Žene u politici u Srbiji: Paravan za stvarnu moć i odlučivanje

Hrabrost, nezaštićenost, uvrede, potcenjenost, fizički izgled, mizoginija, „šta joj je to trebalo“, „bolje idi kuvaj“ – prve su asocijacije na temu žena u politici u Srbiji u analizi Centra za ravnopravnost i bezbednost

Studija sa ključnim nalazima i preporukama mapiranja izazova i potreba žena u politici predstavljena je 19. oktobra na konferenciji o rezultatima projekta čiji je cilj da se politički prostor u Srbiji učini slobodnijim, ravnopravnijim i bezbednijim za žene, njihov angažman i uticaj na procese odlučivanja.  

Na konferenciji „(Ne)ravnopravne i (ne)bezbedne – Žene u političkom životu Srbije – za stolom promena“, govorili su dekanka Fakulteta političkih nauka Maja Kovačević, glumac i kandidat za poslanika na Studentskoj listi Tihomir Stanić, kopredsednica stranke Zeleno-levi front Biljana Đorđević, predsednik Narodnog pokreta Srbije Miroslav Aleksić i predsednica Foruma žena stranke SRCE Tatjana Marković. Rezultate projekta Centra za ravnopravnost i bezbednost (CRB) predstavila je predsednica te nedavno osnovane organizacije civilnog društva Brankica Janković, dok je debatu moderirala novinarka Jelka Jovanović. Projekat CRB-a realizovan je kao deo programa „EU Resurs centar za civilno društvo u Srbiji“, koji sprovodi Beogradska otvorena škola sa partnerima i uz podršku Evropske unije.  

Jednodušni stav učesnika debate održane u Kući ljudskih prava u Beogradu, kao i nalazi analize CRB-a, bili su da, uprkos većoj zastupljenosti žena u političkim institucijama, ostaju rodne razlike u pristupu rukovodećim pozicijama, oblastima političkog delovanja i mestima na kojima se manifestuje stvarna moć u donošenju odluka.

Izgled važniji od stručnosti  

Govoreći o rezultatima mapiranja izazova i potreba žena u politici u Srbiji danas, Brankica Janković je ukazala da žene mogu biti veoma vidljive, ali se u javnosti i dalje više procenjuju njihov izgled, godine i privatni život nego znanje i učinak u političkom angažmanu. Pri tome, upozorila je, napadi, pretnje i pritisci ne moraju dovesti do toga da žena napusti politiku, ali mogu uticati na to koliko će govoriti, biti vidljiva i koliko će prostora imati za svoj politički rad.  

U nekim dosadašnjim istraživanjima zabeleženo je da su političarke izložene psihičkom, seksualnom i fizičkom nasilju, kao i rodno zasnovanim napadima u digitalnom prostoru. Sve to može voditi u autocenzuru, smanjivanje vidljivosti, izbegavanje „nezgodnih“ tema i druge načine samozaštite koji svakako ograničavaju političko delovanje žena.  

U središtu ovog mapiranja koje je realizovao CRB bila su iskustva političarki različitog političkog spektra – kako su ulazile u politiku, na koje su prepreke nailazile, kako su dolazile do mesta odlučivanja, sa kakvim su se pritiscima suočavale, šta ih motiviše da ostanu u politici… Organizovane su dve fokus-grupe sa ženama aktivnim u političkom životu i obavljena četiri polustrukturirana intervjua sa političarkama. Cilj mapiranja bio je da se utvrde sličnosti i razlike u iskustvima žena u politici, kao i da se identifikuju pitanja koja žene u politici prepoznaju kao važna za svoj položaj, bezbednost i mogućnost političkog delovanja.  

Na početku razgovora učesnice su zamoljene da jednom rečju kažu koja im je prva pomisao kada čuju „žene u politici danas u Srbiji“. Odgovori su bili različiti: „hrabrost“, „nezaštićenost“, „uvrede“, „neophodnost“, „potcenjenost“, „fizički izgled“, „mizoginija“, „istrajnost i upornost“, „nepovlačenje“, „šta joj je to trebalo“, „bolje idi kuvaj“… Pominjale su i kvote, nedovoljan broj žena, formalno ispunjavanje obaveze, obrazovanje, kulturu i informisanost. Ali bilo je i drugačijih prvih slika: „uzbuđenje zbog prostora koji zauzimamo“ i „lakše nam je što nas je više“. Već su te prve asocijacije pokazale koliko je iskustvo žena u politici protivrečno jer su se u istoj slici našli hrabrost i nezaštićenost, istrajnost i mizoginija, osvojeni prostor i pitanje „šta joj je to trebalo“.  

Upravo su te protivrečnosti tokom razgovora odvele dalje od početnog pitanja o preprekama sa kojima se žene suočavaju. Pokazalo se da je podjednako važno šta se dešava kada prepreke traju dovoljno dugo i prestanu da se doživljavaju kao izuzetak, odnosno kada postanu deo političke svakodnevice.  

Prema sažetku studije, učesnice su pravile jasnu razliku između mesta na kojima se radi i mesta na kojima se odlučuje. Govorile su o ženama koje u strankama administrativno „vode sve“ i obavljaju veliki deo posla, dok su muškarci češće lica stranaka. Pričale su i o muškim druženjima i neformalnim kanalima kojima žene nemaju jednak pristup, ali i o podeli tema, pri čemu se ravnopravnost, zdravlje, deca i obrazovanje lakše prepuštaju ženama, dok su bezbednost, odbrana i strateška pitanja oblasti u koje žene teže ulaze.

Jedna sagovornica je to opisala vrlo konkretno: po ulasku u Narodnu skupštinu dobila je odbore za ravnopravnost, zdravlje i decu, „one koje muškarci neće“, iako je želela da učestvuje u „moćnim odborima“. Jedna narodna poslanica opisala je u tom kontekstu posetu lokalnom stranačkom odboru tokom koje je smeštena za sto sa ženama, dok su muške kolege sele sa rukovodstvom odbora. Svi su formalno bili na istom mestu, ali ne i za istim političkim stolom. 

Naučile da pokažu zube 

Izboriti mesto za političkim stolom jedno je pitanje, a nešto sasvim drugo je ostati za njim. Učesnice mapiranja opisivale su različite načine na koje su se vremenom prilagođavale političkom okruženju. Naučile su da „pokažu zube“, da uzvrate, da se bolje pripreme, budu upornije i ne pokazuju strah. Jedna učesnica kazala je da ju je politika „izlupala“, ali i da sebi može da čestita jer je mnogo toga istrpela i opstala. Druga, nakon što je opisala čoveka koji stoji pred njenim prozorom, fizički napad i predmete koji lete za njom dok se vraća kući, jednostavno je zaključila: „Ja sam oguglala.“ Prema njenim rečima, žene u politici navikle su da se same izbore, sve ređe govore o diskriminaciji, ugrožavanju bezbednosti i nasilju i solidarnošću nadomešćuju ono što bi trebalo da im obezbede institucije. 

Osećaj neravnopravnosti bio je gotovo jednoglasan, iskustva u pogledu bezbednosti su različita, ali se kroz razgovore provlačio snažan osećaj nesigurnosti i izloženosti, navodi CRB. Neke sagovornice su otvoreno govorile da se žene u politici ne osećaju bezbedno, dok su druge opisivale kako su vremenom naučile da žive sa rizikom i same se zaštite. Sagovornice ovu nesigurnost nisu posmatrale odvojeno od šire atmosfere u kojoj se politički život odvija. Govorile su o agresiji, strahu, pretnjama i gruboj komunikaciji, ali i o osećaju da nesigurnost odavno nije samo iskustvo žena u politici. Jedna od njih je to sažela rečima: „Niko se ne oseća bezbedno.“  

U razgovorima je rečeno i da podrška, znanje i osnaživanje žena jesu važni, ali da, ukoliko se promena tu završi, politički prostor ostaje isti, mada žena postaje sve bolja u tome da izdrži. 

Stara ili mlada? Debela ili mršava? Kako se obukla? Da li je našminkana? Kako govori? Da li je udata, razvedena ili neudata? Jedna učesnica uspeh je opisala kao trenutak kada se žena konačno izbori da je čuju i „zanemare njen izgled“. U drugoj fokus grupi veoma dugo je bilo nabrajanje onoga što se kod žena procenjuje, a jedna učesnica je to sažela zaključkom da „nikoga ne zanima ženin portfolio.“ Mlađa žena može biti seksualizovana ili suočena sa pitanjem kako je uopšte došla do svoje pozicije: „čija si ljubavnica“, „ko te gura“. Dvostruki standard vidljiv je i u načinu na koji se procenjuje samo političko ponašanje: „Kad žena glasno govori, ona je frustrirana i histerična, a on, kad glasno govori, je dasa.“ 

Sa godinama se menja vrsta diskvalifikacije. Žena postaje „neupotrebljiva“, „baba“ koja bi, umesto politikom, trebalo da se bavi unucima. Starost tako postaje dodatni sloj neravnopravnosti: iskustvo, znanje i rezultati koje je godinama sticala ne moraju povećati njen politički autoritet, jer same godine mogu postati razlog da joj se taj autoritet ospori. Višestruka i/ili intersekcijska diskriminacija je ono što karakteriše položaj žena u politici i istovremeno koncept za razumevanje i delovanje. 

Pojedina iskustva pokazuju i da napad na političarku ne mora biti usmeren samo na njen pol. Jedna sagovornica je opisala napade u kojima se rodne uvrede prepliću sa uvredama zasnovanim na nacionalnoj pripadnosti. Napad se ne zaustavlja uvek na samoj političarki. Posle televizijskog gostovanja jednu učesnicu presreću na putu kući i govore joj da „treba da se smiri“. Objavljena je njena kućna adresa; fotografije sa društvenih mreža deljene su na stranačkom sastanku, a njena majka je potom ostala bez posla u lokalnoj administraciji. U drugim iskustvima strah se širi na najbliže: na sina koji se zadržao posle škole, na brata koji zbog njenog političkog delovanja ima probleme, na porodicu koju treba skloniti iz javnosti. Jedna učesnica opisuje i supruga koji je podržava, ali se oseća nemoćno jer ne može da je zaštiti od svakodnevnih napada. Jedna sagovornica navodi i da je zbog političkog angažmana izgubila deo klijenata, dok se u fokus grupama govorilo o strahu da bi ulazak u politiku mogao da ugrozi posao i egzistenciju. 

Ta granica između političkog i privatnog postaje još tanja na lokalnom nivou. Jedna učesnica opisuje kako za njom lete flašice, kutije cigareta i šibice. Ljude koji to rade poznaje, a neki od njih su s njenim sinom ulazili u njenu kuću: „Na lokalu je sve lično“, kaže ona. 

Sve ovo ne utiče samo na način angažmana žena dok su u politici; u razgovorima se otvorilo i pitanje šta ih u politici zadržava. Učesnice u ovom ispitivanju uglavnom su govorile o ostanku, a ne o odlasku.

Jedna sagovornica opisuje kako je, nakon godina političkog angažmana i žrtvovanja profesionalne karijere, razmišljala da li da se ponovo kandiduje i pitala se da li je vredelo ono što je radila u javnom interesu. Ipak, kandidovala se, ali kaže da je to pitanje i dalje „tišti“. Druga pravi razliku – kaže da će se povući kada to sama odluči, a ne kada je na to nateraju. 

Preporuke za ravnopravnost 

Mapiranje položaja žena u politici sadrži i preporuke koje bi mogle da unaprede njihov angažman. 

Kada je reč o institucionalnim pretpostavkama, ukazuje se da je potrebno izmeniti izborno zakonodavstvo kako bi se postojeća kvota od najmanje 40% pripadnica manje zastupljenog pola unapredila ka jednakoj zastupljenosti kako u parlamentu, tako i u skupštinskim odborima i drugim telima. 

Političke stranke treba da obezbede ravnopravnu zastupljenost žena u rukovodećim telima i procesima odlučivanja o kandidaturama i napredovanju, kao i njihovo učešće u svim oblastima političkog delovanja. Potrebno je uključiti muškarce i stranačko rukovodstvo u preuzimanje odgovornosti za unapređenje rodne ravnopravnosti unutar političkih stranaka, jer odgovornost za promenu političke kulture ne može biti samo na ženama. 

U slučajevima pretnji, uznemiravanja, objavljivanja ličnih podataka i drugih oblika nasilja prema ženama u politici, treba obezbediti brzo i koordinisano postupanje nadležnih državnih organa (blagovremena procena rizika, razmena informacija između nadležnih organa i odgovarajuće mere zaštite, uz posebnu pažnju posvećenu slučajevima ugrožavanja porodice, doma, posla ili egzistencije političarke). 

Preporučuje se i da se sistematski prati ne samo broj žena u političkim institucijama već i njihova zastupljenost na mestima stvarnog odlučivanja. Predlaže se i uvođenje građanskog vaspitanja kao obaveznog predmeta, u čiji program treba sistematski uključiti teme rodne ravnopravnosti, rodnih stereotipa, diskriminacije i ravnopravnog učešća žena i muškaraca u javnom i političkom životu. Istovremeno, potrebno je razvijati stručno usavršavanje zaposlenih u obrazovanju za prepoznavanje rodnih stereotipa i načina na koje oni utiču na očekivanja od devojčica i dečaka i njihovo podsticanje na ravnopravno učešće u javnom životu. 

Medijima se preporučuje da političarke predstavljaju kroz njihov angažman, stavove i stručnost, a ne kroz izgled i privatni život (godine, porodični i bračni status i druge karakteristike koje nisu relevantne za njihov politički rad). Nužno je obezbediti veću vidljivost žena kao sagovornica i stručnjakinja u svim oblastima politike, računajući tu i bezbednost, ekonomiju, spoljnu politiku i druge oblasti u kojima su tradicionalno manje vidljive. Preporuka je i da Regulatorno telo za elektronske medije uspostavi stalni mehanizam za praćenje ravnomerne zastupljenosti žena u medijima. 

Organizacije civilnog društva, akademska zajednica, međunarodne organizacije i donatori treba da podrže dugoročne, stalno dostupne programe koji obuhvataju demokratiju, ljudska prava, rodnu ravnopravnost, ulogu građanskog društva, političku komunikaciju i načine menjanja političke kulture, ali i programe ličnog oporavka i umrežavanja. Ovi programi treba da budu usmereni ne samo na osnaživanje žena već i na promenu obrazaca ponašanja i komunikacije koji oblikuju politički prostor. 

Janković je podsetila da je tokom prethodnih decenija povećana zastupljenost žena u političkim institucijama u Srbiji. Prema podacima Interparlamentarne unije i UN Women, na dan 1. januara 2026. žene su činile 37,6% ukupnog broja poslanika u Narodnoj skupštini, što je bilo iznad evropskog i svetskog proseka. Međutim, veći broj žena na političkim funkcijama sam po sebi ne govori koliko one zaista učestvuju u donošenju odluka. 

„Žene možemo prebrojati. Političku moć ne možemo. Iza broja mandata ostaju pitanja ko postavlja političke prioritete, gde se odluke zaista donose i koliko prostora žene imaju da na njih utiču“, napomenula je Brankica Janković. 

Pri tome, pristup mestima odlučivanja nije jedino pitanje koje otkriva stvarno učešće žena u politici. Važno je i pod kakvim uslovima žene deluju, koliko prostora imaju za samostalno političko delovanje i šta je potrebno da bi taj prostor zadržale. Kako se ističe u analizi CRB-a, rodna diskreditacija, seksistički napadi, uznemiravanje i pretnje, uključujući i one u digitalnom prostoru, mogu da utiču na vidljivost žena u politici, na teme o kojima one govore i na njihovu spremnost da se politički izlože. Razgovori sa učesnicama ovog ispitivanja pokazali su da formalno prisustvo žena i javno zalaganje za rodnu ravnopravnost ne moraju uvek da znače i promenu stvarnih odnosa moći. Naprotiv, učesnice su ukazale upravo na taj raskorak, kao i na instrumentalizaciju žena i jezika ravnopravnosti radi stvaranja slike o formalnoj političkoj progresiji, bez odgovarajućih promena u stvarnom životu.

Za društvo jednakih šansi

Učesnici u debati gotovo jednodušno saglasili su se sa jednom od ključnih ocena mapiranja koje je organizovao CRB: formalno prisustvo žena u političkim institucijama ne garantuje stvarnu mogućnost da slobodno govore, učestvuju u odlučivanju i deluju neometano i bez straha od nasilja i drugih loših posledica. 

Glumac Tihomir Stanić je istakao nemerljiv doprinos njegovih koleginica u pozorišnoj i filmskoj umetnosti, dok je profesorka Maja Kovačević naglasila važnost stvaranja društva jednakih šansi u kojem bi politički angažovane žene imale stvarni uticaj i moć donošenja odluka. 

Funkcionerka stranke SRCE Tatjana Marković ukazala je da karakter aktuelnog autokratskog režima u Srbiji umnogome onemogućava stvarnu rodnu ravnopravnost, posebno na lokalnom nivou, gde su najjači pritisci i nasrtaji na političke i druge slobode.

Kopredsednica Zeleno-levog fronta (ZLF) Biljana Đorđević ocenila je da je položaj žena u politici teži nego položaj muškaraca, jer je tako i u celom društvu. 

„Kada žene krenu da se bave politikom, postoje očekivanja da brinu o deci i porodici, što podrazumeva da nemaju mnogo slobodnog vremena, a politika zahteva mnogo slobodnih večeri – od sastanaka pa do svih drugih aktivnosti“, kazala je Đorđević.

Dodala je da je ženama već na startu teško da uđu u politiku, a kad se to desi, čekaju ih brojne prepreke, omalovažavanje i spoticanje.

Lider NPS-a Miroslav Aleksić podsetio je da u Srbiji približno 300.000 žena na selu radi bez odgovarajuće socijalne i zdravstvene sigurnosti, što je ozbiljan društveni problem.

„Žene koje rade na porodičnim gazdinstvima često nemaju sopstvenu ekonomsku sigurnost, niti su u dovoljnoj meri uključene u formalne tokove ekonomskog i društvenog života. Sličan izazov postoji i u gradovima, gde veliki broj majki najveći deo svog vremena posvećuje deci i porodici, a njihov doprinos često ostaje nevidljiv i nevrednovan“, rekao je Aleksić. 

On smatra da je neophodno razmotriti osnivanje posebnog fonda i kreiranje mera koje će omogućiti da žene koje rade na porodičnim poljoprivrednim gazdinstvima, vode domaćinstvo i brinu o deci budu prepoznate kao važan deo ekonomskog i društvenog sistema, kao i da se njihov rad mora vrednovati, bez obzira na to da li su zaposlene u nekom preduzeću ili doprinose porodičnom imanju i sopstvenom domu.

Prema rečima Aleksića, osnivanjem Fonda za žensko preduzetništvo obezbedilo bi se da ženama budu dostupni kapital, mentorstvo i podrška u pokretanju i razvoju sopstvenog posla, jer je ekonomska samostalnost preduslov njihove nezavisnosti i ravnopravnog učešća u političkom i društvenom životu. Taj program podrazumeva i unapređenje mreže seoskih ambulanti, uz terenske timove lekara i medicinskih sestara, po uzoru na slovenački model, kako bi zdravstvena zaštita bila jednako dostupna svim građanima.

S. R.  Fotografije: CRB