Autor: Miroslav Ružica
Public intellectual je teško prevodiv izraz, a uveo ga je u upotrebu istoričar Russell Jacoby u svojoj knjizi The Last Intellectual u 1987. Američki časopis “Society” posvetio mu je svoja dva broja tokom 2008 i 2009. Povod za ovaj prilog je ova rasprava, ali u pokušaju da se situira u naš društveni kontekst.
Koncept se samo delom tiče onih javno eksponiranih intelektualaca kada deluju kao pojedinci, već više u širenju javnog prostora za praksu kritičke, intelektualne intervencije; tiče se ‘govorenja u javnosti’, ali još više ‘govorenja o temama od javnog interesa’; manje se radi o zastupanju neke ideološke orijentacije ili političkog programa, a više o jasno artikulisanom političkom ili moralnom stavu.
I najvažnije: glavno obeležje je kritička pozicija u odnosu na moćne (institucije i ljude). Ukratko, public intellectual je ‘kritička ličnost’ koja artikuliše različite kolektivne i autonomne pozicije, inicijative i projekte, a često i širu opozicionu svest, ali osobenošću svoga izraza. Nekad su većinu public intellectuals činili pisci, novinari i uopšte umetnici, kasnije dominiraju ljudi kao što su J.P. Sartre, R. Aron ili J. Habermas. Dugo su prototip bili profesori evropskih univerziteta. Danas su to mahom uski specijalisti, posebno ekonomisti. Do nedavno, oni su pokretali ključne teme i davali okvir debate i predlagali novu javnu agendu. Bili su suvereni u analizi, poznati i uticajni, vlast ih je tolerisala ili zazirala od njih, a ponekad i slušala. Srednja klasa, a posebno profesionalna elita, u njima su nalazili inspiraciju i okvir vlastite orijentacije.
Većina učesnika u pomenutoj debati zaključuje da se danas suočavamo sa nestajanjem kako kritičkih pozicija, tako i kritičkih ličnosti, pa su public intellectuals u krizi. Razloge nalaze u internoj kulturi akademskih i profesionalnih krugova, odnosno u stvaranju zatvorenih zajednica i njihovog unutrašnjeg tržišta ideja, komunikacije i statusne promocije. Uticaji okruženja, medjutim, su odlučujući. Tiču se ponajviše rasta korporativne moći koja kooptira, nameće svoju agendu i definiše okvire delovanja za rastući segment ovih zajednica. Drugo, i masovni mediji su u procesu korporatizacije i izrazite koncentracije i tako u stanju da preusmere tematski okvir, profesionalnu kulturu i autonomiju novinara kao (mogućih) public intellectuals. Isto važi i za otvaranje medijskog prostora za vrhunske intelektualce i profesionalce da govore i pišu na teme od javnog interesa, kao i da nude alternative. Pojava Interneta je inicijalno novi okvir za bujanje autonomnih i/ili alternativnih pozicija i učesnika. Za mnoge je takva komunikacija podsticaj za iniciranje i razvoj novih projekata i testiranja novih ideja. Za druge je to šansa da se desiminišu vlastiti projekti, popularizuju složene ideje ili kritički osporavaju javni programi ili agende. Za treće to je kanal trivijalizacije.
Naš kontekst i public intellectuals
Naša zakasnela i nekompletna tranzicija implicira da su bazični politički, institucionalni i ekonomski aranžmani i dalje suštinski nedovršeni i nestrukturirani. Da sada ne spominjemo razorne uticaje globalne ekonomske krize. U takvom ozračju, država, tj. vlada je postala praktično jedini domaći akter u svim ključnim procesima. Njena autonomija je, međutim, strateški ograničena procesom EU integracije, ulogom međunarodnih finansijskih organizacija i međunarodnog kapitala. I organizacije civilnog društva, i onako u senci države, postaju zavisne od internacionalnih donora, pa su tako reducirane na fund-raising aktere, čije su ključne delatnosti zagovaranje i trening, ali mahom tuđe agende. Istraživačke i profesionalne zajednice su strukturno ograničene minimalnim fondovima za istraživanje i profesionalni rad, kao i u razmeni sa inostranstvom.
Zato i nova i specifična kultura u traganju za (stranim) grantovima dominira u potpunosti, u kojoj metodologija istraživanja javnog mnenja i tržišta postaje gotovo isključiva. Ali se istraživanja i analiza, umesto traganja za istinom, pretvaraju u tehnički servis. Takve okolnosti utiču na sužavanje javne debate, pa čak i interne profesionalne debate, na budzetska, adminstrativna i tehnička pitanja. Istraživačko-analitičkim domenom dominira tzv. grupa eksperata, usko specijalizovana i senzitivna na agendu i očekivanja donora i drugih naručilaca. To uključuje i rastući broj mladih i u inostranstvu obrazovanih profesionalaca koji počinju da okupiraju važne adminstrativne i menadzerske pozicije, ali sa ograničenim iskustvima, tehnički fokusiranim i vidljivo pragmatičnim. Ova grupa, inače vazan segment profesionalne elite, teško da može da nudi alternative i strateške opcije ili da kritički procenjuje važne probleme, kao i da bude public intellectual.
Zato mnoge važne teme, problemi i aktivnosti izostaju kao javna agenda. Izostaje ili je krajnje ograničen i dijalog između političke i profesionalno-akademske elite. Kako se nova preduzetnička klasa i dalje suočava sa problemom vlastitog legitimiteta i socijalnog statusa, javni sektor nastavlja da bude izvorište srednje klase (i kulturnih i profesionalnih elita) – uz rastući uticaj internacionalizovanih lokalaca i menadzera iz civilnog i privatnog sektora. Ali to i dalje reprodukuje stari obrazac vertikalne sistemske integracije, tj. usmerenost kulturnih i profesionalnih elita ka lokalnoj i centralnoj administraciji, političkim partijama, internacionalnim organizacijama i važnim državnim agencijama.
Njihova horizontalna sistemska integracija, tj, usmerenost ka profesionalnim udruženjima, javnim tribinama, klubovima, sindikatima, nezavisnim medijima i stručnim časopisima, kao i mrežama za specifićne interese i javno delovanje unutar civilnog drustva— time je ograničena, fragmentovana i generalno slaba. Neselektivna trka za grantovma, anonimne analize i izveštaji u formuli zadate agende, prilagođavanje rezultata očekivanjima naručilaca, uz odsustvo stručne i šire javnosti koja vrednuje, čini vidljivim i uvažava — očito vodi dramatičnoj kolektivnoj i individualnoj marginalizaciji, a političku elitu čini jedinim akterom. Rečju, autonomija i nezavisno i kritičko delovanje u smislu kolektivnog aktera je upitno, teško vidljivo ili ga i nema…To su okolnosti koje mnoge navode na zaključak da se gase osnovne pretpostavke za delovanje u konceptu public intellectuals.
Šta da se radi?
Možda je potpuno obrnuti zaključak preko potreban. Dakle da pokušamo da profesionalne elite ne budu samo tehnički egzekutori države i partija ili donora, već preko potrebni autonomni akteri. Trenutak je da umesto zagovaranja tuđih agendi, pokrenemo temeljnu javnu raspravu iz koje će izaći nove ideje, dokumentovani predlozi i alternative; umesto improvizacija i populističkog udvaranja javnosti, stvarajmo novu i stratešku javnu agendu, ali na osnovu kvalitetnih analize i pristupa; umesto kvazi javne debate u uskim i zatvorenim krugovima, oživimo svoja strukovna udruženja, stvorimo relevante javne tribine, inovativne časopise i internet stranice.
Ako je pretnja urušavanja zajednice ozbiljna, a čini se da jest, zar kao specifična grupa koja svoju poziciju zasniva na znanju, sposobnosti artikulacije, kao i kapacitetu za kolektivno delovanje, nemamo upravo danas posebnu motivaciju i moralnu obavezu da od poslušnika postanemo istinski public intellectuals?
Ovaj prilog očito polazi od toga da je ekonomska i socijalna situacija krajnje preteća, a i da marginalizacija same elite produbljuje krizu; uz to, stvara se i tzv. tunel perspektiva po kojoj je izlaz izkrize ka prosperitetu u rukama proviđenja, ili, kao mnogo puta ranije, vođe i njegovog klana, a ne građana i njihovih elita.
Ovde polazimo od obrnutog postulata: stabilnost i budući prosperitet zavisi, pre svega, od nas samih. Dakle, od sposobnosti da se načini konsenzus oko osnovnih tema, da se formulišu adekvatne strategije i programi, kao i jasne podele rada, odgovornost, procedure i kontrolni mehanizmi. U svemu tome uloga profesionalnih i kulturnih elita je ne samo specifična, već i presudna. Prva stvar je, očito, zalaganje za vrhunske standarde u istraživanju i analizi, kao i interne i javne razmene i evaluacije. Drugi zadatak je aktivni dijalog sa političkom elitom (i civilnim društvom), ali putem kvalitetne razmene, rasprave i sučeljavanja različitih opcija.
To je trajni zadatak, ali naš predlog je skromniji. Predlažemo, dakle, da profesionalne i kulturne elite (sociolozi, politikolozi, ekonomisti) započnu ozbiljne interne rasprave o ključnim temama, vlastitoj poziciji, ulogama i odgovornostima, kvaltetu rada, temama kojima se bave. Ovde treba uključiti i rad naših profesionalnih udruženje, javnih tribina, klubova, stručnih časopisa, biblioteka i baza podataka, kao i interneta i razmene sa inostranstvom. Rečju, možda bi izrada jednog inventara-analize ovih specifičnih sadržaja mogla da bude početak našeg ozbiljnog preispitivanja, kao i mobilizacije oko nove agende. I još preciznije, možda da rasprava započne razgovorom o konceptu public intellectual.
*Nešto kraća verzija pod naslovom: “JAVNE LIČNOSTI I KRIZA: Bez reči,”
objavljena je u Biznis&Finansije, Broj 80, Septembar 2011.
){kind=link}