- jun 2022. Kategorija: Autorski tekstovi, Zoran Stojiljković Izvor: Danas Foto: Medija centar
Decenije iza nas obeležili su strahovi od ratova, bolesti, bede, nezaposlenosti… Ili, recimo, od demografskog nestajanja naroda kome pripadamo i (nekontrolisane) ekspanzije migranata.
Strah je očito pratilac kriza, dakle stanja neizvesnosti i osećaja ugroženosti. Vremena prelomnih situacija i odluka. Krize zapravo obeležava ambivalencija mogućih ishoda; one su, po analogiji sa medicinom, odsutni trenutak u kome organizam ide ka ozdravljenju ili bržem / sporijem tragičnom ishodu. Specifičnost velikih društvenih kriza je u tome što njihov ishod nikad nije neutralan sa stanovišta preraspodele društvene moći. Zato se društvene krize, pa i strahovi koriste, čak proizvode, odnosno deo su strategija kriznih aktera.
Strah je dakle normalno stanje sa najčešće racionalnom, stvarnom osnovom ali se on da funkcionalizovati, strateški proizvoditi i dovoditi do stanja u kome smo sluđeni, paralizovani ili dovedeni u stanje histerije i opsednutosti. Svrha kriznog proizvođenja dodatnog straha je naša promena stava ili povlačenje iz društvene arene, dakle stvaranje okvira u kome su moguće promene pozicija, uz paralelno održanje na vlasti.
Pandemijska kriza i rat u Ukrajini aktuelni su primeri kriza u kojima, recimo, u stanju straha jačaju biopolitički režimi kontrole i nadzirani kapitalizam, odnosno blokovske podele i imperijalni sukobi. Uzurpiraju se i stradaju pravo na život, slobodu kretanja i imovinska prava. Dosejavanje straha ide uz medijsku kontrolu i manipulaciju u kojoj su nosioci drugačijih pozicija gotovo satanizovani i ućutkani, uz pomoć prethodno isfabrikovane javnosti.
Društvene krize nose mogućnost svoje dalje konfliktne iracionalizacije, recimo vođenjem hibridnih ratova, i plaćanja previsoke cene upravo zato što u manipulaciji strahovima stradaju demokratija i argumentovani dijalog. Srbija je gotovo školski primer postojanja svojevrsne „kulture straha“ zato što je karakteriše razorna kombinacija siromaštva i „lošeg stanja zdravlja“ političke obaveštenosti, veština i znanja, odnosno deficita demokratskog dijaloga.
Najteže su situacije akutnih kriza, poput ove izazvane ratom u Ukrajini, u kojima se u vremenskoj iznudici i stanju izukrštanih pritisaka, neki bi rekli ucena, moraju donositi odluke koje u svim svojim varijantama imaju visoku cenu. Šanse da se nađe održiv izlaz i postigne većinski društveni konsenzus rastu sa jačanjem institucija i vođenjem otvorenog, javnog, kritičkog dijaloga.
Dodatni dokazni materijal za ovu svoju polaznu tezu potražiću u radovima dva autora. U svojoj Psihologiji patnje, koju je pre par godina objavio Clio, Salmar Ahtar razmatra tri psihološka fenomena koji su vezani za trpljenje (prekomerne) patnje – strah, pohlepa i krivica, kao i tri koja vode nanošenju patnje – obmanjivanje, izdaja i osveta. Kad je o strahu reč, Ahtar tvrdi da su totalitarni i autoritarni režimi i maligno narcističke vođe, dodajmo i populističke poretke, skloni stvaranju „kulture straha“ kod svojih podanika jer je ona efikasno sredstvo očuvanja vlasti.
Obmanjivanje, u širokom registru od proizvođenja lažnih vesti do suptilnijeg kreiranja korisnih, spinovanih postistina, odnosno selektivne obrade podataka koje mu idu u korist, jeste funkcionalna alatka za uterivanje straha. Dok poricanje podrazumeva samoobmanjivanje, laganje i obmanjivanje drugih. U svakom slučaju, rezultat je potkopano poverenje i slabljenje afektivnih veza. Zbog sinergetskog delovanja straha na dnu i pohlepe na vrhu socijalne piramide pomenuću ovde i pohlepu. Kod gladi ili patnje pohlepe nema tačke zasićenja, jer se unutrašnja praznina i osećaji dosade i usamljenosti ne mogu utoliti konzumacijom. Kapitalizam, agresivni marketing i kult tržišta u sprezi su sa pohlepom. Stradaju solidarnost, empatija i briga o zajednici.
Milan Podunavac u svojim radovima detektuje razornu vezu politike straha i uspona „novog despotizma“ izraslog na autodestrukciji demokratije – na populizmu kao njegovoj aktuelnoj „autoimunoj bolesti“. Strahu – prinudnoj utišanosti i muku, kao energetskom principu klasičnih despotija, na osnovu širokih uvida, on u slučaju novih despotija dodaje visokonaponsku, političku korupciju, odnosno razmenu sigurnosti za lojalnost, plutokratiju u specifičnom obličju političke patronaže i klijentelizma i propagandu (Ahtar bi rekao obmanjivanje).
Politički poredak uspostavljen u Srbiji Podunavac određuje kao cezarizam. To je tip vladavine uzurpatora koji se oslanja na plebiscitarnu podršku zasnovanu na stalnoj i permanentnoj moblizaciji svog naroda. Cezarizam istovremeno razara javno polje i sferu političke javnosti – on je temeljno antipod građanstva. Pri tome, cezarizam je režim esencijalno povezan sa padom društva i korumpiranjem i degradacijom građana, njihovim svođenjem na status podanika.
Svi izneti argumenti, po mom sudu, idu u prilog polaznoj tezi da je dijalog, i u stanjima vremenske iznudice i visokih troškova, jedini poželjan okvir za iznalaženje izlaza iz narastajućih kriza. Dakle, jačanje institucija a ne njihovo razaranje, najširi demokratski dijalog i kompetentne i odgovorne elite i aktivni građani i njihova autonomna udruženja i inicijative kao njegovi akteri. To je ujedno i način da se oslobodimo prekomernih i porobljavajućih strahova.
Autor je sociolog, profesor političkih nauka
