Rad preko agencija za zapošljavanje: Kad pocrni siva ekonomija

21. decembar 2020. Kategorija: Autorski tekstovi, Branislav Božić  Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Google

Godinu dana nakon donošenja Zakona o agencijskom zapošljavanju, umesto da se poboljša položaj angažovanih preko agencija, brojni radnici ostali su bez posla, ili su prinudno prevedeni u crne zone rada

Armija od najmanje 80.000 radnika koji su do 1. marta kada je stupio na snagu Zakon o agencijskom zapošljavanju bili radno angažovani preko agencija, popularno govoreći “na lizing”, do danas je, prema nezvaničnim procenama prepolovljena, “zahvaljujući”, pre svega, pandemiji kovida 19. Zapravo, prvi talas otkaza  uzrokovanih pandemijom počeo je a i nastavio se među ovim radnicima.

Sindikati kao da su naslutili pogubno dejstvo pomenutog zakona kada su prošle godine insistirali da se prilikom njegovog donošenja eliminišu sve uočene pretnje za prava zaposlenih preko agencija. To se posebno odnosilo na visinu plate, prava na bolovanje, godišnji odmor, kao i na bezbednost na radu, prevoz i druga prava iz radnog odnosa. Nažalost, ispostavilo se da su sindikati opravdano strahovali da će zakon pomoći samo poslodavcima, posebno onim koji sve svoje poslovne promašaje i neuspehe prebacuju na teret zaposlenih.

Zadrugarstvo jače od lizinga

Zbog drastičnog pada ekonomskih aktivnosti u više grana i delatnosti, ali i zbog samog zakona i sistemskih rupa, domišljati posrednici brzo su se snašli i prebacili svoje aktivnosti u po njima liberarniju a zapravo za njih manje rizičnu grupu – omladinske i studentske zadruga, a ne retki se ponovo okrenuli potpuno crnom tržitu radne snage. Ovo poslednje su otkrili brojni slučajevi angažovanja radnika u građevinarstvu, čak i iz inostranstva, na šta je letos ukazivao sajt UGS Nezavisnost skrećući pažnju da su pojedine tobožnje agencije zapravo organizovale trgovinu ljudima.

I bez pomenutih kriminalnih radnji, primetno je to da je veliko angažovanje sindikata prilikom donošenja pomenutog zakona, krajem 2019., najvećim delom obesmišljeno neusvajanjem ključnih zahteva sindikata, pre svega u vezi sa dozvoljenim procentom agencijskih radnika u firmama korisnicima.

Savetnik u UGS Nezavisnost Zoran Ristić podseća da zapravo nije prihvaćeno to da se ograničenje zaključivanja ugovora o zapošljavanju posredstvom agencija definiše u odnosu na ukupan broj zaposlenih kod poslodavaca korisnika, odnosno da se to ograničenje ne vezuje i za one koji su kod agencije zaključili ugovor na određeno vreme.

“Nismo bili za to da se ograničenje odnosi samo na one koji imaju ugovore o radu na određeno vreme u agenciji, ali je takva formulacija ostala u zakonu. Sada u praksi zbog toga imamo probleme, jer se ljudi zapošljavaju u agenciji na osnovu ugovora za rad na stalno, a onda se oni ne računaju na ukupan broj angažovanih preko agencija kod poslodavca korisnika. Smatramo i dalje da bi bilo mnogo bolje rešenje da se u odnosu na ukupan broj zaposlenih definiše taj procenat i to je ključna primedba sindikata”, objašnjava Ristić za sajt Nezavisnosti.

Da podsetimo, Nezavisnost je tražila da se taj broj mogućih radnika preko agencija u nekoj drugoj firmi ograniči na 10 odsto, bilo je reči i o duplo većem ili trostrukom procentu, što je vešto izbegnuto rešenjem da agencije praktično sklope ugovore za stalno sa svojim radnicima a onda oni kod poslodavca korisnika mogu da čine 100 odsto ukupno zaposlenih.

Takvo rešenje koriste čak i neka državna preduzeća a često strane kompanije, jer im se to više isplati, kako zbog nižih zarada, tako i zbog čuvene fleksibilnosti, čitaj mogućeg prekida ugovora, donosno bržih, jednostavnih i jeftinih otkaza. U trenucima kada država stranim firmama daje stimulacije po zaposlenom i do 18.000 evra i uz ovakva zakonska rešenja, očigledno je da je sada u praksi sistemski potpomognut i osnažen nesiguran, prekarni rad.

Prekarijat kao sudbina

Prema istraživanju Fondacije za razvoj ekonomskih nauka (FREN) autora Galjine Ognjanov, Mihaila Arandarenka i Dragana Aleksića “Ex post analiza nacionalne strategije zapošljavanja za period 2011-2020. godine“ narednu deceniju obeležiće pitanja kvaliteta radnih mesta, oskudice određenih kvalifikacija, potrebe većeg i intenzivnijeg radnog učešća stanovništva radnog uzrasta koje je sada izvan radne snage ili je angažovano na lošim, slabo plaćenim i nisko produktivnim poslovima. Biće to glavni izazovi politike zapošljavanja ali i ukupne ekonomske politike.

Jedan od zaključaka studije je i da je, nezavisno od tekuće krize, oslanjanje strategije zapošljavanja isključivo na dostizanje kvantitativnih indikatora tržišta rada pokazalo slabe strane u zanemarivanju kvaliteta zaposlenosti, koji se izražava kao udeo dobrih, sigurnih i dobro plaćenih radnih mesta u ukupnoj zaposlenosti. U tom kontekstu, potrebno je preispitati regulativu i primenu zakonskih instituta koji podržavaju rast prekarne zaposlenosti – ugovora o delu, o privremenim i povremenim poslovima, agencijskom zapošljavanju, o stručnom osposobljavanju i stručnoj praksi, preko studentskih ili omladinskih zadruga, itd.

Jači inspekcijski nadzor, izmene zakonskih rešenja i maksimiranje broja fleksibilnih ugovora predstavljaju potencijalna rešenja koja bi mogla da preokrenu sadašnji nepovoljni trend rasta prekarnosti, ističu autori pomenute studije.

Prvi na udaru krize

Zoran Ristić smatra da je, ipak, Zakon o agencijskom zapošljavanju popravio položaj radnika koji su iznajmljivani preko agencija, jer su dobili prava iz radnog odnosa kao i zaposleni kod drugih poslodavaca. Donošenjem zakona u načelu je uveden red u prostor koji je dotad bio potpuno neuređen,

“U zakonu je jasno definisano na šta se odnose jednaki uslovi rada. Uspeli smo da donekle popravimo položaj u smislu njihove osnovne zarade, zatim njihovog radnog vremena, plaćanja prekovremenog i noćnog rada, obezbeđivanja odmora i bolovanja i niz drugih prava regulisanih zakonom. Primetna su poboljšanja nekih prava u odnosu na vreme pre donošenja zakona”, ukazuje Ristić.

Treba podsetiti i da je pre stupanja zakona broj angažovanih preko angencija bio oko 80.000 ljudi, kako su tvrdili u mnistarstvima i Nacionalnoj službi zapošljavanja, odnosno do 100.000, kako su tvrdili sindikati.

“Tada smo imali oko 120 agencija, a sada ih je samo 75 koje su registrovane po zakonu. Većina njih je dobila saglasnost u drugoj polovini ove godine. Ne znamo sada tačan broj angažovanih preko agencija, ali je sigurno to da su u vreme epidemije oni koji su radili preko agencije sa fleksibilnim oblicima angažovanja bili prvi na listi za otkaze i proglašavanje viška. Prvi su osetili udar krize usled epidemije i bili su u mnogo goroj poziciji u odnosu na one koji su direktno angažovani, zajedno sa licima koji su imali privremene i povremene poslove”, napominje Ristić.

Ono čega su se pregovarači iz sfere sindikata i rada bojali jeste činjenice da nisu istovremeno bitno promenjeni propisi o zapošljavanju preko studentskih i omladinski zadruga, pa su preko noći brojni radnici prevedeni u zadruge.

U praksi to znači da su oni koji su radili preko agencija sada u zadrugama imaju još niže zarade, manja prava i nesigurnije uslove rada. Istraživanje koje će uskoro predstaviti Nezavisnost pokazuje upravo da preko zadruga veliki broj lica radi više godina, a to se dešava sigurno i zbog toga što ne mali broj onih koji su izgubili posao preko agencija, sada nema izbora i mora da se radno angažuje posredstvom zadruga. Prema tom istraživanju, 57,7 odsto onih u zadrugama imaju ugovor o privremenim i povremenim poslovima, čak 26 odsto negira da ima bilo kakav ugovor, a približno 16 odsto nije ni odgovorilo na pitanje, jer očigledno ne znaju da li rade po ugovoru ili ne. Istovremeno, do tri godine radno angažovanje u omladinskim i studentskim zadrugama ima njih 22,2 odsto, a do 120 dana, što je zakonski maksimum, samo 24,4 procenata ispitanika. Dakle samo četvrtina angažovanih preko zadruga radi po propisima, a još jedna četvrtina je praktično na cnom tržištu, prenosi nam Ristić delove istraživanja koje će Nezavisnosti poslužiti za borbu protvi ovakve prakse.

Zoran Ristić navodi da bi preko omladinskih zadruga trebalo da se zapošljavaju nezaposleni do 30 godina starosti, a preko studentskih zadruga isključivo studenti do 26 godina, ali da se to ne poštuje u praksi. Zato nije redak slučaj da preko omladinskih zadruga rade i stariji od 30 godina, kao i da na privremeno – povremenim poslovima mnogi rade kontinuirano i po desetak godina.

Ovakva praksa je primamljiva za vlasnike agencija za zapošljavanje koji sve češće istovremeno osnivaju i omladinske i studentske zadruge, pa poslodavac ima mogućnost da bira kako će iznajmiti radnike. Apsurdno je da danas kompanije, čak i državne, angažuju preko zadruga radnike za dugi niz godina, samo da bi se izbegle obaveze koje moraju da se ispune ukoliko se ljudi angažuju posredstvom agencija.

Zakon i EU harmonizacija

Na temu iskustava u primeni Zakona o agencijskom zapošljavanju Mario Reljanović, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu za sajt Nezavisnosti kaže da je primena zakona počela u vreme koje je obeležio talas otpuštanja radnika.

“Između ostalih, negde u aprilu, otpuštani su i ustupljeni zaposleni pre isteka ugovora na određeno vreme. Budući da je njihov položaj prema tom zakonu veoma loš, na šta se upozoravalo još prilikom usvajanja zakona, ovakvi otkazi su veoma lako realizovani. Tako su prva iskustva bila izuzetno negativna. U kasnijim mesecima, sa relativnom stabilizacijom tržišta rada, ali uz primetno nižu potražnju za radnicima, primena zakona je relativno uobičajena, bez većih poteškoća. Sada se u praksi javljaju pitanja na koja ni novi zakon ne daje odgovore, tako da je potrebno neke odnose detaljnije regulisati, naročito proklamovanu nerazrađenu subordinaciju koja postoji između ustupljenog zaposlenog i poslodavca korisnika. Nedoslednost zakonodavca u ovoj sferi stvara nerazrešive pravne zagonetke kada je reč o nekim veoma jednostavnim pitanjima”, objašnjava Reljanović.

Na pitanje o potrebi sindikalnog angažmana na planu promena radnog zakonodavstva Reljanović kaže da bi, na primer, trebalo daleko bolje zaštititi položaj ustupljenog zaposlenog, koji se proglašava viškom pre isteka zakonskog roka.

“Trebalo bi i onemogućiti agencijski rad pojedinih kategorija radnika, na primer dece, kao i rad u pojedinim delatnostima, kao što je građevina. Mora se daleko bolje regulisati uporedni zaposleni, a u vezi sa tim i onemogućiti neograničeno korišćenje agencijskih radnika koje je sada moguće. Konačno, kolektivna prava su katastrofalno uređena. Primera radi, ustupljeni zaposleni faktički ne može da koristi pravo na štrajk koje mu je formalno priznato. Ova oblast prava ustupljenih zaposlenih trebalo bi da bude predmet detaljnijeg regulisanja, i to imajući u vidu na koji način ih uživaju ostali zaposleni prema Zakonu o radu ili drugim zakonima”, ističe Reljanović.

Naš sagovornik dodaje da je veoma značajno da kategorija agencijskih radnika bude regulisana i Zakonom o radu.

Na pitanje da li su radnici koji rade putem agencija sada “vidljiviji” i kako dodatno poboljšati njihov položaj, Reljanović ocenjuje da je veoma važno što je njihov status na neki način uređen, kao i zato što više ne postoji mogućnost da obavljaju rad van radnog odnosa.

“Ipak, postojeći Zakon o agencijskom zapošljavanju je manjkav, postoje rešenja koja su neodrživa, kao i da nije dosledno implementirano antidiskriminaciono načelo, kao jedno od osnovnih načela Direktive Evropske unije o radu agencija za privremeno zapošljavanje. Opšti je utisak da je ovaj zakon donet da bi se samo formalno zadovoljila potreba harmonizacije sa propisima EU, a da je tek sada moguće raditi na praktičnim rešenjima kojima bi se otklonile nedoumice, popunile pravne praznine i omogućilo faktičko vršenje nekih prava koja su ustupljenim zaposlenima sada formalno dostupna, ali praktično neostvariva, zaključuje Mario Reljanović u izjavi za sajt Nezavisnosti.