Danas): “Šta rade žene koje žive same. Ko im plaća što kuvaju čiste, peru, peglaju? Da li žene koje žive same uopšte jedu, kuvaju, usisavaju spremaju. Ne znam za druge, ali kad samo otišao kod bivše supruge u stan, mrzi je čak krevet da raspremi nego spava obučena, prljavi sudovi i veš na sve strane i plesnjiva hrana u frižideru…”.
Lament je usledio povodom novinarskog izveštaja sa završne konferencije „Rodno odgovorno upravljanje – preraspodela neplaćenog rada“ i analize neplaćenih poslova staranja o porodici i domaćinstvu koja vrlo precizno oslikava nalaz da brigu o deci, starijima i kući kao razlog za skraćeno radno vreme navodi 95 odsto žena, naspram samo četiri odsto muškaraca.
Zalaskom u društvene mreže, medije i portale koji su još manje senzibilisani za rodne odnose, komentari su žešći: u Srbiji se i u trećoj deceniji 21. veka podrazumeva da je staranja o porodici i domaćinstvu ženski posao. To čak i kada ona ima bolje plaćen posao nego partner, što je srazmerno retko, ali ne i nemoguće pošto su po svim statistikama žene obrazovanije, odgovornje, pa i prilježnije na poslu. Sve dok im se kao nepremostiva prepreka ne postave porodica i kuća. Zato, prema Izveštaju o indeksu rodne ravnopravnosti u Srbiji, čak 67,9 odsto žena i šest puta manje muškaraca kuva i/ili obavlja kućne poslove svakodnevno.
UMESTO UVODA: Za pogled na realan položaj žena u Srbiji danas bitno je reći i da je pomenuta analiza o neplaćenim poslovima pokazuje blago smanjenje u formalnom platnom jazu, ali i da neplaćeni rad vredi čak 21,9 odsto bruto društevnog proizvoda (BDP)! I još: preslikano na faktički položaj žena – u zemlji u kojoj je 40 odsto žena među poslanicima i odbornicima i čak polovinu Vlade čine žene – sem viška rada od 35 dana za istu platu i teže zapošljivosti, među gradonačelnicama je tek svaka peta, u SANU svaka deseta, a četiri puta ređe su vlasnice porodičnih gazdistava i preduzeća nego muškarci. Diplome i doktorati žena ćešće vise u porodičnim vitrinama nego diplome i doktorati njihove braće i muževa, iako su uspešnije u školovanju; recimo, godine 2019. u Srbiji je doktoriralo 448 žena i 344 muškarca.
Istine radi, statistika kaže da su među zaposlenima sa visokim obrazovanjem žene i muškarci gotovo izjednačeni u broju, za razliku od onih sa srednjom školom gde na tri žene rade četiri muškarca, a sa nižim obrazovnim novoom to raste gotovo na jedan prema dva u korist muškaraca.
Od izuzetne važnosti je podatak da su razlike u zaradama manje u manjim preduzećima, dok su u velikim firmama bezmalo 18 odsto – više nego dvostruko od proseka, što pokazuje na značaj podsticanja malih i srednjih preduzeća i ženskog preduzetništva, koje je još u povoju.
Nije zgoreg navesti još jedan ilustrativan podatak: majke odgajaju decu u čak 77,3 odsto “samohranih” domaćinstava, naspram više nego trostruko manje očeva.
“KRIVE” SVAKAKO: Realno se može očekivati da će virus Korona usporiti trend rodnog ujednačavanja zarada, pošto se pandemija svalila na pleća žena, kako je ministarka za ljudska prava i društveni dijalog Gordana Čomić izjavila za portal UGS Nezavisnost.
– Žene čine većinu zaposlenih u sektorima koji su morali da rade uprkos Kovidu, u zdravstvu, školstvu, socijalnom staranju, trgovini… Pri čemu su dobile po još nekog člana na staranje, bez obzira na bliskost porodičnih veza. Ono što nije smelo da se dogodi, a dogodilo se, jeste stav poslodavaca da je lakše ili bar bezbolnije otpustiti ženu nego muškarca – kaže Čomić.
Da je ministarka u pravu svedoči podatak koji još nije konačan već je presek prošlogodišnjeg stanja – bez posla je usled epidemije ostalo sedam odsto žena i četiri odsto muškaraca.
Na primedbu da i same žene biraju pre da ostanu bez posla nego njihovi partneri, Čomić odgovara ovako: “Kad pitate muškarca kako usklađuje svoje poslovne i kućne obaveze on izrazom lica pokaže da ne razume pitanje. Za njega najčešće nema kuvanja, brisanja prašine, brige o deci i starijima, svega onog što omogućava život porodici”.
Nasuprot tome, žene često imaju osećaj krivice, jer zbog posla ne uspevaju da odgovore svim obavezama kod kuće! Drugim rečima, “krive” su svakako i kad imaju posao a “zapostave” kuću, i kad su “samo” domaćice a “kuća ne blista iako ništa po ceo dan ne rade”.
Čomić smatra da su pouke pandemije podjednako važna tema za sindikate, poslodavce i zakonodavce, ne samo nacionalno, nego i globalno.
– Svaki put kad se desi prekid uobičajenog života, zbog ratova, prirodnih katastrofa ili pandemije, žene nastavljaju ili počinju da rade da bi se život nastavio. Obaveza države je da ženi obezbedi sva prava koja joj pripadaju i ulije joj puno poverenje u zakone koji joj garantuju platu, da ne bude diskriminisana, zlostavljana, na kraju i otpuštena. Na sindikatima je da zaposlenu ženu zaštite – naglašava ministarka Gordana Čomić.
DISKRIMINISANE: Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković pretače u brojke godinu za nama koja slikovito prikazuje položaj žene, uz neizbežan zaključak da je “situacija različito uticala na žene i muškarce kao i na već postojeće neravnopravnosti sa kojima se suočavaju žene na tržištu rada”.
– Može se reći da je zdravstvena kriza praćena i jednom pandemijom iz senke u kojoj su najveći teret podnele žene koje čine čak 86 odsto zaposlenih na „prvoj liniji odbrane od virusa“ – objašnjava Janković za portal Nezavisnosti.
Primerice, u zdravstvenom sistemu, gde žene čine tri četvrtine zaposlenih, samo je četvrtina njih na vodećim pozicijama, navodi poverenica.
– Slično je svuda gde žene čine većinu, sem donekle u sektoru usluga. S druge strane, kao dominantno zaposlene u nesigurnim oblicima rada, po ugovorima koji često ne dozvoljavaju sindikalno organizovanje, žene su češće morale da idu na prinudne odmore, dobijale su otkaze ili manje plate, morale samostalno da obezbeđuju zaštitna sredstva i slično – ukazuje Janković.
Dodaje da, sem toga, žene tradicionalno rade u manje plaćenim oblastima, mada i tu muškarci češće rukovode.
Poverenica posebno naglašava da je zatvaranje škola i vrtića višestruko podiglo opterećenje žena koje su radile od kuće – uz posao i kućne obaveze, prelazak na onlajn nastavu im je dodelio i ulogu kućne učiteljice. Usklađivanje obaveza posebno je teško u porodicama koje su suočene sa manjkom životnog prostora.
Janković navodi da su, i inače najčešće pritužbe, i 2020. bile po osnovu pola, a posebno u oblasti rada i zapošljavanja: “Diskriminacija žena je najčešća u vezi sa porođajem, materinstvom i negom deteta. S tim u vezi ovaj osnov se često pojavljuje uz bračni i porodični status kao osnov diskriminacije”.
Slični podaci, ukazuje poverenica, izneti su i u Posebnom izveštaju o diskriminaciji u oblasti rada i zapošljavanja do kojih se došlo na osnovu desetogodišnjoj prakse.
Uprkos brojčanoj nadmoći u populaciji, posao ima 971.000 žena, naspram 1,333.000 muškaraca, a jaz u zaradama od 8,8 odsto znači da žena “radi” dodatnih 35 dana svake godine, i to za istu platu: “Pri tome se prilikom zapošljavanja ženama, pored stručnih kvalifikacija i radnog iskustva, kao ‘faktor’ za posao često uzimaju fizički izgled i/ili porodični status“.
Žene starije od 50 godina su u još nepovoljnijem položaju na tržištu rada, otežano se zapošljavaju, kaže Janković i poziva se na publikaciju Žene i muškarci u Republici Srbiji (Republički zavod za statistiku). Najveći rodni jaz na tržištu rada zabeležen je u uzrastu od 55 do 64 godine, u kojem je u random odnosu svega 40 odsto žena, naspram 61 procenta muškaraca.
Analiza poverenice pokazuje da su žene na razne načine dikriminisane u sferi rada – nemogućnošću ili manjom mogućnošću napredovanja, nedovoljnim učešćem u odlučivanju, uslovljavanjima prilikom produžetka radnog odnosa… No, teže nego drugim ženama, kako u životu, tako i na tržištu rada je Romkinjama, ženama sa invaliditetom, siromašnima i manje obrazovanima, samohranim majkama, izbeglicama… Tradicionalno, ženama na selu, ali i radnicama svih starosnih grupa.
EHO PATRIJARHATA: U javnosti se lagano diže bura zbog Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti koji se već dugo krčka i kasni već čitave dve godine. U resoru je ministarke Čomić koja najavljuje da će tokom ovog proleća posle javne rasprave biti u skupštinskoj procedure. Ona dodaje da jedva čeka javnu debatu u kojoj će se pokazati puna razlika između rodne ne/ravnopravnosti i puke polne ne/jednakosti, jer je rod kategorija koja određuje položaj ljudi u društvu uvažavajući razlike među polovima.
No, iako je povika na zakon pojačana, reklo bi se kao eho patrijarhalnog društva, a ministarka spremna na utakmicu u koju ulazi sa još dva tega na nogama: uz rodnu ravnopravanost tu je i zakon o istopolnim zajednicama i pooštravanje kaznenih odredaba za diskriminaciju. Kritike stižu i sa druge strane, pre svega zbog višegodišnjeg odlaganja zakona, ali i nedovoljnog učešća građana u njegovom oblikovanju.
Aktivistkinja za ženska ljudska prava Lola Milojević podseća da Vlada već treću godinu priprema nacrt novog teksta zakona o rodnoj ravnopravnosti.
– Poslednja najava je iz januara, iako je Komitet UN još 2019. godine pozvao Vladu Srbije da usvoji novi zakon. O novom nacrtu se gotovo ništa ne zna jer je i javnost u međuvremenu suspendovana i aktuelizovane su neke druge teme. Sa fizičkim distanciranjem dogodilo se, zapravo, socijalno distanciranje izvršne vlasti od građanki i građana – izjavila je Milojević za portal sindikata Nezavisnost.
Poverenica Janković, pak, ukazuje na značajan aspekt: “Ne smemo podsticati prevelika očekivanja da će bilo koji zakon, pa i ovaj, rešiti sve probleme. Nema zakona koji može naterati muškarca da ustane sa kauča i pomogne ženi u obavljanju kućnih poslova, ili da obezbedi ravnopravne uslove na tržištu rada. Sve dok muškarci ne shvate da žena nije svojina i da samo ravnopravni i zajedno možemo ostvariti istinsku ravnopravnost, imaćemo ovakvu situaciju”.
SMRTONOSNI TANDEM: Posebno zabrinjava to što se porodično i partnersko, rodno zasnovano nasilje, širi zakonomerno tokom vanrednih situacija kada rastu napetost i nervoza, posebno u već pomenutim “tesnim” kućama.
Ključ je u stalnom suzbijanju stereotipa o ulogama polova i to kroz obrazovanje, medije, kulturu, uključujući kulturu rada… Potrebno je i propisati i obezbediti uključivanje i podsticanje ravnomerne zastupljenosti žena i muškaraca u svim sferama društvenog života, posebno u donošenju odluka i vršenju javnih funkcija na svim nivoima. Uz aktivne mere za veće zapošljavanje žena i razvoj ženskog preduzetništva.
No, i kada se svi ti “ključevi” upotrebe ne treba očekivati rezultate preko noći.
– Prema procenama Indeksa žena na poslu, da bi se popravila šteta koju je Kovid-19 naneo ženama na poslu čak i do 2030. godine, napredak ka rodnoj ravnopravnosti mora biti dvostruko brži od istorijske stope. Jaz se povećao tokom pandemije i ograničava vreme i mogućnosti žena da doprinesu ekonomiji – upozorava Lola Milojević.
Uz podatke koje smo već naveli, ona dodaje i nimalo utešnu činjenicu koja lako može biti alibi domaćim zagovornicima teze “zna se gde je ženi mesto”.
– Čak 17 država od 24 članice OECD-a koje su izvestile o ukupnom porastu nezaposlenosti u 2020. godini navode da su žene najviše pogođene. Pandemija je povećala ionako neravnopravan tretman neplaćenog rada, zbog čega je više žena napustilo tržište rada. To može uticati da žene trajno napuste radno mesto, preokrenuvši time ne samo napredak ka rodnoj ravnopravnosti već i dodatno zaustavljajući ekonomski rast – ukazuje Milojević.
Na liniji primedbe o dve pandemije, Milojević citira američku filozofkinju Džudit Batler: “Sada, oni sa socijalnom vizijom univerzalne zdravstvene zaštite moraju da se bore protiv virusne i protiv moralne bolesti, radeći u smrtonosnom tandemu i sa jednom i sa drugom.”
